Тегле пуне љубави

Некада смо у Београду, беше то шездесетих година, имали четири годишња доба. Знали смо када нам које годишње доба куца на врата, када се спрема да се повуче и препусти нас оном надолазећем. Где год да се окренеш, могао си да видиш а по мирисима осетиш, када долази јесен, када се приближава зима и када нам у сусрет долази пролеће. Ништа није било изненада, ненајављено и неочекивано. Природа је путовала својим током а ми смо је полако, без икакве журбе, пратили.

Кад падне снег и завеје Београд, када га обавије тишина и замрзне се све што је било живо и бучно, град је облачио бело рухо и налазио свој мир. У тај мир, који су наметали снег и мразеви, ваљало је да се уђе спреман, да се настави као да се ништа не мења, иако под снегом ништа није бивало исто. Београдски сметови су за моју мајку, која је одрасла у црногорским брдима, ипак били само мања падавина. Газила је она и по дубљем и бељем снегу а не по неочишћеним градским улицама.

Док је била дете, потом девојка, њени родитељи, који су имали шесторо деце, знали су да, кад све завеје, у свакој кући мора да буде сушеног меса, сланине, пршуте, кртоле, пасуља, пшеничног и кукурузног брашна, да се меси хлеб и прави качамак, укисељеног поврћа, меда и сушеног воћа. Ракије, без које нису били могући дуги зимски разговори и надгорњавања у полумраку уз ватру, јер је времена било напретек, морало је да буде у свакој кући. Сира, нарочито прље, из мешине, млека и скорупа је било колико треба, јер је крава у стаји испод куће и зими радила свој посао. Вруће варенике за децу, у коју се дробио хлеб, са мало шећера, увек је било. Све те залихе у кућама заробљеним сметовима биле су симбол наде и опстанка да ће се у здрављу дочекати пролећно сунце. Храна им је била склониште и оружје против зиме, која им је пружала осећај сигурности и безбрижности, док кроз прозоре гледају снег, лед и мраз. Она им је обезбеђивала миран зимски живот и сан. Моја мајка је све то гледала, помагала колико може и памтила. Кад се удала и дошла у Београд, ваљало је научено и применити.

На Каленић пијацу, на којој су празне тезге покривене снегом одлазиле у зимски сан, долазио је само онај ко мора. На њима и није било богзна шта да се купи. Зато смо за зиму и пусте пијаце и ми морали да будемо спремни. Крајем јесени се походило на њих са великим торбама како би се убрали чудесни плодови природе свих могућих боја и укуса којима су пијаце биле украшене. Али, невоља је била, што су отац и мајка морали да у рукама донесу све што нам треба за припрему зимнице. Тих неколико стотина метара од пијаце до зграде, па онда пешке до четвртог спрата, без лифта, били су, чини се већа мука него сама припрема зимнице. То тегљење десетина килограма, у више наврата, био је тек почетак великог посла.

Обично једног петка по подне, када се родитељи врате са посла, кретале су припреме. Никада зимницу нису могли да спремају преко недеље, јер је мајка, главна у том послу, радила у болници по сменама, па је била одсутна једне недеље од раног јутра до три по подне, а друге недеље од један по подне до 11 увече. Зато је све морало да се ради суботом и недељом, ако је то био викенд када мајку није качила нека смена.

Мајка Новка у болници на Бежанијској коси на радном месту

Петком предвече би се за столом у кухињи, оним правоуганим, који би се са обе стране по мало продужавао, окупили отац, мајка, бака, очева мајка и нас троје деце.. Наслоњен на зид, са стране, иза наших леђа, стајао је шпорет, шепурећи се својом црном, тек очишћеном плочом и чистим белим чунком. Поред њега наслагана велика гомила дрва спремна да заврши у ватри. Испод рерне, велика фиока за дрва, такође је била пуна. Испред стана, под степеништем, чекала је још једна таква гомила. То смо отац и ја износили из подрума претходних неколико дана. Говорио је да морамо да донесемо што више, јер почиње спремање зимнице. Дрва нам требају, објашњавао нам је, јер брже горе, не тињају, не диме као угаљ и дају више топлоте. А за зимницу треба добра ватра, објашњавао ми је. 

Мајка и отац су се договарали ко ће шта да ради сутра од ране зоре, док смо нас троје – брат, сестра и ја – ћутећи слушали шта њих двоје планирају. Бака је дубоко загазила у девету деценију, па, иако је хтела, није могла да буде од велике помоћи. Њен највећи посао, срећа и брига, био је када чува нас троје. Ја наслоњен на руке, налактио се на сто, а брат и сестра, млађи од мене четири године, са главама на столу, које су наслонили на шаке. Ћутимо, гледамо и покушавамо да схватимо шта се то важно дешава.

