Очева десна рука

У потпуној тишини, коју је реметио само звук шпахтле којом је скидана стара боја, како би се зид припремио за кречење, пажљиво сам гледао молера. У његовим вештим рукама шпахтла је клизила по зиду, скидајући  листове боје коју ће ускоро заменити нова, чистија, светлија, лепша. Што је био дужи пут руке по зиду, то су и листови били већи и дужи. Упијао сам слике, звукове и покрете мајстора, гледао како се држи шпахтла, како се та алатка поставља на зид када треба да скине неки слој, како се зид не би огребао и оштетио, како се хвата четка, умаче у боју и цеди, како се њом маже боја по зиду, како се дрвенарија припрема за фарбање. Гледајући мајстора, учио сам не само како свака нова боја ствара нову причу и уноси нови живот старом зиду већ како се рукама лако и једноставно улепшава свет око мене, дом у коме живим и у коме ћу се, кад све постане лепше и чистије, боље осећати.

Нико ми није објашњавао да све то мења рад мајстора, који својим рукама ствара ред уместо хаоса и лепоту уместо тамних, прљавих или пропалих и од времена или људских руку уништених зидова и прозора. Мајстор је од нечег пропалог стварао корисно, од прљавог чисто, од запуштеног уредно. Без додатних прича старијих схватао сам да се све то мења само радом, да је рад свих око мене начин живота и постојања и да он обликује свет који ме окружује. Сазнавао сам одрастајући шта значе рад, лепота, чистоћа и породица. То је полако улазило у мој ум. Како је све то што сам гледао трајало данима, могао сам да се учим не само техникама рада већ да гледам и слушам тишину, прецизност, стрпљење, вештину, упорност и педантност. У мени се будила жеља да и ја једног дана све то радим. Размишљао сам да ће и моји прсти порасти, да ће ми руке очврснути, да ћу тада радити онако како су стари мајстори радили, јер сам све видео и много тога запамтио. Желео сам да станем испред зида, ставим руке на кукове, погледам на прљави зид или испуцалу дрвенарију, замислим низ слика као део једне велике слике коју стварам и да кренем на тај пут, окружен алатима и бојама и да корак по корак, сваког дана, идем ка ономе чему тежим и чему су ме научили. Најбоље сам се осећао када се мајстори спакују и запитају оца да ли је задовољан, а онда отац, мајка и ја, гледамо око себе, окрећемо се, радост нам се види из очију, јер не препознајемо свет у коме смо били само десетак дана раније.        

Порастао сам. Једног дана, не знам које године, отац ми рече да је време да „привређујем“, што је значило да сам спреман да помажем у кућним пословима. То је значило да, поред осталог, помажем у кречењу, фарбању и постављању тапета. Нисам волео фарбање дрвенарије, како су звали прозоре. Прво смо скидали крила, наслањали их на зид у соби, па смо онда са рамова прозора, шпахтлом, све сами, отац и ја, скидали стару испуцалу фарбу. Не само што је то било тешко, пипаво, досадно, већ и опасно, јер смо стајали на њима, на четвртом спрату. Једном руком се држимо за рам а другом се држимо за шпахтлу, којом љуштимо. Кад завршимо са рамом, окренемо се прозорима. Положимо их на сто, па један по један пажљиво обрађујемо, док стара фарба пада по раширеним страницама „Политике“. Тада смо је читали редовно, и отац и ја. Како је јучерашња новина већ сутрадан постајала стари папир, имали смо је довољно да све подове у собама покријемо и заштитимо. Не сећам се да су тада продавали фолије за покривање подова и намештаја, као што нуде данас.

Китовање

Гитовање

Кад скинемо стару фарбу са оквира и прозора, наносили смо, опет шпахтлом, специјални кит, на све површине где нема фарбе, где се види дрво. Тај кит је био заштита дрвета и подлога за нову фарбу. Посао је био као на траци, јер док смо га наносили на последњи прозор, кит се већ осушио на оквирима, па је одмах могао да почне најпрљавији посао, који смо највише мрзели – шмирглање. Ваљало је да се све фино припреми за наношење фарбе. Пре тога смо стакларским гитом, који сам морао да прво рукама гњечим, све док се не размекша, причвршћивали стакло, вадили стари испуцали гит, рукама наносили нови, трљајући га на крају мокрим прстима, да буде гладак, јер на њега долази бела фарба, па да не буде храпав. Тако сам још као дечкић, правио разлику између китовања и гитовања и схватао да разлика није само у једном слову.

