Повратак у дом - 1. део

Станови нису само цигле и бетон који су исцртали границе простора у коме боравимо и живимо. Они се не мере само квадратуром, већ и бројем срца која у њему куцају. У њима, иза тих зидова, теку наши животи са радостима, бригама, тугама, тајнама и боловима, све сакривено у тишини иза затворених врата. То је свет за себе, који сами стварамо, улепшавамо или уништавамо, свет  који је привремено и повремено склониште за нашу душу, за наше мисли и осећања без којих тај стан не би никада постао наш дом. Само кад стан постане дом, имамо нашу тврђаву и склониште у коме се рађају и умиру све наше породичне радости и туге, у коме се стварају наше мисли и осећања, где можеш да будеш слободан, миран, сигуран, заштићен и окружен љубављу. Ако тога нема, имаш само стан, не и дом. Понекад ни у дому нема свега што ти је потребно, што пожелиш, што душа иште, али је он ипак дом, јер у њему не живе само твоји најближи, они који су ту међу тим зидовима, већ је у њега, са нама, ушла и наша прошлост. Родитељи су унели са собом и своје претке, њихово васпитање, морал, погледе на свет, на људе. Тако наш дом има не мало тога што је донето из неких других домова. И тако све до неког следећег стана или дома, јер у оном који напустимо, остају само зидови. Дом се носи у себи и са собом.   

Све то из прошлости, од предака, од свакога по мало, видљиво и невидљиво, са намером или без воље и знања, било је оквир у коме сам у том свом првом правом дому растао. Клесали су ме како су знали и умели, у складу са оним што је донето и пренето, а ја сам то упијао, формирао своју личност, свој свет и идентитет.

За ових непуних седам деценија колико сам изгурао, селио сам се по Београду шест пута, од оног првог стана у коме сам провео прве четири године до овог, који ми је, надам се последњи пре коначне селидбе. Сваки стан на другом крају Београда. У сваком стану нека друга емоција, друга прича, лепше или мање лепе успомене. Због свега што један дом чини домом, највише сам се везао за онај мој други стан, када сам у њега ушао са својих непуних пет година. Ваљда сам за њега и данас као ланцима везан, јер сам у њему растао, јер су у њему остале успомене које се не могу избрисати гумицом нити неком наредбом могу да постану заборав. Због тих успомена ни сваки стан није дом, нити је сваки дом исти. Неки дом ти се усади у срце и ум, ваљда због боја живота којима ти је обојио године које си провео у њему, а неки други дом, иако ти јесте био све што дом носи са собом, оставио је у теби слабије трагове.

У мене је за сва времена ушао тај дом у коме сам провео детињство и прве године младости. То је био мој мали свемир, мој сигуран простор, мој брод на коме сам био срећан док пловим немирним морем живота. Копајући по документима која сам сачувао после очеве смрти, сећајући се неких његових прича, листајући оно што сам записао кад ми је једном приликом причао о свом животу, имам довољно материјала за разна приповедања. Приче пишем једну по једну. Тако и ову о мом првом дому.

Враћам се на очев долазак у Београд, његове прве године у Земуну. По доласку из Никшића 1948. године, отац Душан Цебаловић је од једне грађевинске фирме у којој је радио, добио станарско право на неких 40-ак квадрата у једној приземној дворишној кући у Рада Кончара 3 у Земуну. Тада, када је дошао, био је самац. Станчић довољан за њега. Убрзо му из Никшића долази мајка Стануша. Већ следеће године и прва жена, Лела Томин, а исте године и син Бранислав. Сви у том стану. После четири године отац се разводи. Нема сведока, нема ни писаних трагова шта се тада међу њима дешавало, нити је отац о томе волео да прича. Приче које сам слушао су различите, тешке, па се одмичем од њих. Та страница у очевом животу је била завршена, кренуо је у нови живот, мада има потомака из те његове прве љубавне приче. Они су отишли својим путем, у потрази за новим животима, бежећи од прошлости, мислећи да се од ње и крви може побећи. Нема ту више додирних тачака са мојим животом. То је све само још једна од оних несрећних, тужних породичних хроника у којој је за све крива само једна страна.

