Дечак и кућни љубимци

Папагаји, корњача, мачка, рибице, зец, голубови, пас... Све су ово приче са тужним крајем које су једном дечаку, а касније и момку, наносиле бол када би се завршавале. Готово увек су биле сузе. И дубока туга.

Каленић пијаца, Вишка улица, тамо код библиотеке „Петар Кочић“. Ту су се некада викендом продавали кућни љубимци. Папагаји, голубови, рибице, зечеви, кучићи, па кавези, акваријуми, опрема за њих, храна за птице, рибице. Све је било ту надохват руке. Колико пута сам ишао и само гледао. Чучнем поред кутије са куцама, мазим их. Маштам да ћу једног дана и ја имати свог пса.  

Кад већ није могао пас, купим папагаје. Оне мале, тигрице, плаве, жуте, мушке, женске. Набавио сам кавез, љуљашку, посуду за воду, за храну, сипину кост да оштре кљун, храну и просо на гранчици, коју закачим у кавез. Они кљуцају, па све бацају ван кавеза. Чистим, да се тата и мама не љуте. Редовно мењам папир на дну кавеза, да им не буде прљаво. А и да не смрди. Увече, кад се иде на спавање, покривам кавез. Да и они спавају.

Пуштао сам их из кавеза да лете по стану. Волео сам да их видим како лете. Кавез је робија, тако сам размишљао. Лете, слете на ТВ, плакар, грицкају миљее, испразне се где стигну. Ухвате се за завесе, па грицкају, цепају. Тата и мама су лудели, нарочито мама која није могла да замисли живот без миљеа који виси са ТВ апарата. Ипак, трпели су и негодовали. Пазио сам да папагаје не закачи нека промаја, осетљиви су. Нисам успевао. Одлазили су или због упале плућа или – кроз прозор. Не знам ни сам колико сам их донео и колико њих је отишло. Само знам да сам сваког који је угинуо, уз све почасти и уз сузе, сахрањивао у дворишту иза зграде. Прво у неку кутијицу, па у земљу и на крају обавезно мали крст, од две укрштене гранчице. Кад сада све то вртим по глави, не знам шта да кажем. Но, био сам дете, видео сам да је то тако са људима, па сам помислио да тако треба и ја да се опростим од њих. 

Корњачу, ону шарену, шумску, донео је тата. Да се дете развесели. Држао сам је у некој кутији на тераси, редовно сам јој давао траву. Са њом нема играња. Кад јој приђем, увуче се у свој оклоп. Ни реч да разменимо, ни да ме погледа. Ваљда сам је изгустирао, па сам решио да је пустим на слободу. Однео сам је у оно двориште, где је гробље мојих кућних љубимаца, и пустио у траву. Не знам шта је било са њом. Тражио сам је више пута, али је нисам нашао. Знам само да из дворишта није могла да изађе и да је хране имала у изобиљу.

Не сећам се како се мачка обрела у нашем дому. Била је маче. Шарено, умиљато, како само маче зна да буде. Како је расло, тако су се повећавали и проблеми. Нисам слушао родитеље, не зато што сам хтео да им се супротстављам, већ зато што тада нисам схватао да су мало паметнији од мене. Животиње нису за стан. Стално сам се сударао са том реченицом. А онда су почели проблеми са длакама по стану, гребањем намештаја, нуждом по стану. Мачку нисам могао да изводим, као пса. Тада није било ових помагала и опреме за домаће љубимце, као што су посуда са песком, она справа за гребање. И мачка је правила проблеме.

Попустио сам под притиском, али нисам могао да је пустим на улицу. Боже, колико сам био глуп када сам помислио да ћу проблем решити ако јој направим дом на крову. Раван кров, без зидова и ограда, на петом спрату. Једном је упала у вентилациони отвор и то баш на нашој вертикали. Задржала се негде између крова и нашег стана, ми смо били на четвртом, последњем спрату. Убацио сам неку даску у наш вентилациони отвор у шпајзу, и она је, исцрпљена, после ко зна колико сати држања у вентилацији, пала на даску. А та вентилација иде од крова, пети спрат, све до приземља. Ужас.

