Шта се деси кад има слике, а нема тона

После Београдског ТВ програма, где нисам могао да се запослим после четири године хонорарног рада, отишао сам у Политику, 1986. године. Био конкурс, пријавио се, прошао међу пет.

Пишем о привредним темама, као и у Београдском ТВ програму, јер привреду нико неће. Сви би културу, спорт, неке фине теме. После две године добијам сектор енергетике. Пишем о струји, угљу, нафти и гасу. И добро сам то радио, говорили су и уредници и колеге и, што је веома важно, читаоци. Наравно, и стручњаци из фирми које сам сваког дана зивкао и градио односе поверења са њима. Много пута су ми говорили и оно што нису смели, али их никада нисам изневерио.

Морао сам да знам право стање ствари, не бајке које причају министри и политичари. Захваљујући односу с тим људима био сам веома упућен шта се дешава у српској енергетици. И онда кад су били ратови, санкције, рестрикције струје и седење у мраку чекајући да дође наша група да нас осветли, несташице деривата и редови на пумпама, морало је да се пише што објективније. То је захтевало информацију и – мудрост и опрез. Морао сам о свему томе да пишем. И да не лажем, да не обећавам да ће бити струје и гаса колико нам треба, кад није баш тако.

Био је децембар 1995. године. Уједињене нације и ЕУ нам укидају санкције и сви само питају кад ће почети увоз гаса. Зима је, грејање слабо, цела земља се догрева на струју. Влада Србије и Драган Костић, министар енергетике, обећавају да се Србија неће смрзавати.

Ја у Политици пишем, да гаса немамо, да ће бити проблем даљинско грејање, да нам само у руском гасу лежи спас. Ако га не буде, смрзнућемо се. Тада ћемо се грејати на струју, а ни ње нема. Тешка ситуација.

Бане Вукашиновић, мој некадашњи уредник у Београдском ТВ програму, ме је неколико пута звао да као новинар који познаје енергетску ситуацију, дођем код њега у емисију и кажем шта нас чека. Он је волео да у емисијама има уживо стручњаке који ће гледаоцима директно, очи у очи, рећи каква је ситуација у здравству (проф. др Максимилијан Коцијанчич, Драгутин Бацко Грегорић), банкарству и на курсним листама (Љуба Михајловић), саобраћају и ауто индустрији (Мирко Алвировић). Доводио је и новинаре који пишу о разним секторима привреде. Тако је звао и мене.

Била је нека субота раном зором, после укидања санкција, да причамо како ћемо се грејати у наредним месецима. Ја се спремим, прикупим све податке о стању свих енергената у земљи. Морао сам увек, пре писања чланка, да знам колике су нам потребе, колико чега имамо, шта се очекује да стигне.

Тако сам и тог јутра све припремио, али сам одлучио да, ипак, још једном, позовем упућене људе и проверим да није у току ноћи почела испорука гаса из Русије. Пре одласка у студио, позовем диспечере Енергогаса, фирме која више не постоји, али су тада бринули о гасоводу јужно од Саве и Дунава, док је Нафтагас држао Војводину. Они су имали тачно стање у целом гасоводу. За ову причу је битан притисак на Хоргошу, где улази гас. Ако улази, притисак је већи. Значи, укинуте су санкције, гас је кренуо. Нажалост, нису имали добре вести. Притисак се не мења, нема повећаних испорука, све је исто као претходних дана и месеци, рекоше ми. Дакле, нема гаса из Русије. С том информацијом улазим у студио.

Дочекују ме организатори и асистенти режије и постављају за неки сто. Бане у лудилу, емисија траје а он је, вероватно, још на првој страни кошуљице. То је код њега било нормално. Сваки гост и прича пробијају рокове, Бане само избацује рубрике. Види да сам ушао у студио и само ми махне руком.

Седим и гледам емисију на неком монитору са стране. Тон искључен, да не смета. Бане ме најављује и каже – пре него што Момчило Цебаловић, новинар Политике, каже како ћемо се грејати ове зиме, да послушамо изјаву министра Драгана Костића. И иде снимак изјаве. Костић прича. Ја не знам шта он прича. Знам да прича о гасу, о чему би. Не знам ни да ли је Бане преслушао ту изјаву.

Завршава се прилог, крећемо уживо. Опет ме најављује и понавља питање о грејању. Причам, анализирам ситуацију. Бане директно поставља питање – најављен је већи увоз гаса, има ли га?

Ја, да бих био актуелан, наводим податке о увозу гаса тог јутра, о притиску у гасоводу сат пре почетка емисије. Закључујем да до тог тренутка увоз гаса није повећан и да чекамо да се обећања испуне. Завршавам са неким оптимизмом да ћемо се грејати, али само ако гаса буде, а овог тренутка га нема. И кажем да би било добро да га буде, јер ако га не буде, биће угрожен и електроенергетски систем.

Дакле, реално, на основу бројки и стања, никакав оптимизам без основа. Бане ми захваљује, ја одлазим. Тада се не појављује никакав проблем.

Кад сам дошао кући, жена ме пита – што си демантовао министра?

Како то мислиш?

Па, он даје изјаву да су повећане испоруке гаса, да је гас из Русије ушао у земљу, да ћемо се грејати, а ти причаш супротно.

Нисам чуо шта је он причао, а видео сам да прича. А ја сам причао оно што јесте. Диспечери су ми рекли сат пре емисије да ништа не улази у земљу. Нисам ништа погрешно рекао, у току емисије није био повећан увоз гаса из Русије.

Не знам шта се дешавало после мог гостовања. Не знам да ли је министар звао Банета. Тек код куће ми је постало јасно да Бане није гледао прилог са министром, нити му је онај ко му га је правио и предао, рекао шта каже министар. Да је знао и чуо министра, вероватно би и мени рекао или би ме директно супротставио министру. Тада бих морао да кажем да је информација коју дајем од пре сат времена, да инструменти на улазу у Србију, не виде тај гас.

Бане ме више није звао да будем гост аналитичар о енергетској ситуацији.

Нема везе, Бане је био мој велики уредник кога сам увек поштовао. А ја сам у Политици наставио да пишем. Јер, изјава министра није била тачна. Оно што сам рекао била је истина. Гас из Русије је ушао неколико дана касније. Драган Костић је у новембру 1999. постао генерални директор ЕПС-а, с којим сам имао добру сарадњу.

То је била прича шта може да се деси кад у емисији уживо имаш слику, а немаш тон.