Муке по угљу и уљу

Слике из Београда давних седамдесетих, када сам имао десетак година, и даље су дубоко урезане у мојој глави. Сећам се млекаџија који раном зором гурају трицикле, с металним гајбама у којима су стаклене флаше са млеком. Из гајби ваде по неколико флаша и односе их испред врата својих суграђана, узимајући празне флаше које су они оставили испред врата. Ту су били и продавци леда, који на трициклима гурају велике комаде, па их одламају купцима, да свако добије комад колики хоће. То је било време када су сељанке ишле по граду, носећи на раменима по канту или корпу са сиром и кајмаком, окачене на обрамицу или кобилку, нудећи грађанима здраву, домаћу храну. Многи су имали свог млекаџију и сељака који им је доносио сир.

Незаобилазни су у тим сећањима и продавци дрва, који у платненим џаковима разносе ситно исцепана дрва. Углавном су знали код кога носе тај џак. Код нас у згради је био инжењер Љубисављевић, старији господин, који је живео сам једно време. Њему су све доносили на врата – сир, млеко, лед, дрва...

Као да сада гледам возила за сечење дрва која круже улицама, гласно брекћући, са посадом од два човека, мотор позади а напред велика кружна тестера. Кад нађу посао, паркирају се поред гомиле дрва коју је неко купио да се огреје у току зиме. Мотор тог чудног возила не престаје да ради. Један од њих сече дрва, а други му додаје. Онај који сече, веже се неким широким платненим појасом, забаци га иза леђа, преко задњице и онда оба краја појаса прикопча за то возило. Узима дрво које му додаје онај други, стави га испред тестере коју покреће ремен повезан с мотором тог чудног возила, па онда гурне дрво ка тестери. Уз звук мотора, сада се чује и „песма“ тестере која се појачава кад пролази кроз дрво. Комад дрвета пада са стране, а онај што додаје дрва, баца све то на гомилу. Улица се ори. Сви знамо ко се спрема за зиму. Сечење на комаде је била прва услуга а друга, ако неко жели, цепање на ситније комаде, као за потпалу. То је било време када је централно грејање у Београду било мисаона именица, када су стоваришта угља и дрва биле наше веома важне „продавнице“.

Близина Каленић пијаце и срце Врачара, неколико стотина метара од Храма светог Саве, на самој Чубури, где смо живели, у то време није имала комфор какав данас има онај ко живи у том, сада ексклузивном и за мој укус претрпаном делу града са новим зградуринама. Живели смо у згради без лифта, без радијатора, и то на четвртом спрату. А стан смо морали да грејемо.

Две собе, у свакој по једна каљева пећ, и „смедеревац“ у кухињи. Њихова топлота нам је улепшавала дуге дане када је зима, уз много снега, трајала по неколико месеци. На шпорету се у току зиме и кувало. Одмарао је у току лета када је било топло време. Тада је мама кувала на електричном шпорету. То су били месеци и мог одмора. Тада ме нису морили угаљ и дрва.

Припреме за зиму су почињале већ у марту, чим се отопи последњи снег и гране прво пролећно сунце. Тата би сео за телефон беж боје и позивао стоваришта угља да види где има „Крека коцки“, колико кошта тона, кад примају уплате и када ће бити испорука. Ако нема коцке, куповали би „Крека комад“. А ако нема „Креке“, тражили бисмо „Бановиће“ или „Пљевља“. Ми смо прво тражили „коцку“, да не мора много да се цепа, јер кад се цепа, онда се угаљ троши, ствара се прашина.

Обично бисмо код „Искре“ уплаћивали пет тона угља и три кубика дрва. Уплаћивали смо негде у априлу, а угаљ и дрва су стизали у августу или септембру. Тата и мама су желели да се на време обезбеде, па ако испорука касни, понекад и месец дана, опет стигне на време. Тада нисмо знали за  лигнит, који је освојио тржиште када је заратовало у Босни и кад је мрки угаљ остао тамо негде. Тада се лигнит, макар и сушени, није користио у домаћинствима. Бар ми нисмо знали да лигнит постоји, већ само мрки угаљ, који добро греје и оставља мање пепела.