У пластичном кориту, у коме је обично стајао чист веш за пеглање, овога пута су се, лежећи једна на другој, одмарале десетине тегли. Ту су и велике шерпе, њих неколико, послагане једна у другу и понеки већи лонац. Са стране гумице и поклопци за тегле и табаци целофана.  

-  Све ово ћу ја вечерас да оперем и осушим, каже мајка, показујући на тегле и шерпе, а ујутру ћемо поранити на пијацу. Док ја ово перем, ти иди у „Горицу“ и купи све што нам треба за зимницу.

Гледа у Душана, свог мужа, коме је лакше да оде у набавку него да пере тегле, па узима папир и оловку и почиње да прави списак. Мајка диктира а он штампаним словима, писао је и латиницу и ћирилицу, записује. Писану ћирилицу је користио само кад се потписивао.

- Узми за почетак 7-8 кила соли, пет кила шећера, три литра сирћета, пет литара зејтина, винобран, конзерванс, лимунтус, бибера, ловора... Ако можеш да донесеш више, купи по мало више од свега. Што зафали, купићемо за следећи викенд.

Док је отац у „Горици“, где је све било јевтиније него у „Центропрому“ и „Пекабеу“, који су такође били близу нашег стана, куповао све што је потребно за спремање зимнице, гледао сам мајку како пере тегле, испира их и слаже наопако окренуте, да се сва вода из њих оцеди. Прала је и поклопце којима ће их затварати. Кад заврши са њима, прала је шерпе и лонце. Отац се враћао с торбама и робом коју је купио по списку, стављао на сто, мајка прегледала и одлагала са стране. То би било то за данас, закључивала би мајка у петак, па смо одлазили на спавање.

Сутра, у суботу раном зором, док смо се ми спремали да одемо на пијацу, бака, добро обучена у хладној кухињи, са црним вуненим јелеком, петљала је око шпорета и потпаљивала ватру. Знао сам да ће шпорет у наредна два дана имати само кратак предах од неколико сати у ноћи између суботе на недељу, када ће и мајка мало лећи да одмори тело и душу на само неколико сати, јер у недељу, већ са првим петловима које у граду не чујемо, опет је била на ногама да настави спремање зимнице. Са шпоретом, као симболом сигурности и топлоте, поузданим породичним пријатељем у хладним данима, који се са сваком ватром подсмехивао зими, почињао је сваки дан и завршавао се не кад падне мрак, већ кад под окриљем и у тишини ноћи згасне последњи пламен у шпорету. Седење уз шпорет, на хоклици поред баке, за мене су увек значили тренутке мира и топлине, што због шпорета, што због баке и сигурности коју ми је пружала. Кад бака наложи ватру и преузме бригу о двоје унучади, отац, мајка и ја би одлазили на пијацу.

У тегљењу зимнице од Каленић пијаце до нашег стана од мене нису имали користи, бар док нисам мало порастао. Прво се куповао купус, јер он мора да буде укисељен до Дана Републике, јер се тада, уз прасенце које печемо у пекари, обавезно износила сарма. То је био ритуал и за Нову годину. Сељак им убаци купус у два пластична мрежаста џака, беху као по правилу црвени или наранџасти, па крећемо кући. Отац би набацивао онај већи џак на десно раме, десну руку би ставио на бок, да тако помогне рамену, да му да подршку, а мајка је узимала мањи џак. У неку торбу су убацивали неколико главица, од по пар кила, па онда ја то вучем, колико могу, мењајући руке или понекад носећи торбу са обе руке, која ме је ударала по коленима и бутини. Кад стигнемо кући, оставимо купус, па се отац и мајка враћају назад, по остало поврће које ће тог викенда да заврши у теглама. Купус одмара и чека.

Мајка је у више тих дводневних викенд смена, када се „одмарала“ од посла у болници, спремала зимницу. Уз купус би обично спремала туршију, јер је у њу убацивала и паприке пуњене купусом, па и комаде купуса. Зато су после џакова са купусом одмах доносили краставце, паприке, зелени парадајз, шаргарепу, карфиол, црни лук...

Не чекајући тај дан Д, кад се купује купус, отац је неколико дана раније спремао „гнездо“ за пластично буре у коме ће се киселити беле главице мелеза или футошког купуса. Подрум је био далеко, па су одлучили да га држе на балкону. Отац постави дебљи стиропор и картон испод бурета, да не смрзне од снега и хладног пода, па онда на њега стави буре, које преко лета чами у подруму, пет спратова ниже. У буре је убацивао и слагао  главице купуса које је мајка претходно припремила, скидајући листове који висе и правећи ножем крст у корену главице. Прво су слагали неколико редова, да би онда ставили гумено црево којим смо, дувајући кроз њега, мешали воду, јер нисмо имали славину на бурету, нити услова за претакање. Један крај црева, онај кроз који сам дувао, пливао је на површини воде. Ипак, то је било градско кисељење купуса на балкону, а не у подруму. Морали смо да се сналазимо.

