Комарница, моје море

Кад сам био клинац, ђак почетник, највише сам волео лето. Волим га и сада, али тада је лето било тромесечни празник. Сада се та радост сведе на 10 дана на мору, тамо негде. Једва сам га чекао не само због школског распуста и играња на улици од јутра до мрака, уз мале одморе да се само нешто заложи, већ и због узбудљивог путовања од Београда до Пошћења. То је родно село моје мајке, код Шавника, у Црној Гори. Кажу и најлепше село у оној Југославији, због два језера са којима се сусрећете кад улазите у Пошћење.

Пошћење, испод брда, између два језера је продавница, а на брду изнад језера  кућа где смо летовали код баке Вукосаве

А тада се баш путовало до Црне Горе. Није било брзих пруга којима лете ови данашњи возови по 80 километара на сат. Парни возови, па путуј. Зато је то путовање било права авантура. Кад почне, не знаш кад ћеш стићи где си кренуо. А кад стигнеш, заборавио си кад си пошао.

Кола нисмо имали, а и да смо имали, не бисмо сви стали у њих. Отац, мајка и нас троје деце. Морало се возом. А тада није било пруге Београд–Бар. Путовало се около, прво ка Сарајеву, па се онда спуштало ка југу, до Чапљине. Колико дана се путовало парним возовима, не сећам се, али чим памтим оволико, било је упечатљиво. А онда у Чапљини, преседање. Излазимо из воза, вуци кофере, кутије, децу. Преседамо у Ћиру, пруга уског колосека и парни воз који нас је неколико сати возио до Никшића. И ту није био крај. Кад стигнемо на железничку станицу, уморни и натоварени, одлазимо до оближње аутобуске станице, где чекамо аутобус Никшић–Шавник–Жабљак.

Тако је било све до 1976. када је прорадила пруга Београд–Бар. Е тада смо путовали директно до Никшића. Воз за Бар, са двоја кола за Никшић. Ми уђемо у тај вагон, путујемо до Подгорице, па тамо чекамо да те вагоне одвоје, закаче другу локомотиву, па онда воз са два вагона путује ка Никшићу.

Никада то није било изађеш из воза и уђеш у аутобус. Сада, када се вратим деценије уназад, видим да нико нигде није журио. Све је било полако, без драма и нервоза. И увек се стизало тамо где си кренуо. Кад год да стигнеш, добро си дошао.

У Никшићу смо морали да чекамо аутобус. Тада није било полазака на сваких пола сата - сат. Седиш и чекаш. Доћи ће. По целој Црној Гори је возила чувена Тара–Цетиње. Још памтим приче о Тариним возачима, да су најбољи у Југославији, да то куда они возе и како се мимоилизе по црногорским гудурама, не може нико. Био сам неколико пута у таквим ситуацијама. Па један вози уназад, да би други прошао.

А кад стигне Тара, опет мало дуже путовање. То је онај чувени правац Никшић–Шавник–Жабљак, који је преко зиме, кад падне снег, увек био на списку непроходних путева. Кад завеје на Крнову, кад ветар у тој равници нанесе снег до висине бандера, нема проласка. У Шавнику, наравно, није било аутобуске станице, а нема је ни данас. Шавник је само за проласке. Аутобуси су стајали код неке мале пумпе у Шавнику, мало после уласка у место. Е, да нас ту није чекао ујак Милорад, са својим „тристаћем“, не знам како бисмо стигли до Пошћења. Никако. Кад сам одрастао, из Пошћења сам се, пратећи далеководе по брдима, спуштао пешице до Шавника за сат. Враћање је трајало, узбрдо, бар два сата. Могло се. Их, младост све може. Путем пешке никад нисам ишао.

Кад нас ујак довезе до бабине куће наш одмор, најпре од путовања, може да почне. Али, прво он са својом породицом, мора да се врати у Титоград, јер код бабе Вукосаве, нема места за нас толико. Летовало се и одмарало на смену. Као у неком одмаралишту. А, хвала Богу, било нас је да све смене попунимо цело лето.

Предност за избор термина увек је имао ујак. Он је ту био домаћин, иако је мајка, моја баба, била жива. Титоград је близу, долазио је, бринуо о мајци и имању. Ђед Јанко није био жив. Никада га нисам ни упознао. Умро је од последица пада са коња још 1954. године, а ја сам се родио две године касније. Сећам се кад сам једном јахао коња на ливади поред језера, испод гробља, имао сам 12-13 година, како је баба Вукосава вриснула одозго са узвисине код куће.

Момо, силази, не јаши. Силази!

