Слике из детињства (1) – Улица као друга кућа

Седим и држим у крилу кутију од ципела, док на сточићу преда мном дими јутарња кафа ширећи опојни мирис. Цигарета уз кафу нема, нити их је икада било. Да су ми се допале када сам са десетак година крао татине цигарете, димећи у мраку шпајза, вероватно бих сада у ову слику и причу убацио и цигарете. Али, мама је мало после мене ушла у шпајз и по диму и смраду открила шта сам радио, па је уследио разговор са оцем. Да су ми се допале, вероватно бих ја загазио касније у тај порок, но срећом, згадиле су ми се још тада, па касније нисам ни покушавао. И данас у устима могу да осетим укус после тог првог дима који сам повукао.

У овој кутији су успомене, углавном црно-беле, из давне прошлости. Оне колор, новијег датума, пре дигиталне технологије, које ми нису битне за ову причу, чувам у другој кутији. У трећој кутији, знатно већој од оне за ципеле смештени су неки предмети, успомене из прошлости, тек да подсећају – телефон са бројчаником, већ му је више од 50 година, татине и мамине наочаре, нека њихова документа, моја лептир машна са матуре, успомене из војске, моја писаћа машина... Ту чувам татину дрвену табакеру из логора у Албанији, поклон од браће са којима је био у заробљеништву. Направили су је само уз помоћ парчета стакла и истесаних парчића дрвета или можда чачкалица, који су послужили уместо ексера, да држе поклопац и тело табакере. На поклопцу тушем нацртан минарет џамије у коју су из логора гледали сваког дана и текст – Каваја 1942. Ето и њој је сада 82 године. Емоције затворене у кутију, сакривене. Повремено завирим у њу, опипам их, ваљда тако лакше враћам успомене на моје и њихове приче. Уз ту кутију лакше одем одавде тамо. Сваки предмет има неку своју причу..

Док пребирам по старим фотографијама из оне прве кутије, срчући кафу да подстакнем буђење, размишљам шта је то из те кутије што ће ме подстаћи, покренути и инспирисати да опет нека своја  сећања ставим на папир. Или, боље рећи, да попуним празнину на белом монитору. Нажалост, из тих дана у које сам тренутно одлутао, нема много фотографија. Ове што их чувам су од родитеља, узео сам их када су отишли. Бар имам њихових слика, не превише, али довољно за незаборав и подсећање. Мене у тим годинама није имао ко, нити чиме да слика. Било је других пречих и важнијих послова. Док су тата и мама водили бригу како да преживимо, ја сам водио бригу како да се изиграм. Тако прође детињство неусликано. Урезано је само у сећањима мојим, па ето пишем, да све то не оде једног дана са мном.

Рођен сам у Земуну, али не могу да кажем да сам Земунац. Тамо сам рођен и провео сам прве четири и по године живота, одмах преко пута школе „Петар Кочић“, у делу Земуна који се зове Сутјеска. Јасно ми је да немам права да се зовем Земунцем као сви који деценијама живе у том делу Београда и увек наглашавају да су Земунци, а не Београђани. Стога то и не чиним. Ја ћу за себе рећи да сам рођени Земунац из Београда, одрастао на Чубури, код Каленић пијаце, на Врачару. Тако се баш добро осећам, јер сам и Земунац, и Чубурац и Врачарац и – Београђанин. Прва генерација у породици рођена у овом граду.

Некад је Врачар био знаменит по угледним, културним, образованим, финим људима а данас читам о неком врачарском клану, о тајкунима који руше предратне виле по Врачару и граде зградурине које не приличе том крају или неке нове виле, по њиховом укусу и мери. Зато се често сећам, нарочито у овим позним годинама док шетам улицама мог детињства, Врачара и Чубуре из тих срећних и безбрижних дана. Вртим слике из детињства чије лепоте човек схвати тек са дистанце од готово седам деценија.

Детињство на чубурском асфалту било је испуњено разним лудоријама које је рађала само наша машта, необуздана, безгранична, неустрашива и – слободна. Улица је била наш други дом, наше најдраже игралиште. Она је била само наша и тек понекад смо је уступали колима да прођу, да би је одмах потом стављали назад под своју контролу. Ни паркирана возила нису била проблем. Није их било пуно.  