Слагали су главицу по главицу, док не напуне буре. За тих око 30-40 кила купуса, мајка помеша кило - кило и по соли у води, па сипа тих 5-6 осољених литара у буре, па онда полако додаје остатак воде. На крају ставе камен и крпу, која сакупља „цвет“ који се правио на површини воде. Тако спремљено буре, отац заштити картоном, са свих страна га обложи да се купус не смрзне. Ја сам био задужен да с времена на време одврнем и одигнем поклопац и да кроз оно црево дувам и правим мехуриће и узбуркавам воду. Било је слатко док једемо кисели купус, али је најгори део долазио на пролеће, кад га поједемо. Тада је оца и мајку чекало прање бурета. Гледао сам да тог дана не будем у стану, јер је толико смрдело да је било неподношљиво. Лакше је било кад све поједемо, кад не остане нека главица. То се, ипак, ређе дешавало. Баш је била велика мука кад остане понека пропала главица. Тада сам морао да трчећи носим кесу са купусом до најближег контејнера. Кад је буре празно, без купуса, отац и мајка су неком шерпом сакупљали само воду, празне буре, па шерпу празне у кофу, па кофу носе до купатила, до wc шоље. Прање бурета је било, срећом, у надлежности родитеља. Тада је већ било пролеће, па смо могли да широм отварамо све прозоре и врата и правимо промају, како би се спасили од купусног смрада. Но, обично су тада и остали чистили бурад, па је цела зграда, па и крај, подсећао да су прошли дани киселог купуса.

Мања мука је била са шаргарепом, коју је мајка доносила са пијаце, и кромпиром, који су нам у џаковима доносили до зграде. Све то је отац носио у подрум, у мрак. Шаргарепа је зимовала у гајбама, у којима је отац простро најлон и сипао песак, па у тај песак слагао шаргарепе. Било им је и топло и влажно, баш како им прија. Кромпир је имао своје гајбе. Кад га убаце, сипају неки прашак, сигурно неки отров, да кромпир не клија. Чини ми се да је тада могао да се нађе само „туберајт“. Кад затреба, ишао сам тако на пијацу у подрум, да донесем кило-два кромпира. И поред „туберајта“, кромпир је знао да проклија, па сам прво морао да га чистим, па пакујем у кесе.

Преко зиме смо имали и свеже јабуке, иако их није било на пијаци. Кад отац и мајка процене да је време, куповали су не знам колико кила златног делишеса којим напуне једну велику картонску кутију, коју смо држали иза балконских врата, у соби где смо ми деца спавали. Јабуке су умотаване у „Политику“. Свака јабука у свој мали омот. Тако замотане се нису смрзавале нити сушиле.

Јабуке, иначе, нису биле на извол'те, нисмо могли да их једемо кад хоћемо и колико хоћемо, јер је ваљало да потрају до пролећа. Кад мајка процени да је време за јабуку, свако од нас троје добије по једну. Зато смо их јели кришом. Кад је поједемо, оставимо онај папир, смотан као лоптица, да она не види да је мање јабука. Најзабавније је било кад нас једно по једно пита „ко је појео“, а свако до нас каже „ја нисам“. Увек сам био крив ја, јер сам био четири године старији од брата и сестре. Ту мајка није грешила,  ја сам их таманио и кад нисам смео, само нисам био довољно паметан да то мало боље распоредим, да се мање и касније примети, мада ми од ње ништа нисмо могли да сакријемо.

Кухиња и шпорет који је био наш најјачи адут у припреми отпора зими, били су место окупљања и сабирања породице, иако смо ми деца, као и бака, углавном посматрали како мајка све то кува и пакује свежину лета и јесени у опране тегле. Шпорету су прилазили само отац и мајка. Отац је с времена на време, отварао вратанца „смедеревца“ и проверавао колики је пламен и треба ли да се ложи, док је мајка бринула о ономе што се на плочи кувало или пекло.