Фарбање прозора

Кад су сви прозори осушени, ишмирглани, глатки и спремни да приме фарбу, почињало је фарбање, прво са подлогом, такозваном основном бојом. Сваки милиметар дрвета је морао да буде покривен, како не би трулио. Када се подлога осуши, почињали смо лакирање, посебном бојом, лаком, и то у две руке. Прва рука, па друга, која је требало да прозорима обезбеди сјај, белину која бљешти, да сви који виде наше прозоре кажу како су лепи и одржавани. Не знам ни ко је то могао да види, кад смо живели на четвртом спрату. Тај завршни посао радили смо врло пажљиво, онако како сам ја некада гледао мајсторе. Слушао сам звук четке која је клизила по сада глаткој дрвеној површини, посматрајући траг који оставља. Прелазио сам четком поново, све док се траг четке и њених длака не би изгубио, јер никаквих трагова није смело да буде. Сећао сам се те лекције. Све је морало да буде глатка, чиста, бела површина. Ако длака са четке, отпадне, па остане на прозору, одмах сам је скидао прстима, па четком поправљао да се не виде трагови мојих прстију. Све је морало да буде глатко, лепо, бело. Тада сам научио и да постоје две врсте разређивача, нитро и уљани, да се овај други користи да се боја разблажи, а онај први да се боја очисти са неке подлоге. Тај посао, фарбање дрвенарије, ми није био лак, јер смо у стану имали кухињу и две собе са прозорима ка улици, у свакој просторији по један велики двокрилни и један једнокрилни прозор. Сваки је имао по два прозора. Кад се сабере, то је било шест рамова и 18 крила која је требало средити. Не, ту није био крај посла са прозорима. Кад мајка почне да их пере, био сам спреман да јој помогнем и то са жилетом у рукама. Са њим сам пажљиво скидао сву фарбу, онако осушену, која је прелазила са гита на стакло. Све је морало да буде под конац, фарба није смела да буде на стаклу.  

Сада у зими свог живота, док кроз ПВЦ прозоре, којима не треба шмирглање и фарбање, гледам снег који су донели први зимски дани, и данас памтим ту муку, као што памтим и кречење соба. Код нас, и отац и мајка су тако радили па се не чудим на кога сам, ништа није могло половично да се ради, на пример, да се соба кречи а да се регал не помера. Није долазило у обзир да се кречи око регала, јер цео један зид је покривао регал и соба не би била окречена ако се и тај зид који се не види, не окречи. Зато се цео регал прво размонтира, тако што се двокрилни део одвоји и помери на средину собе, па онда други двокрилни део, па се дода оном првом, па на та два дела дигнемо део који је био између њих, на коме је био и бифе. Средина собе је тако била резервисана за регал око кога смо слагали све остало.

Лустер смо чували тако што смо скидали све кугле, пажљиво их умотавали у новине, да се не разбију, док их мама не опере, а сијалично грло, које смо на српском звали фасунг, покривали смо папиром, који смо причвршћивали штипаљкама. Прашина која је падала са плафона, када смо га стругали пре кречења, никако није смела да упадне у фасунг, јер ако упадне, то никада више не би могли да извучемо. Плафон у очевој и мајчиној соби смо морали да стружемо, јер су на њему биле велике флеке од прокишњавања. Живели смо на четвртом, последњем спрату, испод порозне равне плоче, састављене од блокова, повезиваних битуменом, који ниједну кишу и снег није могао да задржи. Зато смо ту собу кречили више него ону другу, у којој сам спавао ја са братом и сестром.

Нимало лак посао није било припремање зидова за кречење, мада не знам да ли је теже било шетање намештаја по соби или кречење. У кофу са водом смо сипали неки сапун за прање зидова и мешали све док се не направи густа смеса. Тек тада је могло да почне прање зидова. У кофу смо умакали велику четку и са њом прали зидове. Једном а често и више пута, све док отац не каже – добро је, доста прања. Ако има рупа и пукотина на зидовима, узимао сам шпахтлу, у фанглу сипао прво воду, па сам у њу полако додавао гипс. Све то сам шпахтлом мешао, да не буде грудвица. Гипс је морао да се нанесе на сваку рупу, да покрије сваку пукотину. Кад се осуши, следило је шмирглање, да све буде равно. Тек када је зид чист, када је гладак, кад нема више претходне боје, када је сув, могло је да почне ново кречење.

Као и прозори, зидови су захтевали најмање две руке, пуно труда и пажње, да не буде шаренила, да се не виде трагови ваљка којом смо наносили боју. Сећам се и оног кречења са специјалним ваљцима, са разним шарама, које смо умакали у бронзу, сребрну или златну, у зависности да ли смо хтели сребрне или златне цветиће. Ми смо користили сребрну бронзу. Кад се окречи зид, онда се по њему шара са тим ваљцима. Стан је био сав шарен, али и у тренду. Кад смо то хтели да мењамо, у следећем кречењу, кроз неколико година, највећи проблем је био када смо скидали трагове ваљака. Било је потребно више прања оним сапуном него када је зид био без бронзаног цвећа. Кад смо кречили цео стан је мирисао на боје, фарбе и разређиваче, иако су прозори били отворени, јер смо кречили само лети, па смо могли и промају да правимо. Мајка је добро запамтила свако кречење, јер је њу чекало прање, почев од завеса, јер су само чисте завесе могле да се унесу у чисту собу, преко подова и намештаја. Све је морало да се цакли. Ипак, и поред свих тешкоћа, волели смо да нам нове боје и чисти зидови доносе светлост и радост.