Славија, средина 60-их година

Улица кнеза Милоша

Улица Бориса Кидрича према Славији

Тада, када се окупи друштво из краја, граја завлада мојом улицом. Били смо упућени једни на друге. Сви слично обучени. Лети кратке панталоне и мајице, неке патике или ципелице, зими јакне, капе, шалови, рукавице и кринке на ногама. Тада, а ни касније, нисам размишљао о неким класним разликама међу нама. Било их је и у то време, сазнавао сам касније, али ја тада нисам знао ни шта су класе нити разлике. Међу нама их није било. Сви смо били другари, били смо једно. Нико није гледао ко шта носи, ко је како обучен. И сендвиче смо делили. Кад понесем јабуку, мама да још две-три, види да нисам сам.

Били смо дружина, екипа, тим. Сећам се како смо се тимски макљали са клинцима из другог краја. Кад нам они упадну на територију, бранили смо је мушки. Знали смо и ми да препадамо и упадамо. Упаднеш, побијеш се и бежиш у свој крај. Они потрче за тобом, али стану на граници нашег краја. Научили се. Знали смо да их навучемо на заседу, да појуре на нас неколико, ми побегнемо а они за нама, па пређу на нашу територију. Е, ту их сачека остатак моје дружине.

Сећам се сталних туча са „бандом“ из црвене зграде. Ено је и данас тамо, поред поште, на углу Његошеве и Максима Горког. Банде одавно нема. Ишло се у школу, наравно, али игра је била наша опсесија. А било је свакаквих игара.   

Трке аутомобила тамо негде далеко, где возила лудују по ауто-пистама, за нас су биле непознаница. Црно-бела телевизија и један ТВ програм, нису доносили тај свет. Нису тада сви имали ту кутију са сликама и звуком. Тек 1971, када је кренуо Други програм ТВ Београд, и то у боји, видици су се проширили, али ни тада ауто-трка није било да их гледамо. Касније, кад смо мало порасли, трчали смо на Ушће да гледамо националну класу и фиће свих боја, како лете по оној кружној стази. Зато смо, кад смо били клинци, правили своје ауто царство и своје трке, не копирајући оно што нисмо знали да уопште постоји.

Matchbox аутићи

Нађемо се на улици, понесемо креде, па на сред коловоза, исцртамо неку своју кружну стазу. Што је била дужа и са више кривина, трке су нам биле узбудљивије. Ширина стазе таман колика нам је била широка шака, тек да по њој иду два мала аутомобила. Имали смо по неколико тих аутића, сваки је био макета познатих марки. Тада је било престижно имати мечбокс (matchbox) металне аутиће, разних боја и модела. Битно је било да је matchbox и да је од метала. Још ако се отварају хауба или врата... Сиђем на улицу са кутијом у којој их чувам, да сви виде шта имам и колико их имам. Ако се један не буде тркао како треба, ако будем губио, одмах ћу да га заменим, говорио сам себи. Као да то има везе са аутићем. Било је другара који нису имали такве играчке, па сам их давао и њима. Нико никада није био искључен из игре. Било је важно да се сви играмо, да свако има неки свој ауто. Ниси се тркао увек само са својим. Било је мењаже, без икаквих ограда.

На почетак стазе ставиш свој ауто, гурнеш га једном, па кад стане, гурнеш га други пут, па кад стане, гурнеш га трећи пут. Онда на старт долази следећи „возач“. Сад он све то исто ради. Било је важно да одмериш снагу којом гураш аутић, јер ако излетиш са стазе, морао си да се враћаш на старт. И све тако док неко не стигне до циља. Лежање, клечање и седење на коловозу се подразумевало, како бисмо другачије „возили“ аутиће. Кад наиђе велики прави ауто, покупили бисмо своје аутиће, кредом обележили где је који био, па бисмо, кад прође грдосија, наставили. То су биле игрице од пре готово шест деценија, када  сам имао тада седам-осам година.    