Угаљ је, по правилу, стизао пре подне, кад су тата и мама били на послу. Стовариште би звало тату дан раније, да најави испоруку, а ми би тротоар испред зграде блокирали неким столицама, да се нико не паркира ту где угаљ треба да се истовари. И док су тата и мама били на послу, ја сам дежурао на прозору и пазио да неко не помери оне столице да би паркирао ауто. Када бих видео да камион са угљем долази, одмах бих стрчао низ степенице, да их дочекам, да померим столице и да се камион паркира да изручи угаљ и дрва на тротоар, одмах испред малог подрумског прозора. То и није био прозор од нашег подрума, већ од ходника у коме су се налазили подруми од свих станара у згради, поређани један уз други. На моју и жалост мог млађег брата, наш подрум није био ту у близини прозора, већ 30-ак метара даље. То је значило да угаљ и дрва треба да убацимо кроз прозор у ходник, па онда да их из ходника носимо до подрума. Дупли посао.

Када би камион искиповао свој црни товар, мој задатак је био да чувам угаљ и дрва док тата не дође са посла. По подне, кад се пресвуче, убацивали смо све то у ходник подрума, да уграбимо да га пре мрака склонимо са улице. Сутрадан бисмо настављали да га из ходника носимо у наш подрум. Брат и ја смо радили лакше послове, док је тата радио лавовски део посла. Тако је било док мој брат и ја нисмо мало порасли. Тада више нисмо чекали тату да дође кући, већ смо све сами обављали. Колико стигнемо, до поподневних сати.

Узео бих лопату у руке, па полако убацивао угаљ кроз онај прозорчић, док је брат убацивао дрва. Кад све убацимо, морали смо да очистимо тротоар, јер нисмо смели да га остављамо прљавог. Прво метлом чистимо, сакупимо у лопату сву прашину, па прашину у неку корпу коју смо носили у подрум. После тога је следило поливање водом, уз чишћење метлом, да се троторар блиста, да се и не види да је ту било угља. Тако је морало да буде, то је било правило понашања и за то тада није била потребна комунална полиција.

Уношење угља до подрума је било не мали напор. Брат или тата, ако је био ту, убацивао је угаљ лопатом у плетену корпу, а ја сам је носио до подрума. Прво смо корпу, дно и странице, покрили старом „Политиком“, коју смо читали тата и ја, да се, док је носимо, угљена прашина не просипа између врбовог прућа. Тата би, негде на око две трећина подрума, наслагао велике комаде угља, ако је то био „комад“, а не „коцка“, па би то служило као неки зид, да задржи угаљ који убацујемо. Ако је била „коцка“, зида није било. Дрва смо слагали са стране, уз други зид. Када све завршимо, следило је чишћење ходника, да нам комшије не замере што смо оставили прљавштину за собом. Е, онда о угљу нисмо размишљали три-четири месеца. Кад захладни и почне ложење и грејање, почињале су Танталове муке. И то мучење је било једном недељно, за викенд.

Док је мама обављала кућне послове или ишла на Каленић пијацу, нас тројица смо одлазили у подрум по угаљ и дрва. Тата је пунио корпу и лавор угљем, да бих онда ја хватао корпу за ручке и кретао узбрдо, до четвртог спрата. Кад се креће из подрума, то је пет спратова. А корпа са угљем тешка бар 15 кила, ако не и више. Брат, као млађи, носио је лавор. Испред стана, у једном кутку ходника, испод степеница које су под косим углом водиле на кров, имали смо спремиште за те недељне залихе огрева. Дакле, требало је донети угаљ и дрва за недељу дана ложења. Прво смо пунили стари, дрвени сандук који је стајао поред шпорета у кухињи. За њега су биле потребне две пуне корпе. Кад „нахранимо“ сандук у кухињи, пунили смо још два таква сандука која су стајала испред стана. Док смо нас двојица носили угаљ, тата је цепао дрва. Кад завршимо са пуњењем сандука, носили смо последњу туру. Корпа и лавор, пуни угља, овога пута су остављани на тим сандуцима. И тиме је ношење угља било готово.