У то време, беху то седамдесете године, ваљке су избацили из употребе, јер је дошла нова мода – тапети. Све те шаре и цветиће, сада смо добијали на тапетама. Најјевтинији су били папирни тапети, па смо, а које би друге, куповали те. Одемо у продавницу тапета отац, мајка и ја, јер родитељи бирају које цвеће у којим бојама ће цветати наредних година по зидовима соба. Ја сам ту само да носим ролне тапета и кесе са лепком.  

Како су зидови били кречени, прво смо морали да скидамо боју са зидова, јер тапет се лепио само на чист, малтерисани, не на обојен зид. Лепак на боју није хватао. Узмем велику четку, кофу са водом, па мажем по зидовима све док се стара боја добро не натопи. Кад оценим да шпахтла, без које ништа није могло да се ради од молерско-фарбарских радова, може да скида слојеве боје, почињало би љуштење. И тако све док са зидова не скинемо и последњи комад онога чиме су зидови кречени. Следећи посао је био припремање лепка. У велику пластичну канту сипамо воду, па отац држи кесу са лепком и сипа га полако у воду, да се не згрудва. За то време ја рукама мешам лепак, јер тада нисмо имали ове миксере који се каче на бушилице. Тада нисмо имали ни бушилице. Шакама хватам лепак, где год има грудвица, и стискам и дробим, да их све разбијем, да не остану и сакрију се после испод тапета. Кад је лепак спреман, остављали смо га да мало одстоји, да се згусне.

Мерење тапета

Лепљење тапета

Кад завршимо са зидовима и лепком, почињало је сечење тапета. Попнем се на мердевине, узмем метар, па мерим, обележавам, па опет мерим, како би знали колико да буде дугачко парче тапете коју лепимо. Свако парче је било различите дужине, јер тада, као и сада, висина од пода до плафона није била иста, па су и ти комади били или 2,70 или 265 или 2,68... Кад исечемо једно парче, мажем зид лепком, да га упије, да га прими, како би се тапет боље залепио. Док зид упија, мажемо тапет, мало по мало, па га савијамо парче по парче, јер тако савијен боље упија лепак. Лепљење почиње када су и зид и тапет „напојени“. Пењем се на мердевине, држим горњи део тапета, полажем га уз ивицу плафона, полако га спуштам, притискајући га прво по средини, рукама уза зид, док доњи део отац исправља и примиче зиду. Када се тапет залепи, по средини, сувом чистом крпом прелазим преко тапета, од средине ка ивицама, да истиснем сав ваздух и лепак, да се не направе мехурићи. Полако, све спуштајући се од плафона ка поду. Кад наиђем на неки мехурић, узмем иглу, пробушим тапет, па крпом пређем преко тапета, да лепак и ваздух изађу. Избегавали смо компликоване дезене, да се не би оптерећивали уклапањима листова и латица или неких других слика. Тапете смо стављали у два ходника, мањем и већем, и у двема собама. У кухињи где се кува, ложи, где има дима из шпорета, нисмо их лепили. Ту је била масна фарба, до одређене висине, а изнад ње, до плафона, смо кречили. Исто смо радили и у купатилу. Масна фарба је била захвална, могла је да се брише мокром крпом, чим се запрља.

Кад смо први пут стављали тапете, намучили би се док скидамо стару боју, а када дође време да стављамо нове тапете, уместо старих, запрљаних, морали смо да скидамо старе. Кофа, вода, велика четка, мердевине, пењање, квашење старих тапета, па кад се натопе, шпахтлу у руке, пењи се, стружи, све док у листовима стари тапет не падне на под. Чисти под, сакупљај гомиле тапета, стружи зид, ако нешто остане, па онда већ познати процес, опет, испочетка. Научи се, за цео живот и никад не заборави.

