Корени (3) - Сеобе као судбина

Кроз целу историју Пјешиваца, па међу њима и Цебаловића, прате нас сеобе. Исељавање је наша судбина. Те тихе сеобе су нас створиле, одржавале и, нажалост, растурале широм света, гасиле трагове за многима од нас, пре свега у Америци. И данас нас прате. Цебаловићи се и даље селе.

Ово није пјешивачка историјска читанка, па се нећу враћати 500-600 година, у време када су настајали Пјешивци, познато племе у Старој Црној Гори, у делу који се називао Крајина. Били су на бранику одбране од Турака, понекад и у окриљу Млетачке републике, као и други делови државе Црнојевића. Али, како причам о сеобама које су нас створиле, и овде, на самом почетку наше племенске приче, морам их поменути. Ваља се вратити само на Војводу Богдана Потолића, који је по многим предањима, родоначелник Пјешиваца.

15. и 16. век - с Косова и Метохије у Црну Гору

Да није било тадашњих сеоба због турског прогона, ни Богданови преци после Косовског боја не би напустили Косово и Метохију. Шта год да читате, наћи ћете да су Потолићи, Срби родом из Бањске и да је Богдан, један од потомака тих Потолића, дошао у Пјешивце у 16. веку и да је живео, кажу неки записи од 1509. до1588. године. Од његових синова, унука, настајали су даље други Пјешивци и братства у њима.

Дакле, сеобе су нам донеле родоначелника племена. То је почетак 16. века.

17. век – Цебаловићи на Корчули

Само 100-150 година касније, у 17. веку, Цебаловића има и на Корчули, у место Жрново, Хрватска. Дошли су ту или бежећи од Турака или их је трговина склонила из оног камена Пјешивачког, који је и тада био убог и љут, као данас. Нема треће. Ти Цебаловићи на Корчули нису неки самоникли, без корена. Нису Корчулани. Нити је могуће да је тада било Цебаловића у Црној Гори и Цебаловића на Корчули, а да немају везе једни с другима. Корен им је исти, порекло исто.

На интернету сам нашао писане доказе, и то у хрватским изворима, за бар једног Цебаловића. А не верујем да је био једини.

У једном од списа које је сачинио Дон Божо Баничевић „Жупа – Жрново на Корчули“, налазим и ово:

„Изгледа да је Јаков Цебаловић био не мали доброчинитељ при реконструкцији и доградњи жупне цркве Св. Мартина. У сакристији Св. Мартина једна повећа спомен-плоча на латинском језику из 1672. која тумачи легат Јакова Цебаловића и обвезу да му се о годишњици смрти рече једна пјевана миса и још 16 тихих миса у вријеме годишњих кватри за његове доброчинитеље.“

То је једини траг да је некада у Жрнову било Цебаловића. Већ почетком 18. века, помињу се само истакнути житељи Жрнова који се презивају Цебало. Жрново је „гнездо“ одакле су „излетали“ сви који су се презивали Цебало. А Цебаловићи су на Корчули нестали. Или, боље рећи, покатоличени су, што је подразумевало брисање – вић. Рече ми један чоек, или боље рећи написа ми, да се знао са Мишом Цебалом, југословенским шаховским велемајстором из Загреба и да му је Мишо, док су пре 30-40 година играли шах на турниру у Врњачкој бањи, рекао да он зна да су његови преци пореклом из Црне Горе. Толико.

20. век – Америка

У Међеђама, једном од брдских заселака у Пјешивцима, увек се тешко живело. Горе у брдима, изнад Никшића, где се очи одмарају гледајући у не тако далеки Острог, рођени су ми аскурђел, курђел, чукундеда, прадеда и деда. После сеобе у Никшић, кад је ђед Блажо сишао доле, у Никшићу је рођен мој отац Душан. Тако близу а тако далеко од Међеђa. Никад се горе није попео, откако је 1948. отишао у Београд.

Отац ми је давно рекао да је његов стриц Ђуро Цебаловић пре Првог рата отишао за Америку. Ништа више није знао да ми каже. Само је знао имена неколико предака и ништа више о њима.