Онда је следило ношење дрва. За то смо имали руке и још један лавор. У лавор смо убацивали оно што је тата ситно насецкао, што је служило за потпалу и то је носио брат. Ја сам на рукама носио крупније комаде. То нису биле цепанице, већ крупнији комади које би ми тата слагао на руке. Испружим руке, надлактице наслоним на стомак и тата слаже. Дрва ми дођу до браде а ја вичем да стави још комад-два. Могу ја, говорио сам оцу. Све то да се мање пута пењем.

На крају смо припремали „храну“ за каљеве пећи. Њих је тата потпаљивао прво ситнијим дрвима, па онда крупнијим, да би, кад се разгоре дрва, убацивао фишеке са угљеном прашином. И то смо користили. Тата је фишеке правио опет од „Политике“, јер других новина нисмо имали, па је у њих убацивао прашину, које је увек било. И ти фишеци, тако напуњени, су помагали. Штедело се на угљу, који је такође завршавао у пећима, јер грејање само прашином, није било могуће.

Спремање недељног огрева трајало је сваког викенда по сат-два. За то време је ваљало да се иде горе-доле са тим товарима бар десетак пута. Но, кад запуцкета ватра у шпорету или кад ставим шаку на топлу каљеву пећ, све муке се забораве. Али, на крају тог посла, следило је купање. Били смо црни, прљави. Све са себе смо бацали на прање. Још ми је пред очима слика лавабоа кад из носа избацујем црну прашину, као да сам радио у руднику. А после свега, рибање каде и лавабоа. То је мама радила.

Праве муке су имали тата и мама када су два пута у шест месеци морали да чисте сулундар од шпорета, како би боље вукао, да не би димио. Тог дана није било грејања у кухињи, док су каљеве пећи радиле, па смо се гурали да седнемо поред њих. Чунак би полако скидали, али је гар, ипак, летео на све стране. Некако су носили чункове на кров, провлачећи се кроз један мали прозор, јер су на крову могли да, без страха од прљања стана, очисте све оно што се неколико месеци сакупљало у њима. И кад се шпорет и сулундари очисте, шпорет је заиста био, како данас кажу, енергетски ефикаснији. Боље је грејао уз мању потрошњу угља.

Комшиница Боса није хтела да се она и синови муче са угљем. У каљеве пећи је убацила грејаче и грејала се на струју. То ни тада није било јевтино. А онда смо ми, или боље рећи тата, јер је он доносио такве стратешке одлуке, одлучили да, због изузетно повољне цене лож-уља, купимо нафтарице и заборавимо грејање на угаљ у оним двема собама. И тако је тата срушио две лепе каљеве пећи и продао их. Уместо њих, тамо где су оне стајале, „ушетале“ су две нафтарице из пожаревачког „Препорода“. То беше производни погон у коме су радили затвореници из Забеле. И та нафтарица је била тражена широм региона. Мислили смо да је то грејање чистије и комфорније.

Куповина угља је смањена, јер није било пећи, па смо уместо пет тона, куповали три тоне, само за шпорет. Тако је и наше црнчење са угљем смањено. Али, сада је ваљало да се купује лож-уље. Набавили смо неколико пластичних канистера и левак да се уље сипа у пећ. Најближа пумпа „Југопетрола“ била је у Мачванској улици, на стотинак метара од Храма светог Саве. Била је тамо више од 50 година. Сада се тај део улице зове по Мому Капору, а уместо пумпе је направљен парк Мома Капора.

