Ко те шиша - Ђоле

Седим и пребирам по годинама које су остале за мном. Сећам се људи који су ми мамили осмех на лице и оних других који су ми остављали ожиљке у души. И не трудим се да их заборавим. Нарочито ове прве. Један од оних кога се понекад сетим и превртим сећања на њега је Ђоле.

Годинама сам се на улазу у један ходник у приземљу палате Јадран у Немањиној, код некадашње железничке станице Београд, сусретао са таблом на којој је писало „Ко те шиша – Ђоле“. То је Ђоле смислио своју рекламу да привуче муштерије, да се нашали. Он је и главна личност ове приче. Један храбри, поштени, морални и за све то не срећом награђени пожртвовани отац. С њим сам се дружио 35 година. Али, пре него што сам први пут ушао у салон код Ђолета, морао сам да чекам 27 година. И тако почиње сећање на моја шишања и на мог фризера Ђорђа Ристића – Ђолета.   

Мој отац, предратни берберин, знао је, кад сам био дете, да ми често каже:

- Онај који брије Тита је човек од његовог највећег поверења. Не може свако да га брије.

- А зашто тата, питао бих ја зачуђено.

- Па, зато сине што он сваког дана држи бритву на његовим образима, на његовом врату. Замисли шта би било да га случајно посече, каже мени мој отац.

Нисам тада размишљао колико је важна личност Титов берберин и колика опасност он може да буде по његово здравље. Мислио сам да то тата даје на значају свом занату. Годинама после тога схватио сам да су бербери и фризери важни не само Титу већ и свима нама и да се не може безбрижно сести код сваког ко ти ради на глави. Додуше, ја нисам размишљао о скретању бритве зарад безбедности, јер ме нису бријали, већ само о естетици, о фризури. Али, пре него што сам стигао до фризерског салона морао сам да чекам, да најпре одрастем, да прође доста година и ко зна колико шишања.

Наиме, тата је негде 1939. завршио берберски занат, па је, по њему, неком клинцу, па макар он био и његов син, сасвим добра фризура коју направи берберин. Причао ми је да му је бријање и шишање логораша, па и италијанских официра, помогло да лакше преброди логоре по Италији. Кад је доспео у немачке логоре, те праксе није било. Како је после рата баталио занат, отишао у књиговође и међу папире, закључујем да му је вежбање на Италијанима, било једина пракса. Јер, после логора, нигде није радио као берберин. Сем код куће, где је вежбао прво на мени, а потом и на мом брату.

Седнемо у кухињу, неки стари бели, чист чаршав, пресечен на пола, стави на нас, огрне нас, нађе неку штипаљку да нам чаршав причврсти око врата и шишање може да почне. Машиница за шишање, она ручна, наравно, маказе, чешаљ и четка за чишћење длака са врата, ушију, кад мајстор заврши шишање. Гледам ове данашње фризуре, ошишано до коже до пола главе, зову их фејд, и схватам да је мој ћале био визионар. Он је мене фејдовао пре 50-60 година. Седнем ја, зажмурим, сагнем главу и – ћутим. По глави ми се роје разне мисли и слике - улазим у школско двориште, другови се окупљају око мене, гледају ме са чуђењем. Шта ли ће ми рећи, колико њих ће ме ударити по ошишаном врату? Док тако седим, слушам звук машинице и маказа и једва чекам да се све то заврши. А да, шишке су биле обавезне. Почешља ме, коса падне на чело и – сеци. Права линија преко чела. Кад се појавим у школи или међу друштвом, одмах су знали да је то ручни рад мог оца. И знате оно, ставио ти шерпу... Тих првих неколико дана у школи после шишања, за мене је било, благо је рећи, пакао. Забављала се деца на мој рачун. Док не нађу неког другог.

Део татиног прибора за шишање

Зато сам с радошћу дочекао прву посету фризерском салону за мушкарце. Не сећам се тачно када је тата посустао и одустао од своје праксе на синовима, нити тачног датума тог мог првог шишања, па да тај датум постане део моје историје, али знам да је било у Катанићевој улици, код Боре Зељуга. Он је држао салон са својом супругом. Ту су се шишали само они који воле црно-беле боје, не само навијачи из краја, са Чубуре, већ су долазили и фудбалери Партизана. Борине слике са Партизановим фудбалерима по свим зидовима. Седиш у салону, чекаш, а ту поред тебе неки фудбалер кога знаш са слика или из новина. Тада није било заказивања унапред. Дођеш, питаш ко је последњи и седнеш, ако има слободна столица, и - чекаш. Код Боре се чекало и испред врата, на улици. Седење код фризера никад није било досадно. Свашта чујеш и видиш. Није требало да читаш спортске стране новина. Ту си сазнавао ко је повређен, ко је у свађи с тренером, ко игра следећу утакмицу... О политици нико није причао, као што се сада само о томе прича. Причало се само о фудбалу, понекад и о кошарци, јер су код Боре долазили и кошаркаши.

