Мрак усред бела дана

Леп, сунчан дан, створен за шетњу са псом. Да будем искрен, Макс, тако се зове мој длакави пријатељ, најчешће мене изводи да протегнем ноге. Обично нам за то треба око сат. Он би још, али не знам како бих се ја вратио. Овако је довољно, три пута по сат, „убијем“ оних 10.000 корака.

Лепо расположени и релаксирани, нас двојица улазимо у зграду, позивамо лифт стар 54 године, за који станари неће ни динар да издвоје, али би да се возе. Истина, не траже луксузни, супербрзи, скромни су, па су задовољни само ако стигну где су кренули кад уђу у њега. Лифт стиже и Макс одмах улази, не зна за бонтон, да прво улази тежи путник. Не обазире се он на те опасности.

Затварам врата, притискам дугме и „полећемо“. Није прошло ни 10 секунди, лифт уз тресак, као да га је неко нагло закочио, стаје, закопава се у месту. Истог тренутка – мрак! Схватам да је нестало струје. У реду, не паничи, кажем себи. Шта прво да урадим?

Па, прво морам себе да убедим да нема места паници. Убеђујем се десетак секунди да ће све бити у реду. Мисли ми крећу брзином светлости, јер морам нешто да предузмем, кажем себи. Палим лампу на мобилном. Отварам врата од кабине – испред мене бетон и горња половина врата на неком спрату. Закључујем да смо заглављени између спратова.

Панике нема, ситуација је под контролом, убеђујем и даље себе. Ово ми се дешава први пут у животу – заглављен у лифту, због нестанка струје. Усмерим светло са мобилног да видим шта је с Максом. Он седи и чека. Не чује се. Можда мисли да је вече, мрак, време за спавање. Срећом, пре поласка сам напунио мобилни, то је добро, размишљам. Кога да зовем, питам се, да ли ватрогасце да нас ваде из кабине помоћу сајли, оно као у филмовима или диспечере фирме која нам одржава лифт. Онда се сетим да најпре треба да се јавим сину, који је у стану и чека наш повратак.

На светлећем дисплеју је његов број, разговарали смо сат раније. Бирам број. Ништа. Пристискам поново. Опет ништа. Телефон не реагује. Схватам да немам сигнал. Мој телефон је неупотребљив. Тако ми се решавају све дилеме око тога кога прво да зовем. Е, сад је ђаво већ однео шалу и морам да се вратим средствима комуникације у случајевима када нема струје.

Поново отварам врата и снажно, стиснутим песницама, сада већ очајнички ударам по вратима лифта, не бих ли некога позвао у помоћ. Не вриштим још, иако бих најрадије пустио глас, али како сам и даље смирен, само трескам по лифту. Глас чувам за касније.

    - Где сте, чујем женски глас.

- Овде. - Тон је мало повишен, дакле, не вичем, него само мало гласније, да ме чује. – Али, не знам где сам.

- Између првог и другог спрата. Нестало је струје у целој згради. Можда и шире.

-  Покушавам да зовем некога, али не ради мобилни.

-  Нема сигнала.

-  Молим вас да одете до мог стана и обавестите мог сина где сам, чека ме, зваће ме, а не могу да му се јавим.

-   А где вам је стан?

-   На четвртом, стан 10, кад изађете из лифта, са десне стране.

-   Ево, идем, а како се зовете?

-   Момчило.

Наста тишина. Остадосмо у мраку кабине. Макс се не чује. Сагнем се да га нађем рукама, јер је мрак баш мрачан. Седи поред мене. Шта ћу, чучнем и ја поред њега и тако загрљени, уједињени у нашој неизвесној ситуацији, чекамо расплет.

И онда ми прође кроз главу. Па мој син од малих ногу непознатима не отвара врата. Ако неко звони, а сам је у стану, на прстима приђе до шпијунке, ако може да погледа и провери ко је. Он неће отворити, закључујем. Неће бити вајде ни од комшинице ни од сина. У тим мислима пролазе минути. Замишљам како она звони, а онда се сетим да нема струје и да неће моћи да звони. Па она ће да му лупа на врата! Па, горе је већа паника код њега, него код мене у заглављеном лифту, у мраку.

После десетак минута, одједном се у кабини пали светло. Брзином муње притискам дугме за мој спрат и лифт креће. Стижемо, отварам врата лифта и угледам комшиницу испред врата стана.

-   О, то сте ви комшија, препознаје она мене а ја њу. - Лупам, али не отвара, каже.

-  Не отвара, заборавио сам, кад је сам у стану, а неко звони, не отвара.

-   Ја још лупала, није било струје, па нисам ни звонила.

Звоним. Пролази минут, минут и по. Знам да он сада кроз шпијунку проверава ко то звони сада, када је малопре лупао на врата. Најзад отвара.

- Сине, што не отвараш? Комшиница куца на врата, био сам заглављен у лифту.

-  Нисам чуо.

-  Ниси чуо? - понављам питање, сада већ бесан што није чуо лупање, а стиже ми закаснела емоција и због заглављивања у лифту, па бих ја сада да се мало истресем. – Ја заглављен у лифту, не ради мобилни, не могу да те зовем, ти мене не можеш да зовеш...

-  Био сам у купатилу, нисам чуо.

- У реду, хвала, комшинице, на свему, поздрављам се с њом и улазим у стан.

Настављам објашњавање са сином, незадовољан тиме што је био у вецеу, док сам ја био у лифту.

      - А што се лифт заглавио, пита он мене.

„Вулкан“ у мени почиње, ерупција емоција је на помолу. Суздржавам се, гледам и слушам и не верујем шта ме пита.

 -  Јел ти то мене зезаш? Па, нестало је струје. Кад нестане струја, лифт стане, лифт ради на струју. Био сам заглављен у лифту, у мраку, мобилни није радио. 

- Откуд ја знам да није било струје. Овде није био мрак. У стану ниједно светло није било упаљено јер је дан.

-  Па, кажеш, био си у купатилу, седео си у мраку или шта?

- Нисам био у вецеу, морао сам то да кажем пред овом женом. Чуо сам куцање, али нисам смео да отворим.

-  Па што ниси погледао кроз шпијунку?

-  Гледао сам, али је она уперила светло са мобилног баш у шпијунку, видео сам само светло. Заслепила ме. О'ладио сам се, неко лупа, заслепио ме, ја сâм у стану.

-  Она је уперила светло са мобилног у врата, јер је у ходнику такође био мрак, закључујем ја.

Утом ми на мобилни стиже звучни сигнал. Показује да сам имао пропуштени позив. Звао ме син пре неколико минута.

- Ово си ме ти звао. Зашто, када?

- Па, кад сам чуо да неко лупа на врата, звао сам те, уплашио сам се.

Е, Марфи, Марфи и та твоја правила. Под утиском овог лудила кроз које сам прошао, седам и шаљем поруке жени. Објашњавам јој детаљно збивања, дијалоге. Она ми одговара смајлијима који се церекају. Њој све то смешно. Долази с посла и још са врата се смеје.

   -  Шта ти је смешно?

   - Па, све ми је смешно, замислила сам целу ситуацију, знајући да Лука не отвара врата ни за живу главу. Читала сам твоје поруке двема колегиницама, цркосмо од смеха, уз коментар једне од њих: И моји су стално у купатилу, ја стварно не знам што толико бораве у купатилу.

Добро да се због мене бар неко насмејао данас. Па чак и овако.