Посао је, пошто сам четири године старији од брата, поверен мени. Обично смо куповали по 50 литара, у две канте по 25 литара. Тако је било лакше, због равнотеже, кад вучеш те канистере. Напуниш канте, понесеш неких 50 метара, па их спустиш да се одмориш, да данеш душом. И тако тих пар стотина метара до зграде. Одмарао сам неких 10-15 пута. Онда је долазио најтежи део, пењање на четврти спрат без лифта. До горе сам одмарао на сваком спрату. Понекад сам носио само једну канту, а тада су и паузе биле мање, само да станем и променим руку. У време несташица морали смо да носимо више канти, да купујемо више уља и да ми друштво праве и отац и брат, који није могао да носи више од 25 литара. Али, и то је тада нешто значило. Имали смо искуства у тим годинама са несташицама свега и свачега, па смо ето почели да правимо и залихе лож-уља.

У првих годину-две није било потребе да зовемо пумпу и проверавамо да ли има лож-уља. Било га је, није било редова. Кад се десила она нафтна криза 1973. године, почели су проблеми који су нама који смо се грејали на лож-уље, били много већи него, на пример, возачима који нису имали бензин. Редови су пре кризе били подношљиви, чекало се до пола сата. Али, у време кризе, кад је уз то ударила и жестока зима, настао је пакао. Лож-уље никад више тражено, а никад га мање није било. Стизало је у мањим количинама а кад стигне, морао си да будеш на пумпи. Како се никада није знало када тачно стиже, морао си да сатима стојиш у реду, не мало пута и по мразу. Није било потребе да пумпу зовеш телефоном и питаш има ли уља. Нити су се јављали на телефон, нити би успео да га купиш, чак и ако ти кажу да одмах кренеш на пумпу. Дружење у дугачким редовима у зимским јакнама и капутима, рукавицама, капама на глави, док снег веје и ветар дува, била је незаобилазна зимска слика. Чекајући цистерну замишљао сам како је било партизанима на Игманском маршу. Смрзавање и залеђивање. 

Права мука је била кад по таквом времену носиш 50 литара уља. Зимска одећа, дуге гаће, вунене чарапе и рукавице, нису много помагале, нарочито ако си пре шетње са кантама провео сат-два и више у реду. Тада сав смрзнут, са кантама у рукама, ходаш по залеђеним тротоарима, пазећи да се не оклизнеш и скршиш руке или ноге. И уместо да тих пола километра пређеш за 15-20 минута, по таквом кијамету, а било га је много пута, ходаш готово сат. Но, био си срећан, купио си лож-уље, грејаћемо се. То је, ипак, била боља опција него да си чекао и да га ниси купио, јер је све што је стигло, наводно продато. Само чујеш – „има уља за још петоро“. А ти си у реду шести, седми или десети. Очај. А било је и тога.

Канте смо држали на тераси, јер нисмо смели испред стана, тамо где је стајао угаљ. Ипак, угаљ се теже односио, а канте са уљем биле су дефицитарна и веома тражена роба која лако може да добије ноге. Нафтарице смо пунили тако што бих ја држао левак, а тата би сипао из канте. Кад завршимо, притиснемо неки прекидач, погледамо унутра да видимо да ли је уље поквасило дно пећи, па кад видимо да уља има, креснемо шибицу и убацимо. Тада није било прекидача да пећ палимо на неку искрицу, као што се данас пале шпорети на гас. Кад видимо да се пламен раширио около, да горионик ради пуном паром, спуштамо поклопац. У почетку, док се пећ не разгори, осећао се мирис лож-уља, па смо у првих неколико минута држали отворен прозор.  

Нафтарице су нас грејале неколико година, док тата није одлучио да их замени ТА пећима, да се оканемо лож-уља и да себи приуштимо нешто комфорније. „Смедеревац“ је остао, од њега се нису одвајали ни када су се преселили у једну мању гарсоњеру у Железнику, у приземљу, где су лако могли да изађу у зелену оазу коју су имали испред зграде. Тада није било ношења угља. Куповао сам им дрва, једну или две зиме, а онда смо и шпорет послали у заслужену пензију. За кување је мама имала електрични шпорет, а грејали су се уз ТА пећ. После више деценија угаљ и лож-уље су изашли из наше породице, али, ево, не и из мојих сећања на те гараве дане.