Почех да претражујем преко интернета, да нађем има ли шта о Ђуру. Милиони имиграната су почетком 20. века улазили у Америку. Ко год сиђе с неког брода и крочи ногом на тло Америке, пролазио је кроз сабирни центар на острву Елис, где су их уписивали и узимали податке које им они дају. Американци су били врло педантни. Све што је тада уписивано је сачувано и сада се могу наћи та документа стара више од 100 година.

Прво налазим доказе да је Ђуро Цебаловић стигао у Америку, када је стигао и којим бродом. И месецима после тога, задовољан што имам бар нешто, не претражујем. А онда 10. августа 2024. одлазим у Међеђе. И слушам приче. Ђуро није једини. Много Цебаловића је из Пјешиваца отишло у Нови свет.

По повратку у Београд, ђаво ми не да мира. Седам за рачунар, не само ја, већ и моја супруга Сашка, и сатима и данима трагамо за Цебаловићима који су у Америци започели нови живот.

Прича није кратка. Није мало тих Цебаловића. А ту су и Лалатовићи, Никчевићи, Живковићи...Читамо америчка документа. И доживљавам шок, откривам много тога, што ни мој отац није знао. А отишао је, да почива у миру, 2007. године. Следи прича о Цебаловићима у Америци.

1907. година - Цебаловићи стижу на острво Елис, Њујорк

Острво Елис, Њујорк, 1907. година. Само те године, налазим податке, у САД је ушло милион имиграната. То су стотине бродова. Један од њих, под именом, „Ђулија“ из Трста, пристаје на острво 2. децембра. Читам списак путника који су тим бродом ушли у Америку. Кад укуцам у претрагу „Цебаловић“, појављује се неколико њих.

На листи путника, под редним број 22. Цебаловић Никола, стар 20 година, држава Монтенегро-Црна Гора, националност Монтенегро-Црногорац, мајка му је Цебаловић Стана, оца не наводи, не знам му име, вероватно те 1907. није био жив. Као занимање наводи да је радник и да је из места Гостовић. Изјавио је да иде код неког Дугалића у град Чикаго, држава Илиноис. Са собом у Америку уноси 20 долара. Први пут улази у Америку. Рачунам, рођен је 1887. године.

Под редним бројем 23 – Лалатовић Миливој, стар 17+, радник, држава Монтенегро-Црна Гора, националност Монтенегро- Црногорац, долази из Гостовића. Отац му је Лалатовић Вукo. Пријавио је да иде код истог Дугалића, у град Чикаго, као и Никола Цебаловић. Опет рачунам, рођен је око 1890. године.

Под редним бројем 24. – Цебаловић Богдан, стар 17+, држава Монтенегро-Црна Гора, националност Монтенегро-Црногорац, радник, из места Гостовић. Име оца Марко. Уноси 20 долара, иде код Милована Грбовића, свог пријатеља, у Чикаго. И он је рођен око 1890. године.

Под редним бројем 25. – Цебаловић Радован, година 20+, радник, из Гостовића, држава Монтенегро-Црна Гора, националност Монтенегро-Црногорац. Отац му је Петар Цебаловић, из Гостовића. Ушао је у Америку са 20 долара и иде код Милована Грбовића, у Чикаго.

Које је то место Гостовићи? Претпостављам да су то Гостојевићи, који су у турским дефтерима уписани 1521. и 1570. као Гостовићи, то је стари назив, тако су га звали стари Лужани, први становници предела где су Пјешивци.

Списак имиграната са брода "Ђулија", 1907. година, међу њима Цебаловић Никола, Лалатовић Миливој, Цебаловић Богдан и Цебаловић Радован

Књига путника треће класе на броду "Ђулија"

У турском дефтеру из 1570. године у селу су уписане две куће досељеника, који су дошли из Церова. То су два брата Томаш и Радисав, који су преци будућих братстава Лалатовића и Цебаловића. Дилеме не би требало да буде да су Никола и остали Цебаловићи који су стигли у Америку у децембру 1907, из Гостојевића. После потраге за другим Цебаловићима који су емигрирали у Америку, дилема нема. Неколико њих долази из Гостојевића. До сада, читајући ово, ништа нисам слутио.

1914. година – Цебаловићи поново долазе на Елис

Налазимо и Цебаловиће који 1914. године долазе у Америку.

