Ципелом по глави

 

Чика Милош је био возач у Привредној комори Југославије. Тада, пре више од пола века, била је тамо где је сада српска привредна комора, на Теразијама. Возио је неког главешину у црној ситроен ајкули, регистарских ознака БГ 22-11. Кад год би се вратио са посла, паркирао би је испред зграде где је живео, у тадашњој Банијској улици, испред броја 21. Он је био отац мог друга Бошка, кога смо звали Боле. Готово сваког дана би глуварили на степеништу те зграде, док не смислимо где бисмо могли да наставимо започети посао. Љубоморно смо гледали у „ајкулу“ и прижељкивали да уђемо у њу, да осетимо бар мало удобности тог француског лепотана. 

То су била само маштања. Чика Милош није дао ни свом сину Болету да приђе колима, а камоли да уђе у њих, па нисмо ни покушавали да му кажемо шта би нам било мило. Он је сматрао да та кола нису за децу, да нико не сме да их пипне, сем њега, јер он је био задужен за њих. Морала су да буду чиста и спремна да сваког часа повезу онога коме су била намењена. Одбијао нас је и својом строгоћом, иако је знао да се нашали, као што је знао и да нам лупа чврге. О тој његовог строгоћи нам је причао и Боле. Колико пута би нам рекао „не смем од Милоша“. Тако га је звао међу нама. А кад смо били заједно, а ту је био и Милош, никада нисмо чули Болета да му каже тата, ћале или оче. Избегавао је да га било како зове.

Једном сам се и лично уверио у строгоћу Милошеву и његове методе васпитавања. Често сам одлазио код Болета. Он је био јединац, па смо знали да се окупимо код њега. Од свих нас из друштва, ја сам био најчешћи гост. Чини ми се да сам се допадао чика Милошу и тетка Љубици, Болетовој мами, тако смо их сви звали. Понекад је код њих било и вишечасовног седења и играња а не мало пута су знали да ме задрже и да ручам или вечерам са Болетом.

Тог дана чика Милош је био нешто љут. Тада нисам волео да будем у његовом присуству. Боле и ја смо се спремали да изађемо када је он видео Болетове ципеле. Биле су прљаве, али не толико да настане драма. Е, али Милош је решио да своје нерасположење „подели“ са сином, па је лако нашао разлог – прљаве ципеле.

Само сам видео да је једну ципелу узео у руку, њен предњи део, и оним задњим делом, где је пета, ударио је Болета у главу.

- Јел' те боли ово, упитао је сина.

- Боли, плачући је одговорио Боле, трљајући главу. 

- И ципелу боли кад је прљава, продрао се Милош. – Што их ниси очистио?

Боле је само ћутао. Вероватно је знао да је у таквим ситуацијама најбоље да се ћути, јер шта год да одговориш, одговор неће бити добар. Да кажеш да су чисте, уследиће да нису, да кажеш да си заборавио, питаће што си заборавио. Ћутали смо обојица док Милош није заћутао. Не знам ко је од нас двојице био више уплашен. А тада је Милош видео моје ципеле. Уследио је наставак.

- Јел' видиш његове ципеле, запитао је Болета, вукући га за уши.

    - Видим, рече Боле, покушавајући да извуче уво из Милошевих прстију.

    - Па, како он може да очисти своје ципеле, а ти не можеш?

Наше ћутање се наставило. Било би опасно и глупо да сам било шта рекао, јер сигурно не бих помогао Болету. Како да Милошу у таквом стању кажем да ја нисам ни чистио своје ципеле, већ да моје ципеле чисти – мој отац. Да сам то рекао, мислим да би ме Милош питао да ли ја то њега зајебавам. А то је била истина. Тада, док сам још био клинац, мој тата Душан је мени заиста чистио ципеле. Али, док је он то радио, ја сам био око њега, помагао му, доносио шта треба и – гледао.

Ципеле смо чистили, по правилу, биле чисте или прљаве, једном недељно, викендом. Или боље рећи, тата их је чистио. Ако су биле баш прљаве, није се чекао викенд. Тата је био чистунац и волео је да увек буде лепо обучен и да му ципеле сијају. Кад би дошло време за чишћење ципела, тата би узео хоклицу, коју и даље имам, сада је стара осам деценија, поставио би је на улаз у купатило, сео, покрио ноге великом крпом, да се не прља и да сакупља прашину. Тада бих ја донео све ципеле које имамо и које треба да се очисте, татине, мамине, моје, брата и сестре. Деца су тада носила ципеле а патике су биле само за играње, па смо и ми имали ципеле за школу и за изласке. Сећам се да је тата, а то сам касније и ја радио, имао ципеле за сваки дан, у две боје, браон и црној, и ципеле за свечане прилике.  

Пре чишћења, тата би поред себе ставио фиоку са прибором за чишћење обуће у којој су били ималини за црне и браон ципеле и два комплета четки, један за браон а други за црне ципеле. У сваком комплету су биле три четке – блатарица, за скидање прашине и блата, мазалица, за мазање ималина и гланцарица, за скидање вишка ималина и гланцање ципела. Имао је и две крпе за „политуру“, да удари гланц, ако четке не обаве посао како треба. Прво је узимао све црне ципеле, па их обрађивао блатарицом. После тога, отвори црни ималин, беше „Илирија“, и четком мазалицом, премаже све ципеле. Док је мазао следеће, оне већ намазане су упијале ималин. Тако треба, говорио је отац. Онда узима мазалицу и почне да гланца оне које су прве намазане, које су најдуже упијале ималин. Када заврши са црним ципелама, прелази на браон. Поново све по истом реду, блатарица, мазалица, гланцарица. Кад би све завршио, огледало му није било потребно, могао је да се огледа на ципелама. 

Мој комплет за чишћење ципела

Лични пример најбоље успева, па је мени мој отац убацио у главу, без неких посебних придика, да се према ципелама ваља тако односити и о њима бринути, па сам све то и ја у својој породици примењивао. Буквално све, почев од фиоке за прибор, два комплета четака, неколико различитих ималина... па све до посебне крпе за заштиту крила, у коме држим ципеле, док их чистим.

Синови су то гледали и верујем запамтили. Добили су од мене, кад су порасли и одлазили у свој свет, по два комплета четки за обућу. Ималине су морали сами да купе. Додуше, из патика, које не траже четкање, мазање и гланцање, не излазе. Ипак, имају ципеле за свечане прилике, па кад затреба, изваде татин поклон и ураде оно што су радили њихов тата и деда. Е, да је Боле видео свог тату Милоша како он чисти своје ципеле, можда не би било оне ципеле по глави.