И прича сам мацом има тужан крај. Једног јутра сам је тражио по крову и нисам могао да је нађем. Звао сам је, звао, ништа. Док нисам погледао преко ивице крова, ка дворишту. Имао сам шта да видим. Ни сада ми није било јасно како је мачка, која се боји висине и има девет живота, сама пала са крова. Сумњао сам да ју је бацила комшиница. Родитељи су ми рекли да сам луд. Нису ме убедили да је сама пала. Ни данас не верујем у то. И њу сам сахранио испод једног жбуна у дворишту поред папагаја. По истом обреду.   

Приче са рибицама јесу биле тужне, али за њима нисам плакао. Све то што ми се са њима дешавало ми је и данас чудно. Нисам имао пара за скупе акваријуме са разним технологијама које ће од њега да направе мало море у коме ће рибе да уживају. Јесте био прави акваријум, са посебним травкама, филтерима, пречистачима воде, али ништа ми са њима није успевало. Мењао сам воду, пазио како их и колико храним. Међу тим рибицама различитих боја, шара, величина, изгледа, било је и мушких и женских. Дешавало се да се паре. Тек тада је била мука. Чим видим да нека избаци младе, морам да их вадим, одвајам у посебну теглу, да их храним. Ако то не урадим, поједоше их. А кад их одвојим, све угину. Ма, ниједну нисам успео да одгајим. Посебан шок је био кад ујутру погледам у акваријум, а нека од њих плива по површини. Узмем мрежицу, па у WC шољу. Шта ћу. Дакле, био сам лош у овом хобију, само ми је требало доста времена и много рибица да схватим да акваристика није за мене.

Најтужнија прича је била са зецом. И данас ми се плаче кад  је се сетим. И зеца је донео тата. Ко зна одакле и зашто. Мислим да није уопште размишљао шта ради, јер да јесте, то ми не би приредио. Леп зека, бео, ма прави правцати, баш као на слици. И он је порастао, доста брзо. Где бих га друго ставио, него на терасу. Нека кутија, трава, купус, само да му буде суво и да не буде гладан. Али, и он хоће да протегне ноге. Пустим га ја прво по тераси, па уђе у собу. Али, зека прља, често се празни, смрди, не дресира се у том смислу, не изводи се напоље. Лети је све то било неподношљиво. Ау, како је смрдело. Брзо и лако смо схватили да није за стан! 

А онда се десило шта се десило. Не осуђујте ми оца. Ја сам му опростио. Био сам љут на њега, али, шта да кажем, отац ми је, а зец је само зец. Нисам тада ни покушавао да схватим зашто је тако морало да се заврши, јер сам био мали.  Не покушавам ни сада, када сам деда, јер то што је урадио, било је сулудо.

Не, није га однео и пустио у ливаду, нити га је неком поклонио. Заклао га је, а мама га је спремила за ручак. Све то су урадили док ја нисам био у стану. Срећом. Поставила мама сто, позвала нас да ручамо а на столу – мој зец. Говорили су ми да једем, али ја нисам хтео. Седео сам бесан, намрштен, са сузама у очима. Гледао сам само испред себе. Заронио главу међу руке и ћутао. Нисам хтео ни да погледам на тањир са месом. Једи, говорили су ми. Нећу, не могу, ја њега не могу да једем, говорио сам, не дижући поглед на сто. Млађи брат и сестра су такође одбијали да га једу. Тог дана ништа нисмо појели. Ни оно поред зеца. Није нам било до јела.

Истрајали смо у одбијању. Срећом, отац и мајка нису били упорни, нису наваљивали, претили или заушкама покушавали да нас поколебају. Прошло је све то, чини се. Али, очито није, чим сада то вадим из себе. Није ме дубоко траумирало, иако је могло. Пребирам поново по глави, питам се зашто, али нема одговора. Једини могући је – да се месо не баци.  