Једини Цебаловић кога нађосмо а да није из Трста кренуо за Америку, на острво Елис, Њујорк, био је Илија Цебаловић. Он је 12. марта 1914. године, ушао на брод „Breslau“, у Бремену, а искрцао се у Балтимору, 29. марта. Имао је тада 22 године. У листу кад је ушао, уписано је да је из Црне Горе, да је Црногорац, из Гостојевића. Навео је да му је отац Петар Цебаловић. У џепу је имао 15 долара и ишао је код Николе Павића, град се не може прочитати. Рођен је око 1892. године. С њим су били Петар и Мироје Радуловић и Раичевић, име му је нечитко.

Списак имиграната са брода "Breslau", 1914. година, међу путницима Цебаловић Илија

Регистрација уласка Илије Цебаловића у САД 

Исте године, 12. априла, бродом „Kaiser Franz Josef I“, који је кренуо из Трста 28. марта 1914. године на острво Елис стиже и Крсто Цебаловић. Стар је 27 година, пријавио се да је радник на фарми, што би било као наш земљорадник. Дошао је из државе Црне Горе а изјаснио се као Србин, из Богетића. Отац му је Марко Цебаловић. У колону „код кога иде“, уписано је „код брата Богдана Цебаловића, Чикаго“. Ушао је у Америку са 25 долара у џепу. Рођен је око 1887. године.

Са Крстом на броду су и Радусиновићи, Газиводе, Пајовић, Батричевић, Стругар, Мишковић, Секуловић, Ђуришић.

Списак имиграната са брода "Kaiser Franz Josef I", 1914. година, међу путницима Цебаловић Крсто

Књига путника на броду "Kaiser Franz Josef I"

Налазим и давно изгубљеног стрица мог оца, Ђура Цебаловића, рођеног брата мог ђеда Блажа. На острво Елис, Њујорк, 3. августа 1914. године, у луку пристаје брод „Марта Вашингтон“ из Трста.

На броду је Цебаловић Ђуро (уписан латиницом као Cebalović Gjuro), под редним бројем 16. Пријавио се као земљорадник. Ђуро је стар 22 године, тако је пријавио имиграционим властима. Долази из државе Монтенегро – Црна Гора, националност Србин, из Међеђе. У САД је ушао, пише, са 14 долара. Био је висок 167 цм (уписали у стопама па сам претварао), светлог тена, браон косe и очију. Ђуро наводи да му је мајка Стана Цебаловић, не наводи име оца Павла, мог прадеде. Претпостављам да Павле те 1914. године није био жив. У рубрику код кога иде уписано је „код брата Николе Цебаловића“. Рођен је, рачунам, 1892. године.

Списак имиграната са брода "Marta  Washington", 1914. година, међу путницима Цебаловић Ђуро

Књига путника на броду "Мartha Washington"

Сада ми је у глави права збрка. Стана Цебаловић из Гостовића (Гостојевића) је пријављена 1907, као мајка Николе Цебаловића (рођен 1887. године) а 1914. године, као своју мајку Ђуро Цебаловић из Међеђе (рођен 1892.) пријављује – Стану Цебаловић. Ни Никола ни Ђуро не пријављују ко им је отац, да се та дилема отклони, јер су им, претпостављам, очеви умрли.

Из очевих прича знам да је мој прадеда Павле имао три сина, прво Ђура, који је отишао у Америку, а потом Блажа и брата му близанца, који је умро, па су тако Ђуро и Блажо једини синови Павла Цебаловића за које ја знам.

Ђурова старост, те 1914. године (22 године) потврђује да је Блажо, који је остао у Међеђама, рођен 1895, како ми је отац Душан причао. Када се сада све то сложило, знам да је ђед Блажо рођен 1895, да је умро 1931. године, у својој 37 години живота, када је Душан имао осам година. Уз помоћ ових података из Америке са острва Елис, и то је сада, кад је реч о ђеду Блажу, записано и потврђено за сва времена.

Али, да ли је могуће да су Никола Цебаловић, рођен 1887. и Ђуро Цебаловић, рођен 1892. рођена браћа, да је обојици иста мајка Стана Цебаловић? И да ли је могуће да мој отац није све то знао?

Прича иде даље. И то прича која ме још више збуњује.