Код Боре сам се шишао до своје 27. године, када сам се, те 1983, преселио у други део града. Тад је настала мука. Како у новом крају, где никога не познајем, да нађем фризера код кога нећу дрхтати од страха кад седнем, ишчекујући да видим шта ми је направио на глави. Да путујем до Боре на Чубуру, једном месечно, нисам могао, мада и није био много далеко, пет-шест километара, четири аутобуске станице. Но, мрзело ме је. Морао сам да у новом крају нађем и фризера и обућара и пекару и продавницу и „новинара“, све што ти треба да, кад уђеш, чујеш оно „добар дан, комшија“.

На само 50 метара од зграде где сам живео, налазио се салон Фризерске задруге Београд. Пролазим поред излога, гледам ко шиша, колико људи има. Истражујем понуду. У њему неколико столица за шишање, мајстори који су деценијама у послу, вероватно после школе одмах ушли у задругу. Један ћелав, други дебео, трећи брадоња... Један шиша млађег, други старијег човека, трећи седи и чека муштерију, иако их има који чекају шишање. Ту је и једна фризерка која је такође годинама на истом месту. Сви су превалили педесету. Та слика ми намеће неке закључке. Ја сам тада имао 27 година, пратио трендове, терао моду, а ови што су оматорили у задрузи ми нешто не одају поверење. Како су научили да шишају пре 30 година, тако шишају и сада. Они не прате трендове. Ту су и железничка и аутобуска станица, увек ће наићи неко да тамо одакле је дошао, по повратку каже како се ошишао у Београду.

Поглед ми привлаче двоје младих, моји вршњаци, једна девојка и тамнопути момак. У салону није велика гужва, али видим да највише муштерија чека баш код њих. Примећујем да они млађи чекају шишање код њих двоје, док старији чекају да ударе фризуру код оних старијих. Схватам такво размишљање. И следим га. Охрабрујем се и улазим.

- Добар дан. Ко је последњи?

- Ја, јави се један старији човек.

Испред њега још четворо. Имам времена да донесем одлуку код кога ћу, или код тамнопутог или код девојке. Код ових старијих не идем. Још имам трауме од ћалетовог шишања. Седим и гледам како ради једно и шта све ради оно друго. Чини ми се да је момак спретнији са прибором, бржи, мање прича, чујем како једном момку каже која би му фризура одговарала уз његов облик лица. Сада гледам само њега. Одлучио сам да ме у наредним годинама, док сам овде где сам сада, ако будем задовољан, шиша баш он.  

Дође ред на мене, али празна столица је код оног ћелавог.

- Изволите, рече он, показујући ми руком да седнем код њега.

- Чекам код овог мајстора, рекох, показујући руком ка тамнопутом фризеру.

- Нема проблема, ко је следећи?

И следећи седе код њега а ја после десетак минута седох код овог млађег. И то је било то. Ђорђе Ристић – Ђоле, код кога сам тог дана сео, шишао ме је наредних 35 година. И мене, па сина Марка, па сина Милоша и на крају сина Луку. То је наш Ђоле, јунак ове приче.

Прво Лукино шишање код Ђолета, 13.11.2010. године

Све до 2018. године смо долазили код њега, без обзира где смо живели. Селили смо се по Београду, али нам селидбе нису биле препрека да долазимо код њега, јер је Ђоле био наш породични фризер. Постао ми је друг, са којим сам могао о свему да причам. Најмање о политици. Не зато што смо били на различитим половима, па смо избегавали да се сударимо, него смо имали паметнијих тема. Причали смо највише о – животу. А његов живот је био тешка прича.

Тамнопути Ђоле је био Циганин. То је сам за себе говорио, није крио порекло. Никада није рекао да је Ром, већ „ми Цигани“. Али, отргао се из миљеа у коме је рођен. Завршио је фризерску школу, имао неколико браће и сестара који су завршили занате, створили породице, живели часно и поштено. Нама никада није сметало да нас он шиша, јер га никада нисмо тако гледали, нити смо тако васпитавани. Уосталом, одрастао сам међу Циганима у Чубурском парку, који су живели у оближњој чувеној улици Орловића Павла. 