Имао сам и голубове. Јато високолетача, српских. И та прича се тужно завршила.

Има нека тајна веза - ја и голубови

Купио сам прво једног, па још једног, па пар. Овога пута је било јасно да нећу са њима у стан, већ опет на онај кров, изнад нашег стана. Тамо сам направио леп голубарник. Затворен и заштићен отпозади и са стране, тако да киша, сунце, ветар, снег, нису могли да нашкоде мојим голубовима. Предња страна је била наслоњена на зид зграде, окренута према прозорима светларника, са довољно простора да голубови улазе и излазе. Унутра сам све наместио како треба, да им буде лепо и удобно, да имају жељу да се после напорног лета врате у свој дом.

Е, овај хоби је кренуо како треба. Постао сам голубар, са својих 15-ак година. Самоук. Направио сам лепо јато. Запамтио сам само две врсте које сам имао, а оне се и сада срећу као изузетни српски високолетачи – бели беаз и сиви мавијан. Кад се појавим на прозору, кроз који се излазило на кров, са шаком пуном кукуруза, сви изађу да ме поздраве. Нешто им бацим, а нешто оставим у шаци, да ми једу из руке. А они се гурају, гугучу, јашу један преко другог. А ја их гледам и уживам. Моји голубови.

Сиви мавијан

Када сам их слао да лете, изађем па их из голубарника узимам једног по једног. Шаком га обухватим преко тела, крила склопљена, ноге позади повучене. Изађем и бацим га високо. И тако једног по једног. Лете они а ја их гледам. Срце ми пуно. Толико се дигну да су к'о тачка, ма не видим их. А кад се враћају, ја стојим, рука испружена са стране а они слећу на моју руку. Причам с њима, тепам им, мазим их. 

Највише сам волео белог беаза. Звао сам га Бели. Он ме је највише и слушао и био ми је најбољи летач. Стоји ми на руци, неће да одлети док му не кажем. А кад треба да слети, само станем, испружим руку и чекам. И ето њега, право на моју шаку. Обожавао сам га. Ја му причам, он стоји на мом рамену, окренем главу ка њему, он се приближи мојим устима. Па се као љубимо.

Бели беази у лету

Како сам имао и парове, стизали су и пилићи, млади голубови. О њима сам посебно бринуо. Кад видиш јаја, па чекаш да се излегу, па кад промоле кљунове, милина. И тако, мало куповином, мало из сопствене производње, направих лепо јато. Онако, за себе. Нисам као клинац ишао на такмичења, али се на Чубури прочуло за моје јато. Било је тамо доста голубара. И зато ме, кад се десило то што ми се десило, није ништа изненадило. Стрепео сам да ми се јату нешто не деси, али никад нисам помислио да ће ми се баш то десити.

Једног јутра изашао сам да их нахраним. Отварам прозор, не долазе. Обично нагрну чим ме чују. Провучем се кроз прозор, одем до голубарника, завучем главу да видим где су, а унутра – све празно. Нема ниједног голуба. Гнезда испражњена. Ни пилића нема. Цело јато ми је нестало. Шокиран сам. Избезумљен. Трчим назад у стан, зовем брата. Неверица. Нема трагова крви, нема разбацаног перја, нису убијени, није то учинила нека животиња. Оне се и не могу попети на кров. Схватамо да нам је то учинио – човек. Неко је украо цело моје јато.

Наредних дана смо покушавали да сазнамо ко је то могао да учини. Сумњали смо на једног момка, голубара. Ишли смо до њега, осматрали, покушавали да нађемо наше голубове. То наше извиђање се завршило тучом. Тражио сам да ми врати голубове, говорио је да нема појма о чему причам и, реч по реч, скочио сам на њега.