Душан се 1954. запошљава у Интеркомерцу а онда улази у нови брак са Новком Лаловић. Он рођен у Никшићу, она у комшилуку, у селу Пошћење, општина Шавник. Он из племена Пјешивци, она из Дробњака. После две године, 1956, ја долазим на овај свет. Адреса у Земуну иста, стан исти, број станара четири, бака, отац, мајка и ја.

Молба за стан

Почетком 1960. године, када је било извесно да ћу добити брата или сестру, и да морамо да бежимо из тог станчића, без основних услова за живот, отац седа за неку писаћу машину, за то је био вичан, онако са убадањем једним прстом, као што сам и ја писао деценијама после, и на танком готово провидном папиру, данас пожутелом, написао је молбу синдикату Интеркомерца. Куцао је на једном папиру испод кога је био индиго, а испод индига други папир, који је био копија, да је има за себе, као доказ да је предао молбу. Оригинал молбе је предао на писарници предузећа, уз печат, заведена, а копију без печата, држим у руци и читам. 

Молилац, мој отац, у молби моли и објашњава да живимо у малом стану који има једну собу, кухињу и шпајз. У дворишту користимо wc и једну шупу за огрев. „Породица ми се састоји“, пише у молби, „ од 3 одрасла члана: Ја, жена и моја мајка и двоје деце: син од 11 година и други од 4-и године. Напомињем да мајка живи самном стално у заједници од почетка и да сам јој ја једини издржаваоц, и да је уз све то стара и болесна.

Старији син од 11 година је моје дете из првог брака, и код мене се доселио 1.II. о.г. пошто ми га је суд и званично доделио на негу, старање и васпитавање као другом родитељу-оцу. Други син од 4 године је моје дете из садашњег брака. Напомињем да у Јуну ове године другарица треба да ми се породи, тако да би нас онда било укупно 6 чланова породице.“

У молби Душан даље истиче да је спреман да за већи стан преда Интеркомерцу стан у Рада Кончара 3, који би био уступљен неком другом раднику. Да би објаснио колико смо скучени, пише: „У соби која има 4,00 x 3,90 спавамо ја и старији син у једном кревету, другарица ми у другом кревету са другим дететом, млађим, и ако је сад пред порођајем, док у кухињи спава ми мајка“. 

Молбу је написао, потписао и предао 22. априла 1960, месец дана пред порођај његове жене, моје мајке.

Када су непуних месец дана после те молбе рођени Зорица и пола сата после ње Зоран, то су били неочекивани близанци, Душан поново пише молбу са новим чињеничним стањем. У тој новој молби се не помиње син Бранислав, који се у међувремену вратио код мајке. Било је немогуће да нас шесторо, од чега троје деце, ја четири године а брат и сестра тек рођени, живимо у једној соби и кухињи. Уз нас троје деце, мајка, отац и бака Стануша. После не мало проблема, јер увек је било већих приоритета од мог оца и наше муке, Интеркомерц у децембру 1960, седам месеци по рођењу близанаца, доноси одлуку да се мом оцу Душану додели стан од 52 квадрата, са две собе, кухињом и купатилом, са правом коришћења. Тако Душан постаје, како се то тада звало „носилац станарског права“. Средином марта 1961. пресељавамо се у улицу Симе Милошевића 29, на последњи, четврти спрат, под равним кровом.

Испред моје зграде, мој дом на четвртом спрату

То је било време социјализма или комунизма, како за кога, али су се разлике полако правиле и градиле, па је неки директор тада видео да је стан од 52 квадрата довољан да се реши стамбени проблем за породицу са шест чланова. Исте станове добиле су татине колеге из предузећа са два, три или четири члана породице. Како Орвел написа у „Животињској фарми“ да су сви једнаки, али су неки једнакији, при чему је мислио на животиње. Отишао сам из тог стана 1983. а отац и мајка су, са породицом мог брата, остали у њему до 1994. године. У том стану је увек живело, иако је било умирања и селидби, по шесторо. Живело се, може се рећи, по решењу из 1960. године.