Када сам дошао у кућу било је рибања. Нисам схватао зашто, коњ је био миран. Али, она никада није заборавила како јој је муж пао, па никоме од нас није дозвољавала да приђемо било ком коњу. Ни ђеда Блажа, татиног оца, нисам упознао. Он је умро 1931. године. Зато су ми бабе обележиле детињство. Стануша у Београду, која ме је чувала и Вукосава на Пошћењу код које сам летовао.

Кад ујак јави у ком периоду лета ће бити на Пошћењу, моја мајка се са сестрама договарала кад која породица долази. Тетка Милена је остала у Пошћењу, удала се тамо, па њу, која није имала ни летовања, ни зимовања, ти договори нису дотицали. Тетка Ковиљка и моја Новка, обе са по троје деце и мужевима и обе из Београда, морале су да се усклађују. Тетка Софија из Осијека је долазила сама, па је увек била добродошла свима нама. И са њом смо тамо летовали. Тетка Коса је била у Аустралији. Побегла после рата са мужем Андријом Козбашићем из Славонског Брода, прво у Аустрију, па у Аустралију. Мислим да је једном била у свом родном дому, у Пошћењу, 1978, кад је била и у Београду. Видео сам је још једном, 1999, у Сиднеју, кад сам им био у гостима. Мислим да је Аустралију напустила само једном, те 1978, и никад више. Увек сам слушао оно – карте су скупе.

Најлепши дани на Пошћењу бивали су на Комарници, испред кањона Невидио. Сви они су у сећањима мојим. Нема слика, нема доказа о лепоти тог детињства на Комарници. Кад мама поспреми шта има по кући, да одмени мајку, почне да спрема и нас. У неку корпу убаци нешто да презалогајимо, кад огладнимо. Воду нисмо носили. Кад ожеднимо, ту је Комарница. Спакујемо неко ћебе, да имамо на чему да лежимо, на камењу поред реке и – покрет. На нама гаће, мајица. Пешкире нисмо носили, сушило нас сунце. Гаће резервне нисмо носили. Нисмо имали, сушило се на нама. И онда, пола сата пешке. Поред гробља, па на пут, поред другог језера, на изласку из Пошћења, док нам оно језеро које нас дочекује кад улазимо у село, остаје за леђима. Све по каменом путу, нигде асфалта.

Са десне стране нам остаје камена кућа за коју су сви говорили да је продавница. Никада, али баш никада нисам ушао у њу. Једини разлог за то је што у њој никада ништа ниси могао да купиш. Увек је била несташица свега и свачега. Е због те продавнице смо носили храну чак из Београда, да имамо шта да једемо тих 15-ак дана. И данас је та кућа тамо.  

Комарница, улаз у кањон Невидио, са десне стране плажа на којој смо се сунчали (фотографија: www.photomontenegro.me)

До Комарнице се стиже кад се сиђе са пута. Низбрдо, полако, ногу пред ногу, да се не стрмекнемо. Она изгледа као неки мало већи поток када се жуборећи, полако, прескачући мало и велико камење, немоћна да било шта помери, спушта ка кањону Невидио. А стотинак метара испред кањона, неко је некада направио малу брану, препречио Комарницу и тако направио мало језеро, које не журећи, милујући нас пре одласка, отиче даље. Кад погледам ка кањону, са десне стране ми је, каменита и шљунковита плажа. То језеро и та плажа су годинама биле моје море. Летњи одмор смо увек користили да обиђемо бабу, да се видимо са родбином и да се мало окупамо. Да нас сунце види. Ја нисам више тражио. Био сам срећан.

За нас из Београда, то је била плажа. Мештанима је то било дивно место за напасање оваца и коза. Дотерају их, седну у хлад који праве околне стене, а животиње пасу и у Комарници утољују жеђ. А наши родитељи и мештани седе и причају. Свима лепо.

Ваљало је сакупити храбрости и ући у хладну воду. Ту није било пливања, а и што бих пливао, када нисам ни знао како се то ради. Уђеш у воду и брчкаш се пар минута, док се не смрзнеш, док не почнеш да дрхтиш. Дрхтање примете и родитељи па уследи строги глас оца – излази. Чим се угрејеш, опет у воду. И тако сатима.

Моја плажа на Комарници (поглед с моста изнад кањона)

Невидио је увек био тајна и непознаница. Слушао сам приче како су неки пробали да га прођу, како се нису вратили, како су нестали. Поглед на литице, увис ка небу, изазивао је страхопоштовање. Све то је било довољно да га се плашим. И тада а богами и сада. И отац, иако је Никшићанин, али није брђанин, није улазио тамо нити је покушавао да ме уведе. Рођаци су ми показивали кањон и водили ме унутра, у дубину, пазећи куда корачамо, скачемо. Водом се није могло, не само због хладноће, већ и зато што смо наилазили на стене које су се препречиле и на које си морао да се пењеш, па да скачеш на другу стену, да би ушао мало дубље. И тако би ишли пар стотина метара. Све док Комарница не би постала плаховита планинска река, љута што је спречавају да тече, све док не би њена дубина прелазила метар - метар и по. Ако тада уђеш у њу, она командује, она носи куд она хоће. Све те лекције сам научио. Страх ми је развио опрез, преко потребан када улазиш у кањон. Ни тада а ни касније када сам долазио нисам био неустрашив, па да под налетом адреналина, без размишљања кренем даље од тих неколико стотина метара. А никад нисам био страшљив. Но Комарницу и Невидио сам вазда поштовао.