Туча није решила проблем. Голубове никада нисам видео нити вратио. То је био баш тежак ударац, тешко разочарање. Наредних десетак година нисам набављао кућне љубимце. Све док 1980. године, негде у пролеће, нисам отишао на београдски Сајам, где је била изложба паса. Не сећам се одакле мени новац у џепу, нити зашто сам га понео, када нисам планирао да купујем пса. Ишао сам само да их гледам. И то сам. И десило се. 

Моја Маза

Видео сам их у кутији, мале слатке, чупаве, неодољиве. Мали епањел бретонци су гледали баш у мене и тражили да их поведем са собом. Узео сам једно штене а нисам ни питао да ли је мужјак или женка. Нити сам размишљао о свему ономе што следи кад узмеш пса и уведеш га у кућу. Нарочито ако је у питању женка. Тек касније сам видео да у педигреу пише име Берта. Нисам знао ни да су птичари, нити шта треба да радим са њима. Једноставно, нисам размишљао. Тешко је описати реакцију родитеља када сам се на вратима појавио са псом.

Шетао сам га, чистио после шетњи, бринуо о храни. Али, птичар, лиња се, дугачка длака. Отац чисти по кући и негодује. Тада још нисам схватио да је грех ако узмеш ловачког пса, птичара и држиш га у стану.  Највећи проблем настане када га њух одведе на место где има јаког мириса, где је неки пас оставио за собом оно што данас сакупљамо у кесице. Тада Берта, коју смо ми из милоште звали Маза, легне на леђа и уваља се. Ја сам то некако издржавао. Али, то је био велики проблем. Баш велики.

Маза, томос и ја

Млађи брат је у то време био у војсци. А онда непланирано, у јануару 1981. и ја сам отишао у ЈНА. Родитељи су остали сами са Мазом. Брат је изашао из војске три месеца после мог одласка. Пролеће, кренуле изложбе паса, време да Маза добије неку оцену. Брат нема кола, некако се снађе и стигну до стадиона „Галенике“, данас ФК Земун.

Нити он зна са псом, нити је пас навикао на њега, нити га слуша, нити и једно и друго знају шта је изложба, како да се понашају. Тек, Маза се отргне брату, растрчи се по ринговима, растури изложби и добије оцену – четири.

Кад год сам из Книна, где сам био у војсци, звао Београд, слушао сам приче о Мази. Захтев је био јасан – ми без тебе не можемо са њом. Морамо да је некоме поклонимо. Да побегнем из ЈНА и да чувам пса, нисам смео. Пристао сам да је поклоне. Тако је Маза нестала из мог живота док сам био у војсци. Имао сам 25 година, човек у униформи, не могу да плачем због пса. Никада се нисам ни распитивао шта је са Мазом, нити сам питао где је отишла. Нисам хтео да отварам ту рану.

Наредних готово 20 година, све до до 2001. нисам имао кућне љубимце. А онда, мислећи да сам спреман за акваристику, поново сам почео са рибицама. Трајало је годину-две. И све се понављало као када сам био мали. Очито да нисам био талентован за тај хоби. 

А онда 2022. године, кад сам отишао у пензију, купили смо куцу. Тада је било времена да му се неко у потпуности посвети. Дуго сам размишљао коју расу да купимо. Сећао сам се проблема са Мазом, са лињањем, прљањем, потребом да се истрчава. Одлучили смо да то буде патуљасти шнауцер и то црно-сребрни. Када смо ушли у двориште одгајивачнице, неколико штенаца је потрчало ка нама. Један од њих, са плавом траком око врата, био је најбржи и он је први дошао до нас. То је био наш пас, наш Макс. Он је изабрао нас. Сада, две године касније, срећни смо што имамо једну дивну душу и добрицу. Искрен сам кад кажем да бих из стана тешко изашао да ме он не изведе у шетњу. Ако га послужи здравље, а мини шнауцери су доброг здравља, догурају 15-ак година, он ће бити мој последњи кућни љубимац. Надам се да ће наше дружење и ова радост потрајати. 

Макс и ја