Телефон и писаћа машина од пре више од пола века

Иако је иза ових слика што следе више од 60 година, а нису овековечене фотоапаратима већ само у мојој меморији, још нису избрисане. Памтим готово све у нашем стану. Улазна врата, бела, као и сва дрвенарија у стану, била су од две шпер плоче, спољна и унутрашња страна, а између је био – ваздух, празно. То смо сазнали када смо после усељења, кад су се појавиле прве шпијунке, решили да је и ми ставимо, па је тата морао да пробуши врата како би је поставио негде у висини његових очију. Ја до шпијунке тада нисам добацивао, али кад затреба, постављао сам столицу, па се пео и вирио да видим ко то звони. Слушао сам родитеље који су говорили „не отварај непознатом човеку“. Врата смо закључавали доле и горе, неким „елзет“ цилиндрима, уз ланац који смо имали да нас чува, кад само одшкринемо врата, да провиримо ко је дошао.

У ходнику, чим се уђе у стан, била је нека светла комода, од пуног дрвета, фурнирана, са четири фиоке и двоје врата, која су се отварала повлачећи ка себи металну китњасту ручку. На комоди, у десном углу, поред самог чивилука, налазио се наш беж телефон са бројчаницима. Памтим број 577 – 711, коме је једног давног дана додат број 2, па су тај број 2-577-711, моји родитељи пренели у гарсоњеру у Железнику, у коју су се преселили. Имали су га све док су отац, који је први отишао, и мајка, били живи. Број је остао тамо у Железнику, а телефон чувам, са њим и све емоције које носим и које се упакују са предметима драгих особа којих више немам. Међу њима је и очева писаћа машина, плава Унис тбм де лукс. На истој таквој, наранџасте боје, писао сам у Политици. Дочекала ме нова, тек отпакована. Дружили смо се 11 година. Остала је на мом столу.

За радним столом у Политици 1987. године

Писаћа машина "унис" 

Поред комоде у ходнику био је чивилук, покривен неким пластичним зеленим материјалом, који је лако могао да се брише мокром крпом. На чивилуку са леве стране, правоугаоно уско огледало, испод њега у доњем левом углу, део за кишобране, са посудом у коју треба да се слива вода са њих. Горе, на челичној шипци, низ кукица на коју су се качиле јакне и капути. На врху, изнад те шипке, део за шешире које отац никада није носио. Имао је прво беретку а касније качкете, водећи рачуна да се слажу уз мантиле и громби капуте. Ако је капут био у пепито дезену, такав је морао да буде и качкет.

Понекад сам се дружио са тим чивилуком. Правио ми је друштво, док сам у ћошку ходника, одмах уз чивилук, клечао на пасуљу. Кад је отац поред мене, клечим на њему, кад оде, померим колена са стране. То траје све док ме не позове и каже да је служење казне завршено. На зиду, преко пута комоде и чивилука, шепурила се обешена о ексер, бакарна резбарена тепсија са персијским мотивима, коју нам је из Техерана донео мој стриц, који је тамо радио преко неких немачких грађевинских фирми. То је било време када је Запад градио Иран Резе Пахлавија. У ћошку ходника, иза улазних врата, где се сусрећу врата од једне и друге собе, стајала је имитација керамичког ћупа, у коме су „живели“ пластични сунцокрети. Поред врата наше, дечије собе, на зиду је била мала глава јелена, наравно од пластике.

У другом, мањем ходнику, који се настављао на овај, а који је водио у кухињу-трпезарију, био је ормарић за ципеле, ципеларник, са две фиоке на самом врху. У једној су били прибор за браон а у другој за црну обућу, резервне пертле и фине крпе, не од обичног памука, којима је отац гланцао ципеле. Иза двоје врата, испод фиока, биле су полице, њих пет-шест. На свакој полици поређане ципеле, летње, зимске – очеве, мајчине и од нас троје деце. Прљава ципела није смела да уђе у ципеларник. Прво смо морали да их очистимо, па тек онда да их убацимо унутра. Оба ходника су била покривена истим стазама, које су нам тамо у продавници скратили, па опшили, пошто ходници нису били исте дужине.

