Повратак у дом - 2. део

У оном делу регала где је неко држао телевизор, ми смо остављали разне ситнице. Моји ми никада нису купили неку музичку линију или грамофон, али сам имао срећу да имам стрица који је имао сина. Мој брат од стрица је волео да мења музичке линије и грамофоне, да путује у Венецију и купује грамофонске плоче, па сам од те његове љубави или потребе, и ја имао неке вајде. Оно што није ваљало њему, мени је било велика радост.

Радио са појачалом HSR 48 Еи Ниш

Грамофон Tosca 10

Тако сам добио радио са појачалом HSR 48 Еи Ниш, док је он купио неки Маранцов систем. У пакету сам добио и грамофон Tosca 10, Радио индустрије Загреб (RIZ). У Венецију смо заједно путовали, па сам тако и ја долазио до оригинал плоча. Све трошкове путовања возом, и то спаваћим колима, хотела и куповине, пре свега плоча, и то за обојицу, покривао је стриц.   

У соби су, поред регала и мањег сточића, који је био у пакету са регалом, биле две фотеље, светло браон мебл, дрвени рам црне боје. Дизајн вечит, данас се продају као винтиџ, добијају ново рухо и поново постају вечите. У њима су, док гледају ТВ програм, седели родитељи. Да би се мебл сачувао, био је покривен неком чупавом јамболијом. Наш први ТВ апарат из РР завода из Ниша, своје место је нашао на тада популарним комодама за телевизоре. Стајао је уза зид, одмах поред врата, наспрам фотеља, да би отац и мајка могли да седе и гледају Дневник, понеку драму и чувене серије са Чкаљом и Мијом. Гледали смо и „Дуго топло лето“ са Бен Квиком, али и „Сагу о Форсајтима“, „Градић Пејтон“, „Бонанцу“... Телевизор је увек био покривен машински везеним миљеом да га украси, да апарат буде још лепши. Кад гледамо програм, један део миљеа смо подизали како би могли да видимо цео екран. Кад сам имао папагаје који су летели по стану, највише су волели да кидају вез са тих разних миљеа, што је љутило моју мајку.

Она је рано устајала, била је уморна и неиспавана. Дневник је за њу био мора, али то је тада била прилика да се породица окупи, да се нађе разлог за мали предах од живота. Умор је чинио своје, па је после неколико минута почињало дремање.

- Новка, не спавај, рекао би на почетку отац.

- Не спавам, гледам, узвратила би мајка.

- Климаш главом, климаш, хрчеш, не гледаш, наставио би отац.

- Гледам, гледам...

- Гледаш изнутра, наставио би отац тај дијалог који се понављао неколико пута док се Дневник не заврши.

Таквих разговора оца и мајке није било кад су се гледале хумористичке серије. Мајка тада није дремала, широм отворених очију, без трагова умора, гледала је домаће серије. Сви би се окупили, смејали се наглас а отац би се понекад чудио како уопште на телевизији пуштају неке шале које су јасна алузија на систем у коме живимо. Телевизор је био поглед у свет, чак и уз онај један једини програм. Други програм смо добили почетком седамдесетих, када смо могли да бирамо шта ћемо да гледамо. Било је, ипак, много тога да се гледа, и то само уз два програма.

Целу породицу су окупљале драме, стални термин понедељком, снимци позоришних представа за људе који ретко иду у позоришта, „Караван“ Милана Ковачевића, који је био прилика да кроз мали екран отпутујемо тамо где никада нећемо отићи, као и „Актуелне разговоре“ које је водио Јован Шћекић, у којима је, како је отац сав срећан говорио, „решетао“ политичаре питањима која би им, да могу, поставио и обичан народ. „Караван“ је био мој омиљени уџбеник географије, који сам редовно гледао. Судбина је хтела да ми после више од двадесет година, човек кога сам као дете гледао и коме се мој отац дивио, Јован Шћекић, буде ментор на ТВ новинарству, на Факултету политичких наука. Када сам то оцу рекао, уследило је питање:

- Онај Јова Шћекић? Онај са телевизије?

Тај Јован Шћекић ме је једног дана увео у ТВ Београд, одвео у Београдски ТВ програм и рекао – ради. После тога сам остао у новинарству.   