Ђоле је имао породицу, жену и двоје деце, старијег сина и млађу ђерку. Жена му никада није радила. Он сам је зарађивао за све потребе породице, што у фризерској задрузи, што приватно, после посла. Ишао је по становима да шиша онемоћале пензионере, по старачким домовима, чак неко време, једном недељно, и у једну психијатријску установу. Понекад сам га и ја позивао да ме шиша у стану, да он узме све паре, да не оставља задрузи главни део зараде. Радио је од јутра до мрака. 

Ђорђе Ристић - Ђоле

Ишао је и по такмичењима фризера, бринуо о фризури Микија Јевремовића, која је била врло специфична. „Кад год има концерт у Београду, ја сам уз њега. Мало фали косе, ту и тамо, а не сме ништа да се види, све мора да буде бајно“, знао је да ми објашњава Ђоле. Не мало пута сам код њега срео и Миленка Савовића, некадашњег кошаркаша, који је био његова стална муштерија.

Невоље су кренуле кад су продали а затим и угасили Фризерску задругу Београд. Остао је без посла. Нашао је неки простор у Палати Јадран, у Немањиној, како би остао близу својих муштерија. Средио локал, довео из задруге ону млађу жену да ради код њега, звала се Дана, па је посао опет некако кренуо. Он је радио од отварања салона ујутру до затварања увече. Једна столица је била његова а на другој су радиле Дана и још једна девојка, коју је Ђоле запослио. Њих две су мењале по сменама.

Уз све те муке, уследио је и развод. Та прича би била дужа од ове, па је ваља заобићи. Није могао више да слуша приче о томе за шта су све потребне паре, којих никада није било доста, иако он ринта од јутра до сутра. Деца нису имала оца ни док су били у браку, јер је Ђоле радио а сада су, после развода, кад се он одселио и отишао у подстанаре, остављајући им родитељски стан, остали препуштени мајци. И то све је имало своју цену. Син је попустио у фризерској школи, па је Ђоле морао да иде код својих некадашњих наставника да моли за прелазне оцене. Син је упао и у лоше друштво.

Бивша супруга није имала новца да плаћа Ђолетов стан и комуналије, није имала ни за живот, иако је Ђоле давао колико је могао, па је, уз Ђолетову сагласност, продала стан у неком пасажу код Кнез Михаилове и купила мањи стан на Бановом брду. Нешто новца је задржала, да јој се нађе. Ђоле је у међувремену променио два локала, све ту унутар исте локације. Газде су дизале цене закупа а он није могао да их прати. Шишао ме, причали смо, слушао сам га.  

Летовања, књиге, гардероба за децу... све је то Ђоле плаћао. Човек је био. Бивша се заљубила у неког ожењеног и из те везе добила треће дете. Отац детета је побегао а Ђолетова бивша је сада остала сама са троје деце. Ни динар није давао отац тог детета. Ђоле је радио и давао и за њега.

- Шта ћу? Дође, зове ме, тражи паре, нема деци да купи храну. Дај за ово, дај за оно. Не могу то да слушам. Дам. Ја останем без динара.

И то сам слушао небројено пута. Практично је само он издржавао бившу жену и троје деце. И онда, највећа трагедија у његовом животу, оно што га је оборило и од чега се никада није опоравио. Једног дана сам читао новине и видео вест да су два дечака у неком стану на Бановом брду настрадала играјући се са пиштољем. Адреса стана где се догодила трагедија, поткровље, иницијали једног од дечака, изазвали су ми стрепњу. Слутио сам најгоре. Распитао сам се и мој страх је био оправдан. Ђолетов син и његов друг су се у стану Ђолетове бивше жене играли пиштољем, који је био у рукама Ђолетовог сина. Пиштољ је случајно опалио и метак је погодио његовог друга. Кад је видео шта је урадио, Ђолетов син се убио. Није знао да му је друг тешко рањен и да је преживео.

Био сам на сахрани. Ђоле у црнини, црн у лицу. Сломљен, у сузама. Поред њега, бивша му жена и ћерка, која је тада ишла у основну школу. Само сам му пришао и загрлио га. Заплакали смо. Нити сам шта могао да кажем, нити би то било ишта паметно. Загрљај и сузе су говорили уместо речи. Међу окупљенима и људи које сам виђао у његовим салонима.

Ђоле више никада није био онај Ђоле који се смеје, шали, разговором односи бриге и себи и нама. Наставио је он да живи, јер је морао ћерку да одшколује, да је изведе на пут. Да није било тог детета које га је држало у животу и било једина радост, не знам којим путем би кренуо, јер му се све остало рушило. Селио се као подстанар из једног стана у други, од којих је сваки био некомфорнији од оног претходног, из једног салона у други, од којих је сваки био све мањи и све лошији од оног који је пре тога напустио.