Као десетогодишњаци почињали смо да играмо „озбиљан“ фудбал или главомет. Где друго, него на улици. Касније су дошле утакмице на рукометним теренима, пет и голман шести. Окупимо се, поделимо у екипе по нас двојица, нацртамо на улици терен, поделимо га на две половине и започне игра главама. То је био главомет. Бациш лопту у ваздух, дочекаш је главом и бациш ка свом тимском другу, он је врати теби а ти онда, то је био трећи ударац, забијаш противнику у терен. Било је важно да им је бациш тако да је што теже врате или да им, како данас кажу смечујеш, да им закуцаш лопту у терен и тако добијеш поен. Ко изгуби, напушта терен. Долази други. Исто то смо играли и ногама, али то нисмо звали ногомет. Или, поделимо терен на четири четвртине, па нас четворица пребацујемо лопту један ка другоме, све покушавајући да некоме спустиш лопту да не може да је стигне. Кад смо играли „на мале голиће“, а они су нам тада били цигле или неки камен, све је прштало. Играли смо се сатима. Све на смену. Кад смо порасли, правили смо праве голиће од дрвених дасака, које смо, кад падне ноћ, сакривали у нечији подрум, док се не наспавамо и спремимо за сутрашње мечеве. Касније, кад смо открили гвожђе, правили смо мале голове, са оквирима од метала и мрежицама од канапа.

Лети, кад удари врућина и ужари се асфалт, кад смо уморни и знојави, морали смо да се некако окрепимо. Није нам било довољно да се само напијемо, да угасимо жеђ. Ту поред нас, на улици, био је хидрант. Из њега су се „напијале“ цистерне којима су ђубретари, тако смо звали све раднике Чистоће, прали улице.

Знали смо како се барата хидрантом, гледали смо њих како га отварају. Кад завршимо игру, кад ожеднимо, отворимо хидрант и вода покуља у жестоком, незаустављивом млазу. Чим она јурне, прво смо гасили жеђ, а онда је могло да почне и купање. Десетине дечкића у кратким гаћама, голи до прса, врући, знојави, прљави и радосни, улазили су у тај млаз вриштећи и потом бежећи од њега. То би трајало док неки комшија не би истрчао, млатарајући рукама, претећи прстом, вичући. Нисмо га ми чули од наше вриске и од шума воде. Знали смо шта нам поручује и да је време за бежанију. Кад би затворио хидрант, што је значило да је купање завршено, и када би се он вратио у хлад своје собе, ми бисмо онако мокри полегали на окупани и расхлађени асфалт. Да одморимо и да се мало сунчамо, док око нас избија пара из асфалта.

Празне улице су биле праве писте на којима смо дивљали на колицима са лагерима. Није их имао свако, али кад има један, има их још нас неколико. Возили смо на смену, један, па други, па трећи, и тако у круг. Било је и трка екипа, по тројица обично у екипи, па ударимо штафету. Напред управљач, са једним већим лагером а позади задњи точкови, са по, обично два мања лагера, ради брзине и стабилности. Имали смо више техника за полазак. Кад возиш седећи, неко те гура отпозади, са рукама на твојим леђима, све трчећи, док не постигнеш брзину која обезбеђује „летење“. Дешавало се да онај који те гура, падне, јер су му се твоја леђа, његов ослонац, измакла. Није могао трком да прати брзину колица. Тада би завршавао са брадом на асфалту. Ако не седиш, већ на пример, лежиш, онда си сам себе одгуривао рукама са стране, све док колица не крену.

Није била храброст да седиш и да се возиш, са скупљеним или испруженим ногама, већ да легнеш на стомак, и то са главом напред а ноге позади. Што брже, то је било луђе. Уз врисак летиш док се не зауставиш, кочећи ногама и цепајући врхове ципела или патика или док не слетиш с колица, па се испреврћеш, уз модрице и изгребане руке или ноге. Колица смо, треба да се нагласи, сами правили. Тате се тиме нису бавиле. Прављење колица је посебна прича, дуго би трајала. Почело би од набавке лагера, па дасака за колица, дрвених летви за ручке... Уље за подмазивање лагера или куглагера, било је обавезан део опреме. Да колица буду тиша и бржа.