У собама смо прво имали каљеве пећи, које смо затекли када смо се уселили. Неколико година смо се грејали на њих, да би их тата, када је лож-уље постало мода, кад је било јевтино, срушио. Продао их је, да би потом жалио што их, бар тако растављене није сачувао, јер су опет могле да се сазидају. То се кајао када је настала нафтна криза 1973. године, када су биле несташице лож-уља. Та два места где су биле пећи је избетонирао и на њих поставио две нафтарице. Кад је струја постала јевтина а лож-уље скупо, склонио је нафтарице и уселио ТА пећи, два комада по три и по киловата. То је био крај мојим мукама са ношењем угља, дрва и лож-уља на четврти спрат без лифта.

Место на којем је некад био "Нови дом" на Булевару револуције

Живели смо на потрошачким кредитима, из једног се изађе а у други се уђе. Попуњавале су се административне забране, па се сваког месеца одбијала рата од плата. Тада није било ни чекова ни картица, само готовина и кредити преко предузећа. Кад се нешто куповало, родитељи су нас водили са собом, не знам зашто, јер се ништа нисмо питали. Сваки пут кад дођемо у продавницу, ето и то се запамтило, отац је мене, као најстаријег сина, представљао продавцима на посебан начин, као да сам престолонаследник:

- Ово је мој наследник потрошачког кредита.

Тати и продавцима је то било смешно, а ја сам ћутао и чудио се о чему причају, јер нисам знао ни шта је то потрошачки кредит а ни шта је то наследник. Готово све што смо куповали било је углавном у „Новом дому“, преко пута ЈАТ-а, на Булевару револуције, код Ташмајдана. Сећам се да смо тамо средином шездесетих купили регал, који се уселио у средњу собу. Био је од лепљене пиљевине, која је данас мало модернија, па је зову универ, пресвучен светлим фурниром, са шарама дрвета, са украсним лајснама у облику правоугаоника и квадрата на свим вратима. Нема више „Новог дома“, уништен је, отет и продат, а нови власник, угледни економиста, некадашњи министар приватизације, издаје пословни простор  где год је некада „Нови дом“ продавао намештај.  

Регал је имао стаклени део, у коме су са поносом постављени готово сви сервиси које смо имали. Истицао се сервис за чај, од плавог чешког кобалта, који је мајка добила од сестре Софије из Осијека пре сада око 60 година. Сервис је могао да се користи за белу кафу и чај, али он никад није био извађен, јер нити смо ми, нити они који су нам долазили у госте, пили чај и белу кафу. Мајка се од сервиса није одвајала, однела га је са собом и у Железник, где су се преселили средином последње деценије прошлог века. Кад год би га поменула, говорила је да јој је то успомена на сестру. После смрти мајке, узео сам га. Ни ја га не користим, али – то ми је успомена на мајку. Сервис пун успомена.

У регалу је било места и за разне фигурице и слике драгих нам људи. Све то је стајало иза стакала која су се клизањем померала на леву или десну страну. Испод тог дела, на левој страни, био је бифе, који сам заузео ја. На десној страни, испод тог дела, био је простор предвиђен за телевизор. Бифе је био мој кутак, јер нам није био потребан, пошто пиће нисмо смели да држимо у стану. То би био велики изазов за оца, коме не би одолео, па је тако морао да се, кад ожедни, сналази по чубурским кафанама. Тако сам се ја уселио у бифе са својим уџбеницима, свескама и разним ситницама. Тада сам сакупљао кутије од цигарета, које су ми се допадале због шаренила и необичних слика, иако никада нисам пушио. Не знајући шта ћу са њима, почео сам да их лепим на унутрашњу страну врата тог бифеа. Зачудо, отац ми ништа није рекао, иако сам, не схватајући то, тим лепљењем уништио врата. Касније, кад ме је то прошло и кад сам се селио, скинули смо кутије, али је иза сваке кутије остао папирни траг који није могао да се скине.