Не окрећи се, сине

Беше 1956. година. Тада је први пут приказан филм „Не окрећи се, сине“, по роману Арсена Диклића. На крају филма, отац, сакривен иза неког заклона, шаље сина у шуму да побегне, док он остаје, жртвује се, пуца да заустави непријатеље. Док пуца, виче „ Трчи и не окрећи се, сине“.

Те године рођен сам и ја.

У годинама које следе, не знам колико пута сам гледао тај филм. Водили су нас у биоскоп са школом, суботом нам пуштали филмове у сали за музичко, вртео се на оном једном ТВ програму. И увек сам на крају филма, кад се за сва времена растају отац и син, плакао. Никад нисам волео растанке, нарочито не такве. А у школи смо читали ту књигу. Док сам је читао, нисам плакао. Ваљда сам се исплакао гледајући филм. Та реченица с краја филма се дубоко урезала у мој ум. И данас је ту. И сада када гледам филм, на крају крену сузе. Љубав оца и сина.

Беше пролеће 1994. године. Иза нас ратови, хиперинфлација. Неколико месеци раније, у децембру 1993, после инфлације када смо безвредне плате примали у милијардама, народ Србије је изабрао да га у светлу будућност и даље води Слободан Милошевић. Он доводи деда Аврама, да као гувернер Народне банке, спасава динар. И Милошевића. И све нас. Ишли смо у пропаст. То тада није био живот достојан човека.

Неки ратови су те године још трајали. У Босни се крварило. Сви су говорили да нешто ослобађају, јер је то вековима њихово. Сви су убијали тврдећи да убијају у самоодбрани. И сви су чистили освојено или ослобођено да буде етнички чисто. Најтужније поглавље у историји некада братских народа. Три народа, тројица вођа, не зна се који је био луђи.

Неке нове вође Срба с ове и с оне стране Дрине, водиле су нас кроз беспућа, потпуно изгубљени, тумарајући и покушавајући да направе државу у којој ће живети сви Срби. А Србија је била сама против свих сила. А Русија је била на коленима. И сви Хрвати су хтели да живе у једној Хрватској. И Муслимани, који су у Титово време добили нацију са великим М, нису дали Босну. Додуше, тек тада се чуло да су Бошњаци. Од тада не помињу више да су Муслимани са великим М.

Видим куда све то иде. Не само што видим шта се тада дешава или шта ће бити за годину-две, већ видим и деценије унапред. То је моја мука, мој проблем. Изгледа неки таленат, који ми је избрусило новинарство, па увек видим што други не виде, увек видим између редова, увек видим шта се иза брда ваља.

И шта да ради отац два сина који све то види, који види мрак и безумље на овим просторима?

Да их школује, храни и шаље у војску да у неком новом рату буду топовско месо код неких других лудака који ће голим грудима наше деце ићи у нове свете ратове, за неки нови српски свет?

Или да их спрема да буду Људи, часни, морални, образовани, да живе међу Људима, да раде поштено, да не чине зла и да нађу своје место под Сунцем, где их нико неће питати које су вере, нације, којој партији припадају, већ шта знају да раде, да ли су вредни, поштени, морални?

Ја ту дилему никада нисам имао. Моји синови биће Људи.

Тако сам пре 30 година одлучио - о животу моје деце неће одлучивати лудаци и лажне патриоте, који машу националним заставама, који се бусају у прса и вичу да су на бранику срБства О мојој деци неће одлучивати политичари, лажови, преваранти, сви они који лупају у ратне бубњеве и плаше нас новим ратовима, јер ови претходни нису донели државу у којој ће сви Срби живети у једној држави. Изгледа да није проливено довољно туђе крви, па би да проливају још. Опет туђу. Не! И док тако запенушани бране срБство енормно се богате. То су радили и у рату, па зашто не би и у миру.

Зато морам, одлучих тада, да спремим потомке да домовину потраже тамо где они буду желели. Отаџбина им је овде, неће побећи, чекаће их, ако је у међувремену не униште и ако не нестане. Отаџбина се не бира. А где ће им бити дом, нека бирају сами. Ја морам да им помогнем да отворе ум и очи. Да им помогнем да „одлете“. Само ако желе. А ако оду, могу само да им кажем, „не окрећите се, синови“.

Старији син те 1994. године има осам, а млађи шест година. Енглески језик већ уче. Требаће им. Време је и за спорт. И то неки који ће им, кад дође време, отворити врата страних универзитета, који ће им обезбедити спортске стипендије, да их нека друга држава школује. А онда, уз енглески и диплому универзитета у иностранству, биће спремни да сами доносе одлуке где даље. За њих не треба да постоје границе и „торови“ у којима смо ми. Далека будућност? Па, не, тих десетак година, до краја средње школе, брзо ће проћи. Ваљало је почети одмах.

Први корак, школа пливања Пливачког клуба Партизан. Један ниво, други, ниво, трећи ниво... диплома. Научили су да пливају. Кад проће лето, идемо даље. Септембар 1994, базен Бањица, ватерполо клуб Партизан, упис у школу ватерпола. Дочекују их чувени Пера и Мирко Босанац. Две легенде, људи код којих су прве часове имали највећи српски ватерполисти. Више од 200 дечака је тог септембра скочило у базен са жељом да постану шампиони. Неки од њих су и постали олимпијски, светски, европски... Све их знамо. Неки од њих недавно престадоше да играју ватерполо. Почели су и они те 1994. године.

Старији син се пронашао у ватерполу. Млађи је невољно ишао на тренинге. Базен Бањица је данас затворен. Дугови, запуштена инфраструктура. Речју, пропао. И тада, пре 30 година, није било пара за мазут, за грејање воде. Млађи син стане, ухвати се за ивицу базена, дрхти и каже – нећу да тренирам ватерполо, хладно ми је.