Карбид и конзерва

Игра са конзервама и карбидом није била безопасна, али нам је била омиљена. Конзерве смо лако налазили, али се не сећам како смо се снабдевали карбидом. Вероватно смо крали са неког градилишта којих је било у близини. Узмемо конзерву, скинемо поклопац, дно конзерве пробушимо ексером, тек да се направи једна рупа, на земљу ставимо мало белог праха, карбида. На карбид смо обично пљували, нисмо имали воде, па кад почне да ври, брзо га поклопимо конзервом. Изнад рупе само приближимо упаљену шибицу и - побегнемо. Када наш „топ“ пукне, када конзерва одлети у ваздух а комшије поскачу из кревета, од столова, са кауча и изађу на прозоре и балконе унезверени, ми смо већ сакривени и са безбедне даљине гледамо шта ће бити. Скакали смо и врискали од среће, колико због летеће конзерве, толико и због испрепаданих комшија. То смо понављали док нам не досади, али увек на некој другој локацији, па смо тако играјући се могли да пробудимо целу Чубуру.

У Чубурском парку није било кошаркашког терена а ми смо почињали да пикамо баскет. Тада је Југославија у Љубљани постала првак света. Морали смо да се сналазимо. У продавнице су тада, сваког јутра зором, стизали млеко и јогурт. То је била прилика да се, пре него што отворе продавнице, самопослужимо хладним јогуртом, док смо врућ бурек морали да купујемо по чубурским пекарама. Наша пекара је била на углу Орловића Павла и Чубурске, где сам неколико пута недељно стајао у реду, чекајући да се испече она велика векна хлеба, коју су секли на пола а у половини два килограма. Тај хлеб је могао да се једе и по два-три дана. Ту смо обично куповали и наш јутарњи бурек. И та пекара је срушена и ту је, погађате, велика стамбена зграда.

Брзо смо схватили да она пластична кутија у коју се слаже млеко у тетрапаку, може да послужи и као – кош. Узмемо ту кутију, одсечемо јој дно и зашрафимо је за дрвену бандеру. Једну такву смо поставили у горњем делу наше улице Симе Милошевића, данас Новопазарска, између Максима Горког и Војводе Драгомира и Тополске. Наравно, то је била имитација кошарке, јер су испод те бандере и коша могла да играју само двојица против двојице. Али, ето, памти се кутија од млека као кош. Машта је чудо.

Кавез за млеко против крађа

Сећам се крајцарица. Чини ми се да се та игра тако звала. Нисмо ни знали да је то коцкање, иако је победник односио све паре. Негде у школском дворишту, где има земље, кованицом извучемо праву линију, а на њеним крајевима исцртамо две усправне црте, као граничнике. Џепови пуни кованица, игра може да почне. Удаљимо се неколико метара, заузмемо положај тела, који и данас памтим, само мало повијем леђа, раширим ноге, десну избацим мало напред, руку у којој је кованица испружим и њом замахујем, док је друга или на леђима или положена на стомаку. Тек да не смета. Кад си довољно замахнуо, избациш кованицу која треба да падне што ближе линији. Дешавало се да се забоде у земљу, баш у линију. То нико није могао да надмаши, нешто као флеш ројал у картама. Све кованице узима онај чија је кованица најближа линији. Ако немамо земљану подлогу, бацали смо уза зид школе. То деца више не играју. А и зашто би, кад су кладионице у близини сваке школе. 

Крајцарице

Кликери

Раклице

Нећу се бавити описивањем тапкања са сличицама, игре пар-непар, играња кликера, мењажа, израде праћки и раклица, које беху опасне играчке, играња зуца, жмурки, труле кобиле, црвених рукавица, игре петлића, звоњења на врата људима по зградама и бежања (данас то исто раде са интерфонима). Тих игара се сви сећамо. Бар ми који сада под старе дане пребирамо по тим успоменама. Било је важно да се забавимо, смејемо и радујемо. После кажу да нам је било  сиромашно детињство. Није, све смо имали што нам је тада било потребно.