Момине приче

Седим и држим у крилу кутију од ципела, док на сточићу преда мном дими јутарња кафа ширећи опојни мирис. Цигарета уз кафу нема, нити их је икада било. Да су ми се допале када сам са десетак година крао татине цигарете, димећи у мраку шпајза, вероватно бих сада у ову слику и причу убацио и цигарете. Али, мама је мало после мене ушла у шпајз и по диму и смраду открила шта сам радио, па је уследио разговор са оцем. Да су ми се допале, вероватно бих ја загазио касније у тај порок, но срећом, згадиле су ми се још тада, па касније нисам ни покушавао. И данас у устима могу да осетим укус после тог првог дима који сам повукао. У овој кутији су успомене, углавном црно-беле, из давне прошлости. Оне колор, новијег датума, пре дигиталне технологије, које ми нису битне за ову причу, чувам у другој кутији. У трећој кутији, знатно већој од оне за ципеле смештени су неки предмети, успомене из прошлости, тек да подсећају – телефон са бројчаником, већ му је више од 50 година, татине и мамине наочаре, ...

Слике из Београда давних седамдесетих, када сам имао десетак година, и даље су дубоко урезане у мојој глави. Сећам се млекаџија који раном зором гурају трицикле, с металним гајбама у којима су стаклене флаше са млеком. Из гајби ваде по неколико флаша и односе их испред врата својих суграђана, узимајући празне флаше које су они оставили испред врата. Ту су били и продавци леда, који на трициклима гурају велике комаде, па их одламају купцима, да свако добије комад колики хоће. То је било време када су сељанке ишле по граду, носећи на раменима по канту или корпу са сиром и кајмаком, окачене на обрамицу или кобилку, нудећи грађанима здраву, домаћу храну. Многи су имали свог млекаџију и сељака који им је доносио сир. Незаобилазни су у тим сећањима и продавци дрва, који у платненим џаковима разносе ситно исцепана дрва. Углавном су знали код кога носе тај џак. Код нас у згради је био инжењер Љубисављевић, старији господин, који је живео сам једно време. Њему су све доносили на врата – сир, мл...

  Чика Милош је био возач у Привредној комори Југославије. Тада, пре више од пола века, била је тамо где је сада српска привредна комора, на Теразијама. Возио је неког главешину у црној ситроен ајкули, регистарских ознака БГ 22-11. Кад год би се вратио са посла, паркирао би је испред зграде где је живео, у тадашњој Банијској улици, испред броја 21. Он је био отац мог друга Бошка, кога смо звали Боле. Готово сваког дана би глуварили на степеништу те зграде, док не смислимо где бисмо могли да наставимо започети посао. Љубоморно смо гледали у „ајкулу“ и прижељкивали да уђемо у њу, да осетимо бар мало удобности тог француског лепотана.  То су била само маштања. Чика Милош није дао ни свом сину Болету да приђе колима, а камоли да уђе у њих, па нисмо ни покушавали да му кажемо шта би нам било мило. Он је сматрао да та кола нису за децу, да нико не сме да их пипне, сем њега, јер он је био задужен за њих. Морала су да буду чиста и спремна да сваког часа повезу онога коме су била намењ...

Седим и пребирам по годинама које су остале за мном. Сећам се људи који су ми мамили осмех на лице и оних других који су ми остављали ожиљке у души. И не трудим се да их заборавим. Нарочито ове прве. Један од оних кога се понекад сетим и превртим сећања на њега је Ђоле. Годинама сам се на улазу у један ходник у приземљу палате Јадран у Немањиној, код некадашње железничке станице Београд, сусретао са таблом на којој је писало „Ко те шиша – Ђоле“. То је Ђоле смислио своју рекламу да привуче муштерије, да се нашали. Он је и главна личност ове приче. Један храбри, поштени, морални и за све то не срећом награђени пожртвовани отац. С њим сам се дружио 35 година. Али, пре него што сам први пут ушао у салон код Ђолета, морао сам да чекам 27 година. И тако почиње сећање на моја шишања и на мог фризера Ђорђа Ристића – Ђолета.    Мој отац, предратни берберин, знао је, кад сам био дете, да ми често каже: - Онај који брије Тита је човек од његовог највећег поверења. Не може свако да ...