Са Ђуром Цебаловићем, у Америку стиже и Јанко Никчевић. Ђуро је број 16, на тој листи коју читам, а Јанко је редни број 17. Он је такође из Међеђе, има 25 година, земљорадник је, држава му је Црна Гора, а по националности је Србин. Отац му је Јован Никчевић. Јанко иде у Чикаго, код Цебаловић Николе, „брата Ђуре Цебаловића“, у џепу има 16 долара. Он је рођен 1889. године.

То је сада нови шок за мене. Све што сам цитирао, јасно пише у листи путника који су ушли у Америку.

Сви који су из Црне Горе, односно преко Трста или Бремена, путовали бродовима у Америку, били су пука сиротиња. О томе сведочи не само оних 15-20 долара са колико су ушли у Америку, већ и записи из књиге путника које налазим. Јасно пише да су то карте за трећи разред, да је свако од њих „steerage passenger“, што значи да путују у делу брода где нема кабина, нема прозора... Могло би се рећи да су били у потпалубљу, поређани једни поред других, где путују најсиромашнији путници.

После оволико нових чињеница, мени до сада непознатих, морам да станем. Морам да предахнем. И размислим. Потпуно збуњен, чекам вече да се из Међеђа у Никшић спусти Миро Лалатовић, да се чујем с њим и да ми одагна ове магле. Да му прочитам све ово што сам написао и да ми појасни ко је овде коме род и који и чији преци су се отиснули тамо далеко да би нашли неки бољи живот него што су Пјешивци могли да им пруже. И да га питам, да ли су Никола и Ђуро Цебаловић браћа, да ли их је родила иста мајка Стана, као што слутим.

И Миро потврђује моје сумње. Откривам оно што мој отац није знао. Он се родио 1923, када су браћа мог ђеда Блажа отишла у Америку, када Блажо није имао времена да свом сину Душану прича о прецима. Имао је важнија посла. Ваљало је живети и преживети, а не причати о прецима. А ђед је умро кад ми је отац имао осам година. Није имао ко Душану да прича ово што сам ја 2024. године, у својој 68. години, захваљујући интернету, америчким папирима и Миру Лалатовићу, открио.

Мој прадеда Павле, за кога не знам године рођења и смрти, био је ожењен Станом Цебаловић. Сада откривам да је имао три сина – Николу, Ђура и Блажа. Умро је пре 1907, када се његов први син Никола, отиснуо у Америку. Зато је Никола по изласку на острво Елис, Њујорк, пријавио само име мајке, не и оца. За Николу, свог стрица, Душан није знао. Њему су биле само познате приче о стрицу Ђуру који је отишао у Америку и који је око 1925-1927, престао да се дописује са братом Блажом. Родослов је жива ствар, уверавам се, чак и кад преци више нису међу нама. Мораћу да га исправљам.

Миро ми даље појашњава ко је све на тим списковима са бродова.

Миливој Вуков Лалатовић, који је 1907. отишао са Николом Павловим Цебаловићем, је мој стриц, каже Миро. Знали смо да је отишао у Америку, али нисмо знали те детаље које си ми сада изнио.

Марко (Машица) Цебаловић је имао четири сина, прича ми Миро, од којих су два отишла у Америку. Први је отишао Богдан, како ти нађе 1907, други је отишао Крсто, 1914, код брата Богдана, а трећи син Марков, Драго, погинуо је 1941. године. У Црној Гори је остао четврти син Бајо, који је добио синове Милана, Петра, Десимира и Бранка. Крсто се није вратио, а Богдан се вратио у Црну Гору и добио је сина Миливоја (Муја) који има потомке, Драгана, Миленка и Рајка. Миленков син Богдан носи име по свом прадеди који је био у Америци. 

Миро објашњава и да је Илија Петров Цебаловић, који је из Бремена отишао у Балтимор 1914, рођени стриц Љубомира Јовановог Цебаловића, с којим сам у августу 2024. био у Међеђама. Илија  је један од шесторо браће Јована Петровог Цебаловића, Љубова оца.

- Момо, много си открио новога, што до сада нисмо знали. Ево сада, када неко ово буде читао, нека пронађе свог претка, па нека покуша да сазна још више. Ето, како си ти открио да ти је прадеда Павле имао три сина, а не два. Рачунам на твоју помоћ, да ми нађеш нешто о Миливоју Вукову Лалатовићу у Америци и Петру Лалатовићу у Канади, каже Миро, истичући да он све што ја напишем, одштампа и чува.