Улаз у кањон Невидио (поглед с моста)

Сине, тамо људи хватају рибе рукама, говорио ми је отац, када ме је спремао за летовање на Комарници. Чудио сам се шта прича. А онда сам својим очима гледао то чудо. Није ми то показивао отац, није он то знао. Мештани и рођаци су ми били учитељи. Чучнем поред њих у ледену Комарницу, поред неког великог камена, осмотримо има ли рибе испод њега, па ако има, онда полако. Рашириш руке, спустиш их у воду, затвориш шакама све могуће излазе испод камена и са палцем и кажипрстом истражујеш. Кад осетиш рибу под рукама, притиснеш је са та два прста, ухватиш за шкрге и – упецаш. Без штапа, најлона, удица. Вежбао сам. Било је бежања. Кад сам био млађи. Како сам растао било је и риба. Пастрмке, лепе, чисте, планинске. И укусне као ниједне друге. То тврдим после деценија пробања разних пастрмки. Ниједне нису као из Комарнице и Придворице, у коју одлази Комарница.

Тридесет година касније, кад сам порастао, прича из мог детињства, са другим дечацима, се поновила.

Нисам био крштен. Славу нисмо славили. Отац скојевац, логораш, комуниста а мајка партизанка. После рата, у својим двадесетим, кренули новим путем, тада једино могућим. Школовање, посао, нада, вера у боље сутра од онога што је било јуче у њиховим родним крајевима. Мени је требало неколико деценија да неке заокрете направим.

Први се десио 21. јула 1995. године. Тог дана, у манастиру Острог, крстили су се Зорица, Момчило, Марко и Милош Цебаловић.

После Острога, ноћимо у Никшићу, одлазимо у Међеђе, на прадедовско огњиште, па правац Пошћење. Моји синови, Марко, девет и Милош, седам година, први пут су дошли у село своје баке Новке, у село мог детињства. Комарница је било обавезно одредиште.

Милош и Марко на улазу у Невидио 1995. године

Купање где се и тата некада купао

И све што сам ја пролазио у њиховим годинама, сада су пролазили и они. Тата им је био учитељ, отварао им неки нови свет, до тада непознат за децу са асфалта. Пролазак истим стазама, купање у језеру Комарнице, улазак у Невидио. Опет само неколико стотина метара, скачући по стенама, јер сам запамтио приче о опасностима кањона. А онда – хватање риба рукама. Смејали су се широм отворених очију показујући неверицу, запрепашћеност. Стварно? Рукама? Како?

Риба испод камена

Риба у руци

Милош са пастрмком из Комарнице

Показаћу вам. И тата им је показао. Хватао као некад. Срећни, сликали се са уловом. Нису више долазили. Детињство није било сиромашно као некад, Ћира није више возио, било је других путева на све стране. Ни родбине више није било.

Моја мајка је на Пошћење крочила још само два пута. Кад јој је мајка умрла 1992, говорећи да она њена родна кућа више није њена, да више нема зашто да долази у Пошћење и 2012. када је испратила брата. Следеће године је и она отишла.

Било је време да и мој трећи син, Лука, дође у Пошћење. Сва летовања на Комарници бивала су у јулу. Овог пута, 2014, када је Лука имао пет година, били смо у јуну. То ми је било први пут у животу да у јуну будем на Пошћењу. И тада сам први пут видео како са десне стране, кад се долази из Пошћења ка Комарници, из брда избија велика вода. То је највећа притока Комарнице, Грабовица, која се лети не види. Кад има снегова и кад крене топљење, она буја и избија из брда. Право одатле, пар стотина метара улази у Комарницу, па са њом путује до Придворице, па све заједно до Пиве.

Нешто пре улаза у кањон Невидио, с леве стране, Комарница прима притоку Грабовицу

Сиђосмо до реке. Сине, јеси ли жедан? Јесам. Па, пиј, кажем и показујем на Комарницу. И он ме гледа широм отворених очију, не верујући шта му кажем. Опрезно купи Комарницу у своју малу шаку и испија је. Као ја некад. Као некад Марко и Милош. Није се купао, нити је ишао кроз Невидио, а није било ни хватања риба рукама. Био је јун, хладно. Биће прилике.   

Са сином Луком 2014. на Комарници