У тој палати на дну Немањине, препуној пословних просторија које су полако пропадале, са ко зна колико власника, Ђоле је у приземљу нашао неку канцеларију, ушао у њу и један део ње оспособио за свој „салон“. Сада смо ту долазили, један по један. Почео је да заказује, не зато што је унапредио посао, већ зато што у том простору није било места за седење. А на улазу у ходник који је водио ка том простору табла на којој је написао: Ко те шиша – Ђоле.

Код њега сам, баш ту, дошао и 30. августа 2007. године, негде око 11 сати. Вече пре тога, око 20 сати, у болницу „Свети Сава“, која је удаљена 20-ак корака од „салона“, сместио сам оца. Био је то последњи покушај да му доктори помогну. Пре него што сам отишао до Ђолета, свратио сам у болницу да видим оца. Лежао је на другом спрату, везан за кревет. Касније сам сазнао да на тај спрат шаљу оне којима нема спаса а да их због агресивности везују за кревет. Поздравио сам се са оцем, који није био свестан и отишао код Ђолета. Нисам знао да је то мој последњи сусрет са оцем. Код Ђолета сам био око 11 сати, да бих се потом вратио на посао. Ушао сам колима у службену гаражу, изашао из кола и угледао секретарицу. Пришла ми је и изјавила саучешће. Звали су је из болнице, не знам ни како су нашли службени телефон, и рекли да ми је отац умро око 11 сати, баш док сам био код Ђолета. Вратио сам се одмах до болнице. Када сам све формалности завршио, свратио сам опет до Ђолета. Да седнемо, попричамо, да ја, коме је умро отац у 84. години, потражим речи утехе од човека који је сахранио сина у његовој 17. години.

Код њега сам често долазио на крају радног дана, кад сам колима ишао кући. Седнем, почнемо причу, он укључи ону машину зујалицу и ја полако, уз њено зујање почнем да дремам. Ђоле види све и полако замире прича. Ја дремам а он ми само полако помера главу и ради свој посао. Кад заврши, пробуди ме. Ја уморан од седења осам сати а он осам сати и више стоји и шиша.

Из тог салона у Палати Јадран су га иселили. Последњи „салон“ му је била једна собица у стану који је изнајмио. У другој је спавао. Тада ми је причао о ћерки која је завршила Филолошку гимназију, па је потом уписала студије руског језика. Био је поносан на њу. У нашим последњим сусретањима причао је да покушава да је негде запосли. У року је завршила факултет. Дивио сам се његовој борби за ћерку у којој је, то сам видео, полако губио здравље. О здрављу никада није ни бринуо, јер није имао времена за то, а ни пара. То како је он живео и борио се да са машиницом и маказама отхрани и подигне дете, да га одшколује све до факултета, је нека друга прича.

Одједном је посустао. Почео је да кашље, да га боле леђа, на ноге више није могао. У грудима је осећао неки бол. Лако је било да му кажем да оде код лекара. Али, он сигурно 15-20 година није имао ни радну књижицу ни здравствено осигурање. Није ишао код лекара. Није имао где да оде. И све што му се сакупљало деценијама у њему, носио је у себи. То га је и однело. Тих дана сам га звао неколико пута, али је престао да се јавља. Знао сам да нешто не ваља.

Једног дана ми је зазвонио телефон. На екрану – Ђоле фризер. Јавио сам се, али то није био његов глас. Звао ме је његов брат. Сетио се мог презимена, нашао ме код Ђолета у телефону и позвао ме.

-Ђоле није добро. Сместио сам га у болницу на Бањици, иако он није случај за њих. Неће нико да га прими у овом стању. Умире, има рак плућа.

- Долазим.

Отишао сам са сином Марком кога је Ђоле шишао од 1986. до 2018. године, од његове прве до 32. године. Мислио је, бар је нама тако рекао, да су му ноге отказале због кичме. Бринуо се како ће да ради и зарађује, јер он ради стојећи. Није знао од чега болује, али је схватао да му је стање све горе и горе. Његов брат ми је рекао да му лека нема. Покушавали смо да сакријемо тугу и страх у очима.

На поласку смо се поздравили. Позвао ме је руком да спустим главу да ми нешто каже. Сагао сам се, примакао уши његовим устима и чуо:

- Драго ми је да сам видео тебе и Марка заједно. Сад могу да умрем.

- Немој тако Ђоле, рекох, грлећи га последњи пут.

Знао је Ђоле да смо син и ја тих дана имали затегнуте односе. Кад је отишао у болницу, позвао сам сина. Тако нас је Ђоле на самрти помирио. Умро је после неколико дана. Сахрањен је поред свог сина.