Телевизор је унео забаву у кућу, не само због покретних слика које до тада нисмо гледали већ и због потраге за сликом. Покушали смо да на кров не пењемо велику такозвану кровну антену, већ да ухватимо програм са оном собном, што се стављала на телевизор. Слику ниси могао да јуриш сам, већ је то могло да се ради само у дуету. Тако ја ухватим антену у руке и вртим изнад телевизора лево-десно, горе-доле, док отац стоји испред екрана и наређује у ком правцу да се померам. Кад оцени да је слика довољно оштра и јасна, следи команда – стоп.

Веће муке смо имали када смо поставили кровну, јер собне више нису биле од помоћи. Није помагало ни што смо са крова имали директан поглед ка Авали и торњу, ка коме смо усмерили онај најважнији део антене који прима сигнал. Ни то није могло без звучних команди, само што сам овога пута ја био на крову а отац у соби, спрат испод. То је било довикивање, па је пола улице знало да намештамо антену. Дешавало се да дува ветар, а нама се поквари слика. Знали смо да, чим ветар стане, следи пењање на кров.

Тај први црно-бели телевизор и ТВ стабилизатор уз њега, који је обезбеђивао стабилан напон у годинама када је Србија била у редукцијама, дуго су нас служили. Телевизор смо палили на стабилизатор и дуго чекали да се угреје и да стигне слика. То је било време када се уређаји нису кварили кад им истекне гарантни рок. Ипак, телевизор је после неколико година почео да нас секира. Губио му се контакт на месту где неки кабл улази у катодну цев, па, кад није помагало лупање по телевизору, што понекад заиста јесте доносило слику, било је потребно да се тај кабл гурне у цев. За ту поправку је требало да се скине поклопац иза телевизора и завири у унутрашњост, да се завуче рука и да се тај кабл гурне јаче у катодну цев. Кад би се појавила слика, проблем би био решен. Како се контакт често губио, поклопац који је покривао све оне жице и лампе, нисмо ни враћали. Телевизор је, кад се квар отклања, морао да буде под напоном, како бих видео да ли је контакт успостављен, да ли се слика појавила. Једног дана, чачкајући унутра голом руком, а био сам сам у стану, родитељи на послу, држећи онај кабл који оживљава катодну цев, нисам био пажљив и дрмнула ме струја. Удар и страх су били толико јаки да сам из собе одлетео у ходник. Кад сам оцу и мајци поподне испричао шта се десило, одлучили су да купе нови телевизор.

Ја у фотељи у соби

Преко дана, када није било ТВ програма, када су отац и мајка били на послу, па су фотеље биле слободне, ја сам седео у једној од њих, преко рукохвата стављао једну фину дрвену плочу и тако добијао радни сто. На тој плочи, изнад мог крила, држао сам књиге из којих сам учио. Та фотеља и онај бифе, где сам држао књиге, били су моја радна соба, у којој сам завршио и основну и средњу школу и факултет.

Било ми је важно само да су врата од собе где седим, затворена, да могу на миру да учим или да ме нико не узнемирава, док у отвореном атласу држим стрипове или романе о Вајату Ерпу и Док Холидеју. Често је мајка знала да бане на врата и пита „сине, шта радиш“. „Учим, учим“ одговарао бих, показујући атлас. Извини, мајко, био сам дете. Сада ја сину вичем, остави мобилни, узми књигу. Друго време, не читају се више ни стрипови, нема Вајата Ерпа, Винетуа, Загора, дошли неки нови назови јунаци.

Регал је боравио у нашој породици, код родитеља, што на Чубури, што на другим локацијама више од пола века. Сада је код сестре у Барајеву, у комаду, иако је до сада три пута монтиран, размонтираван и сељен. Држи се и служи ономе чему и треба да служи, чувању ствари.

Веш машина „Горење“, модел PS 653

Живели смо у згради, у стану на спрату, где није било оне дворишне чесме и комшијских ћаскања на даљину, али је и том стану тада било великог поцинкованог лонца на „смедеревцу“, у коме се веш кувао, сушења веша у кухињи изнад наших глава, кад је зима, док га је лети мама износила на кров, где је штрик за сушење био везан за неке стубове којих је било по крову. Једног дана, беше то 1968-69, и ми смо купили веш машину, „Горење“, модел PS 653. Сетих се и модела, суперавтомат, латиницом исписано, 10 програма, два дугмета, црвено за једне а бело за друге програме прања. Испод сваког дугмета, број програма и слика која објашњава шта ради тај програм. Сећам се и џакова са прашком, углавном Факс хелизим, Сапониа Осијек, које је мајка, кад се испразне, претварала у кухињске крпе. Чудно, али је тако, нисам запамтио модел црно белог телевизора РР Ниш, нити оног колорног који је после дошао, који ми је донео више радости него веш машина. Не сумњам да се машини мајка обрадовала више него телевизору.