Врућ ваздух са шпорета мешао се са мирисима печене паприке, куваног парадајза, ајвара, лука, сирћета и разних зачина, док смо ми у тишини, гледајући мајку, седели за столом и чекали да нам каже да нешто урадимо, да јој помогнемо. Тишина, које се и данас сећам, а тада је нисам био свестан, изгледа да је мајци била потребна да сву пажњу усмери на оно што ради, да не погреши у додавању неког зачина, сирћета, винобрана, лимунтуса или конзерванса. Та тишина се савршено уклапала у густе, опијајуће мирисе, препуне топлине и оштрине, којима смо се хранили у том ишчекивању. Спој топлине, тишине и мириса, који су се ширили кроз цео стан, стварао је зависност породичног гнезда од плодова које је мајка паковала у тегле, трудећи се да свака буде савршено напуњена. Пунила их је полако, бирајући плодове, нежно их узимајући у руке, гледајући где ће да их убаци и сложи. Тишину су повремено реметили само звуци ножа који сецка поврће, варјача, шерпи, тегли, поклопаца и звук вратанца од шпорета, која је отварао мој отац и машица којима је џарао жар и гурао пепео у фиоку, како би направио места за нова дрва. То ћутање и рад у тишини ми нису сметали. Само ми је било важно да сви будемо заједно, па макар и ћутали. То дружење је заправо било обавезно, јер смо се у кухињи једино грејали, само је шпорет радио, док су се две собе грејале тек од поподневних сати до касно увече, кад се одлазило на спавање. Тако је кухиња била и наш дневни боравак.

Отац је знао да у спремање зимнице не треба да се меша и да је његов посао само да тегле које су напуњене, затворене и спремне да се изнесу из кухиње, убаци у велико пластично корито за веш и однесе у плакар у коме је било њихово склониште. Пре тога, мајка је све те тегле са ајваром, џемовима и пекмезом, највише сам обожавао онај од шљива, са комадићима плодова, морала да пастеризује. Онако отворене тегле убацивала је у рерну шпорета, да се добро загреју и запеку. После их је покривала целофаном, везивала их гумицама за тегле или стављала металне поклопце, па их ређала у оно корито у коме се на дну налазило раширено ћебе. Сложене тегле је покривала другим ћебетом. Тако „ућебане“ су морале да „одморе“, одстоје и кад се охладе, отац је могао да их преузме у своју надлежност.

Носио их је до собе у којој смо спавали брат и ја у једном кревету,  а у другом кревету сестра. Неколико сати уочи спавања, отац је палио нафтарицу, да се соба загреје, не и да се превише угреје. То није било само зато што се штедело на лож-уљу, већ и зато што је са нама у соби „спавала“ и зимница, у посебно израђеном плакару, уз прозор, где је било још хладније. Како је отац срушио зид између кухиње и шпајза, па је шпајз постао мала кухиња а кухиња већа трпезарија, у којој је био и „смедеревац“, једино место где су све оне тегле могле да се сместе била је наша соба. У њој су, поред балконских врата, у кутији на поду биле и оне чувене умотане јабуке, а у нашем комшилуку, на тераси, и кисели купус. Понекад сам имао осећај да спавамо у остави а не у соби, но морало се, издржавало се. Зимница је морала да преживи, да нас храни све до пролећа, када се Каленић опет облачио у зелено, свеже и здраво рухо пристигло са оближњих њива.

Кад се стави последња тегла у плакар, кад сместимо кромпир и шаргарепу у подрум и купус у буре, зима је могла да дође, да удари на нас. Мајка би тада задовољно гледала редове тегли, који су нам били храна за очи, душу и стомак. Њој је све то тако изложено било утеха за уморно тело. По изразу њеног лица видео сам да је задовољна обављеним послом. Тада нисам знао колико нам је важна зимница, нити сам размишљао колико она кошта, колико је труда и сати потребно да се она спреми. Све то сам посматрао као једно занимљиво породично окупљање и ништа више. Сада, док ове слике које деценијама носим у себи претварам у речи, кад се осврћем на низ јесени када смо били окупљени око топлог шпорета, схватам да је у све оне тегле мајка паковала и љубав и бригу за своју породицу, коју, нажалост, није знала да показује љубљењем, миловањем и речима. Но, никада нисам осетио недостатак њене љубави, иако тада нисам препознавао шта значи кад имаш шта да обучеш, обујеш, кад те на столу дочекују спремни оброци, кад те свако вече испраћа у кревет, настављајући после тога да завршава кућне послове, кад те ујутру буди и прати у школу. Ваљда није имао ко да је научи љубави, да њој каже да је вољена и да јој покаже нежност. Колико пута сам само чуо од ње „живот је борба“, па ваљда од те борбе ни њени ни она никада нису стизали да дешифрују шта је љубав, да се отворе и покажу је.

Спремање зимнице је био тежак физички рад, који је захтевао умеће, стрпљивост, снагу и потпуну преданост породици. Слике и успомене породичних окупљања око зимнице подсећају ме на мирисе љубави и постојања који су, укорењени давно у наше претке, донети у наслеђе у новим животима. Тај ритуал око зимнице, тегле, мириси и укуси који су део њега, у коме се осећа стара сељачка душа, опстаје у грађанима и деценијама по доласку на асфалт. То је дубоко уткано у душу и похрањено у мозак. Зато и траје. Као и све слике које сам описао из дана када нисмо имали много, али смо имали довољно.