Време је пролазило и доносило новитете а ја сам растао, па сам могао да привређујем још више. Замењивао сам оца кад год сам могао, али и када нисам могао, али ми је било речено да могнем. То је значило да све више радим сам, док је отац све више био одсутан. Када смо заједно радили, када сам био мањи, па сам само помагао, нисам био свестан лепоте тих тренутака које проводимо, ја поред њега, он поред мене, отац и син заједно. То су били дани када нас је тај заједнички рад приближавао, када смо у тишини, без речи, продубљивали наш однос. Он је знао да га гледам док ради, као што сам гледао и мајсторе, пре него што је он почео да кречи и улепшава наш дом. Знао је да не мора ништа да ми каже, јер је по мом погледу видео како учим гледајући. Сваки његов покрет је био нека порука коју сам ја читао очима. Тако сам, као дете, схватао да ме учи да је рад не само обавеза у породици већ и начин живота који ме је учио како се прави ред у кући и у животу. Радећи за породицу, чији сам део, схватао сам шта су љубав, рад, одговорност, уредност, колико су важни отац и мајка и колико је велика снага тог заједничког породичног живота.

Драго ми је било када спонтано, ничим изазван, каже да сам ја његова десна рука, а не само наследник потрошачког кредита, како је знао да ме представља продавачицама када купујемо нешто на кредит. Често је знао да  ми каже да „нико то неће тако пажљиво урадити као што ти радиш, јер то не радиш за другога, већ за себе“. Било је у томе истине још тада, а данас још више, но најважнији разлог за та наша аргатовања било је што нисмо плаћали мајсторе. Како год да урадимо за нас, иако нисмо мајстори, добро је. А и ко ће то да види, ако неко дође па нешто каже, боље да нам није ни долазио, знао би да дода.  

Лепљење плочица

Како су тапете изашле из моде, појавио се новитет – керамичке плочице. У трпезарији, бившој кухињи, раније смо већ скинули виназ плочице. Толико су добро биле залепљене, да смо их без проблема скидали, а чиме друго, него са шпахтлом. Ту смо ставили топли пвц под, да нам не буде хладно од оног прсканог црно-бело-сивог бетона, са милионима ситних каменчића. Тај под, сада покривен виназ плочицама, био је и у малој кухињи, бившем шпајзу. Виназ плочице у том простору смо оставили, јер је било немогуће да их мењамо са било чим другим, јер би онда морали да извлачимо шпорет и веш машину и да је скидамо са водоводних инсталација. Тако су виназ плочице остале „заковане“ за под у некадашњем шпајзу.

Имао сам срећу што нисмо имали пара за те керамичке захвате у трпезарији и кухињи, али нисам могао да избегнем купатило. Беше то негде у пролеће 1979. имао сам мало више од 22 године.

Почео сам да лепим плочице на под у купатилу. То ми је било први, али не и последњи пут. Био сам са оцем да купим плочице и лепак, али када је требало да започне посао, отац је имао преча посла, па сам се сам упустио у до тада непознати подухват. Пре тога смо скинули онај лавабо, изнад кога се отац бријао и у који смо ударали када смо улазили у купатило. Ту смо затворили воду и ставили чеп. Сада је на тај зид требало да се ставе плочице.

Не знам како сам учио, где сам видео, ко ми је било шта рекао, о томе како се лепе плочице. Онај терацо бетон на поду је добро хватао, па са лепком није било проблема. Сипам га у воду, мешам, гледам да нема грудвица, плочице стављам у неку кофу са водом, да упију воду, баш као што сам киселио тапете, па онда слажем. Нисам имао оне специјалне секаче за плочице, већ сам их скраћивао тако што одмерим где треба да се сече, поставим лењир, преко плочица повучем линију са неким оштрим, специјалним шилом за те послове, који сече глазуру, па онда узмем клешта, она за вађење ексера и полако глођем плочицу. Ухватим ја плочицу клештима, покушам да преломим по линији коју је направило шило, јер је ту глазура била уклоњена, па ако отпадне парче, добро је. Ако не, почиње глодање, парче по парче. Намучио сам се, али сам завршио то купатило, не знајући да је то почетак мојих керамичарских радова по разним становима у којима сам живео, после одласка од родитеља, са Чубуре. Прво сам се бавио плочицама у стану родитеља моје тадашње девојке, касније супруге, код које сам живео једно време. Плочице сам постављао у кухињи, остави и на тераси. Наставило се оно време кад су мајстори скупи, кад се нема пара, па сам опет морао да применим рецепт „сам свој мајстор“.

Лука и ја радимо

У трећем стану у коме сам живео, првом који се водио на мене, као и у још два после тога, нисам мајсторисао, нити се мучио. Видео сам да знам све те кућне послове, да сам их савладао још као дете, па није било потребе, а ни снаге ни воље, да поново вежбам. Једног дана сам рекао – доста, време је да поново гледам мајсторе како раде, као некад, кад сам био дете. Школа коју сам прошао прво поред мајстора, па онда поред оца, практично је затворена оног дана када сам одлучио да све раде мајстори, да ја одмарам. Тако моји синови нису прошли школе које сам прошао ја, што не значи да су „неписмени“ за сваки кућни посао. Изгледа да им је остало нешто од оца, бар воља и таленат.