Машина није могла да стане у купатило, јер је било мало, не више од три пута четири метра, тек толико да са једне стране стане када а са друге, лавабо, тако да, чим уђеш унутра, удараш на њега, и у ћошку wc шоља. Како у том малом купатилу није било места за Горење PS 653, морали смо да јој нађемо место у кухињи. Нисмо знали где да је поставимо, јер ни кухиња није била превелика. Испод прозора софа, где је спавала бака, одмах поред ње, дрвени сандук са угљем и дрвима, „смедеревац“ а са друге стране, преко пута шпорета, уза зид, висећа кухиња и плакари, судопера, а у средини сто за ручавање, са шест столица. Тада су отац и мајка решили да укину шпајз, па смо срушили зид између њега и кухиње, поставили на поду виназ плочице, као у кухињи, тада још нисмо могли да себи приуштимо керамичке плочице, и од шпајза су направили малу кухињу. Тамо је пребачен електрични шпорет, фрижидер и у углу машина за веш, чији је одвод, кроз зид, повезан са одводом од каде, јер је исти зид делио шпајз и купатило. Ту нову малу кухињу смо „сакрили“ неком завесом са клизачима, која је висила на некој белој пластичној плафоњери. Кад се кува, отвориш је, кад се тамо ништа не ради, навуче се.

Враћајући слике, преда мном је сто у трпезарији, у рано јутро, за којим пред полазак у школу седимо брат, сестра и ја. На столу три тањира покривена салветама. У сваком по једно или два парчета хлеба намазана маргарином, путер нам је био скуп, а одозго џем који је мама правила. Понекад је уместо џема била нека јевтинија салама. Дешавало се да буде и хлеба и масти. Ми смо тако намазан хлеб звали „мазе“. Мама нам је спремила мазе, знали бисмо да кажемо. Нико никада није схватао нити разумео зашто то зовемо тако. Није ни битно, нама се допало да намазан хлеб тако зовемо.

Доручак нас је чекао сваког јутра. На електричном шпорету у бившем шпајзу, у шерпи нас је чекала подгрејана бела кафа. Мајка је правила од цигуре, како смо тада звали цикорију. Мама је скува, па сипа у вруће млеко, куповали смо га у пластичним кесама, које је обавезно морало да се прокувава. Волео сам да после кувања млека гребем по загорелој шерпи, да сипам шећер и кашиком гребем по дну. Кад устанемо, мајка је већ била на послу, ја свима сипам ту белу кафу, доручкујемо, па у школу. Као старији, ђак петог и виших разреда, имао сам обавезу да, кад идем после подне у школу, брата и сестру сваког јутра водим у школу и сачекујем после школе. Морао сам, да се не изгубе, али и да их чувам од друге деце, јер ја сам био старији брат. Тада и после тога деценијама. Једном старији, увек старији. Не мојом вољом. И данас ми одзвањају речи родитеља „ти си најстарији, најпаметнији“. То је била грешка. Но, то је друга и дуга прича.

Пре него што је стигла висећа кухиња, имали смо креденац, са стакленим делом за сервисе, фиокама, доњим делом са двоје врата и – радио апаратом. Стајао је на врху креденца, намештен на Радио Београд 1. Горе је био ван домета нас деце. Недељом су се играле фудбалске утакмице, није било ни телевизора ни ТВ преноса, а био сам мали да сам идем на утакмице. Једини прозор у тај фудбалски свет био је – радио и „Време спорта и разоноде“. Задивљен том справом из које излазе гласови, пео сам се на креденац и стајао на њему како бих уши приљубио уз радио, уносећи се у њега, да ми ти људи који унутра нешто раде, буду што ближи. Није ми било јасно како у тако малом апарату играју фудбал. Да, беше баш тако.

Кад сада вртим те слике из живота мог комшилука из приземних кућа, а тога тада нисам био свестан, требало је да будем срећан што живим у, како тада говорише, комфорном двособном стану, са кухињом, шпајзом и купатилом. Истина је да нисам био несрећан, иако сам делио кревет са братом, чак и кад смо били момци, док је сестра спавала са нама у истој соби, у свом кревету. Нас двојица смо спавали глава на ноге. Тата и мама су имали своју собу, док је бака спавала на софи, у кухињи, поред шпорета. Кад је умрла, тај лежај смо избацили, па у кухињи нико више није спавао.