- Миро, оно што није записано, није се ни десило, велим ја. Зато ваља писати. Да се не заборави.

- Та ти је добра, у праву си, каже Миро.

- Ево да Американци нису све ово записали што сам ја нашао, ништа о њима не би знали. Додуше, сем овога што знамо, да су ушли тад и тад, ништа више и не знамо. Као да су нестали.

- Не знамо ништа. А сада што знамо, то је више него пре 15 дана, него када си био у Међеђама. Ко зна шта ћеш ти још наћ. Када ти шта треба, ту сам, зови, питај, пиши, ваљаће нам свима, поздравља ме Миро.

1948. година – Цебаловићи иду у Србију

После 1945. када су победили комунисти, није се више емигрирало у Америку. А међу најгласнијима и  најдоследнијима у спровођењу курса комунистичке партије, међу најправијима, па и најсуровијима, чак и кад су се разрачунавали са својима, у породици, ако нису на том курсу, били су Црногорци. У годинама после рата, Црногорци и Срби из Црне Горе, по декрету партије, окренули су се од брда, камена и крша, и запутили ка Србији, пре свега Војводини. Земља чека. Празне куће чекају. Само треба отићи, погледати шта се нуди и изабрати кућу, ко зна чију и уселити се.

Блажови синови, Душан и Бранко, одмах после рата напустили су Никшић. Бранко је био борац, партизан, ослобађао по Далмацији, био у неким далматинским бригадама, нашао сам и то на интернету. Када је јуришао на бункере и бацао бомбе имао је 17-19 година. После рата је решио да остане у ЈНА. Играо је фудбал и за екипу ратног ваздухопловства, „Наша крила“. Најпре се запутио за Скопље, а потом је дошао на службу у Београд. У старом делу Новог Београда, у Павиљонима, добио је мали стан. Њему није нуђено ништа у Војводини.

Бранко Цебаловић, стоји други слева, тим Наша крила, екипа Ратног ваздухопловства

Душан је дошао у Србију са мајком Станушом. Његова браћа по мајци, Станушина деца из првог брака, Благутин и Јеврем Зорић, у Никшићу су засновали породице.

Једна мајка, Стануша, два оца - Никола Зорић и Блажо Цебаловић и четири брата – Благутин – Мило и Јеврем – Јеко Зорић и Душан и Бранко Цебаловић

Душан, самац, бринуо је о мајци. Слушао сам приче како је с њом обилазио куће по Војводини. Нису изабрали ниједну. Стануша му није дала да узима туђе. Шта је све тада било и шта му је рекла, биће у некој другој причи. Тек, Душан је са мајком отишао у подстанаре у Земун. Приземна кућа, улица Рада Кончара 3. Ту је био од 1948. до 1960. године, када је добио стан. Ту сам се и ја родио 1956. године.

Душан Цебаловић, око 1950. године

Стануша Цебаловић, једина њена слика, сликано код Мига Зорића у Никшићу, вероватно 1946. године, пре њеног доласка код Душана

Родна кућа у улици Рада Кончара број 3 у Земуну

Знам да је тада из братства Цебаловића у Врбас дошао Перо, са синовима Томашом и Милутином. Њихови потомци данас живе у Врбасу и Новом Саду.

Не знам за још неке Цебаловиће да су тада дошли у Србију. Можда се јаве после ових писанија.

Селидбе се настављају – Немачка

Почетком 21. века, потомци Душана Блажовог Цебаловића напуштају Србију у потрази за бољим животом. Одмах после венчања, 2005, Љубомир Бранислављев Цебаловић, унук Душанов, са супругом Бранкицом Буљовчић, познатијом као Ела Би, одлази у Немачку. Њени родитељи живе у Штутгарту и двоје младих напуштају живот на естради и окрећу неке нове странице у животу. Љуба има три сина Кристијана, Данијела и Салија. Милош Момчилов Цебаловић, мој средњи син, 2017. године долази у Берлин. Његова супруга Марија добија посао у једној међународној компанији и Милош иде с њом. Живе у Берлину и имају сина Косту.

У Немачкој, у Франкфурту је и Мирко Војов Цебаловић.

Како живот тече и колико памети има на овим просторима, сигуран сам да ће се ове приче о Цебаловићима по свету, наставити.