Шта хоћеш, сине? Кошарку. У реду, идемо на кошарку. Један на ватерполо, други на кошарку. Године пролазе.

Беше 2003. година. Старији син завршава трећи разред средње школе. Шаљемо апликације у средње школе у САД, да тамо заврши четврти разред, да учи, да усавршава енглески и да игра ватерполо. За тих годину дана покушаће да нађе универзитет који ће му дати спортску стипендију, како би покрио све трошкове школарине. Ватерполиста из Србије без проблема налази такву школу. Одлази из Србије са 16 година. Први пут лети авионом. Први пут се одваја од родитеља на тако дуг период. Целог живота ћу памтити тај први растанак. И бол. И сузе. Рекох, растанке не волим. А дошло ми да му тада кажем „иди, не окрећи се, сине“.

Јавља нам да у средњу школу иде неколико хиљада ученика, да имају свој спортски центар, да имају свој ватерполо тим, да ће играти утакмице целе сезоне. Јавља и да се базен греје, да вода није хладна. Дечак из Београда озбиљно игра ватерполо. За њега то није рекреација. Он игра и бори се за спортску стипендију. Шаље пријаве на разне универзитете. Живи у породици Дјука Чучковића, право име Душан, чији су родитељи пореклом из Београда. Судбина? А шта друго?

На једном универзитету му нуде ватерполо и пливачку стипендију. И на том универзитету, као и на сваком у САД, спортски центри, базени, терени. Са те две стипендије покрива школарину, боравак и исхрану у кампусу. После средње школе, враћа се кући, па се најесен 2004. враћа на студије у САД. На универзитету среће десетак момака из Београда и Србије. Играју ватерполо, фудбал, одбојку. Ту су и момци из Хрватске, ватерполисти. Сви с једним циљем – завршити факултет уз бављење спортом. И, ако је могуће, остати тамо.

Завршава универзитет 2007, за три године. Најесен 2007. се враћа у САД. Има визу још годину дана, јер је студије завршио годину дана раније. Ради, издржава се и покушава да обезбеди стипендију за мастер студије. Не успева.

Дилема - остати на црно или се вратити. Ми не знамо на црно, на илегалу. Враћа се у Србију у лето 2008. године. Његова одлука. Виша сила, судбина. Покушали смо.

Марко у четвртом разреду средње школе у САД

Марко на првој години студија у САД

Играње за тим Универзитета у Салему, Вирџинија

Диплома је у рукама

Следи потрага за послом у Србији, рад преко омладинске и студентске задруге. Нострификује диплому, запошљава се у струци, улази у јавни сектор. Издржава у њему 10-12 година. Судара се са свим оним због чега је и покушао да оде напоље. Нерад, неспособност, подобност, партијско запошљавање. Бежи у страну банку. После неколико година, одлази у приватни сектор. Живи и ради у Србији. Има породицу, супругу и дете. И данас, тридесет година касније, у својој 38, игра ватерполо, тренира, не престаје. Покушава да не види све око себе. Око нас. Не причамо о ономе што је било. А ни о ономе што видимо и он и ја.

Млађи син, који је у септембру 1994. кренуо са ватерполом, после неколико месеци прелази на кошарку. Годинама тренира. Полази у гимназију. Стиже у трећи разред. Време је да и он покуша да четврти разред заврши у САД. Као и брат му. Пре уласка у тај аранжман, одлази на процену код тренера који шаљу децу у Америку. Добро игра кошарку, кажу ми. Играће тамо за средњу школу, али у конкуренцији за универзитетске стипендије, тешко да ће проћи. Да је неки други спорт, студирао би о трошку америчке државе.

Причао тата с њим те 1994. године, предлагао му веслање, одбојку, пливање, ватерполо... све спортове који сигурно доносе стипендије за студије у САД. Али, није вредело. Кошарка. Ништа друго. После ове процене, опет морам да причам са сином. Шта нам сада ваља чинити?

Да оде у САД, заврши тамо четврти разред, покуша да добије стипендију, уз мале шансе да је добије поред хиљада и хиљада Американаца који играју кошарку или да уопште не одлази у ту авантуру? Заједно смо одлучили да остане у Београду и да у Србији заврши гимназију и факултет. Тако је и било. После завршеног факултета, одмах је почео да ради преко студентске задруге. Док тражи посао у струци, не може да се седи. После само неколико месеци запослио се у страној банци, а после неколико година у америчкој фирми. А онда се умешао прст судбине.

Ипак је отишао из Србије. Данас живи у Берлину, са супругом и сином. Ускоро ће добити и ћерку. Супруга је радила овде у страној фирми. Није јој била потребна подобност. Показала се као добар стручњак, па јој понудише да пређе у Берлин. И - одоше. Син мења банке. Најпре једна немачка, па друга, па сада холандска банка. Сва комуникација на енглеском. Вредело је улагати у учење језика. Није му било суђено да преко школе и спорта одлепрша одавде. Али му је, ипак, било суђено. Живи на два сата вожње од места где је некада био немачки логор на територији Пољске у коме је за време Другог светског рата био заточен његов деда, мој отац. Деда заробљеник Немаца, он живи у Немачкој и ради за Холанђане. Судбина? Ко зна.

Милош изабрао кошарку

И друга диплома у рукама

Милош са супругом Маријом у Берлину

И док су ми два сина учила школе и радила, стигао је и трећи син. Већ са пет, пливање. Као и прва два сина. Потом бира спорт. Ништа ја то на силу, мора да игра оно што жели. Он се, иако сада има 15 година, већ девет година дружи са кошаркашком лоптом. Са енглеским и немачким смо прилично одмакли. Креће у гимназију. План не мењамо – и он ће покушати да кроз студије или спорт оде одавде.