Пре него што смо се нас троје преселили у ту собу, са терасом, у њој су спавали отац и мајка. Велики брачни кревет, са узглављем, поред њега, са обе стране по једна нахткасна, двокрилни шифоњер, витрина са стакленим делом и велики сто на развлачење, са шест столица, уз каљеву пећ, били су слика тог времена. Све исто, један мајстор. Намештај од пуног дрвета, пресвучен фурниром у боји и са шарама ораха, сијао је, премазан лаком високог сјаја. Шарени теписи који су штитили паркет и украшавали собе, били су обавезни. Памтим димензије - два пута три. Само толики су могли да стану у собе које су биле готово исте површине.

Муке нам је задавао кров. Стан је био под равном плочом која је деценијама пропуштала воду. Никад нећу заборавити слике оца са портвишем, који на ону четку за брисање, стави неку суву крпу, па по плафону упија воду, да би је потом цедио, па опет „шарао“ горе, сакупљајући капи које су непрестано налазиле пут између блокова и пропалог, испуцалог битумена који су на крову мењали, мењали, изливали, али без успеха. Памтим и пластичне лаворе веселих боја распоређене по соби, где су спавали родитељи. По правилу је прокишњавало изнад њиховог кревета. Лети је тај кров такође био мука. Кад сунце упече, кров се усија, врелина у стану је била и дању и ноћу. Није се могло живети без отворених прозора а често смо морали да отварамо и улазна врата да правимо промају. Не мала мука је била и то што смо били на четвртом спрату, без лифта. То наше мучење са кровом и пењање уза степенице са угљем и дрвима из подрума, са лож-уљем, са оним што мама купи на пијаци или са месечним следовањем натовареним у пластичну корпу за веш које смо нас двоје вукли из „Горице“, која је била наша продавница, јер је тамо све било јевтиније, били су повод за расправе оца и мајке.

- Зашто си пристао да Љубиша Вуловић узме стан који си ти добио, на трећем спрату а нама да дају овај на четвртом, под кровом који прокишњава, питала је мајка Новка мог оца Душана, не мало пута и увек добијала исти одговор:

- Замолио ме човек, каже да му је високо на четвртом, не може да се пење, говорио би Душан, немајући шта друго да дода, свестан да је испао будала, да је Вуловић знао шта је равна плоча, за разлику од њега. Разумем га, никада није живео у згради, није знао шта је раван кров.

Било је неколико кречења и фарбања која памтим. Једно од тежих искустава је било када сам, непосредно после кречења, не знам од кога и одакле, добио пикадо. Један једини пикадо, без оне мете за гађање. Ту нову играчку сам морао негде да испробам. Био сам задивљен како лети, како је брза и како се увек забоде кад је бациш. Да бих био што бољи у тој вештини морао сам да вежбам. Био сам вредан, редовно сам вежбао, сваки дан по неколико пута. Мој брат, четири године млађи од мене, придружио ми се у томе. Чини ми се да је он имао 7-8 а ја око 12 година. Те наше тренинге је после неколико дана прекинуо отац. На нашој соби, где смо ми спавали, тек офарбана врата су била изрешетана од нашег пикада. Нисмо вежбали на вратима од њихове собе, зато што су она имала три матирана стакла. Нисмо били толики мајстори да гађамо оквире, између стакала. Она наша, без стакла, са том белом великом сјајном површином су била идеална. Иако сам се ја трудио да покријем сваку рупу, трљајући по траговима од пикада, нисам успео. Стотине рупа су биле видљиве, али тек после одређеног времена, јер нисмо одједном грунули на врата. Сваки дан по неколико рупица и онда смо се заустављали. То тако мало није било видљиво. Али, ми нисмо могли да се зауставимо.

На очево питање „ко је то урадио“, рекли смо углас „ми“. Било је глупо питање, јер то нису урадила комшијина деца, Срећко и Мића. То је било још једно преваспитавање које сам запамтио. После тога нисмо имали више пикадо, па нисмо више решетали врата. Да ми је објаснио да то не смем да радим, као што се деци данас објашњава, можда бих га и послушао. Мада, нисам сигуран.