О корену и камену

Прича почиње са радошћу, а завршава се са сузама. Отац и мајка моју породицу прате на пут срећни а дочекују нас, иако смо дошли живи и здрави, са сузама у очима. Отац плаче.

У јулу те 1995. кад је прича почела, кренули смо на Острог да се крстимо. Имао сам тада 39 година, а нисам био крштен. Дошло је време, осетио сам то, да се и ја крстим. Имао сам жељу да то буде на Острогу и да се крсти цела породица, жена, ја и два сина. Марко је имао девет, а Милош седам година. Моји родитељи нису крили радост што ће им син и унуци бити крштени и то на Острогу.

Оца никад нисам питао зашто нисам крштен, нити сам му то икада замерио. И мени је требало времена да схватим да то желим. Нисам хтео да се укључим у тадашње трендове кад су одједном сви потрчали у цркве.

Схватао сам зашто је било тако, па нисам ни питао. Отац је био скојевац од јуна 1940, да би одмах по уласку Италијана у Никшић у априлу 1941. учествовао у акцијама против окупатора. Имао је тада 17-18 година. У фебруару 1942, у хапшењу неколико стотина Никшићана, ухапшени су и он и његова три брата. Одведен је у логор у Каваји, у Албанији, затим је пребачен у Италију, па у Немачку. Из логора у логор. Када је ушао у први логор имао је 19, а када су га код Дрездена 1945. ослободили Руси имао је 22 године. Отац му, мој ђед Блажо, је умро 1931, у 36. години. А мој отац је имао само осам година кад је остао без оца.

Питао сам га о ђеду, одакле је, где је живео пре него што је дошао у Никшић. Ни о томе није превише знао. Говорио ми је да смо из племена Пјешивци и помињао је неко Међеђе, одакле је Блажо сишао у Никшић одмах после Великог рата. Никада није тражио то место, али видео сам да га изједа та непознаница, да га мучи празнина настала одласком оца. А ко би му причао о прецима, кад није било оца. Одрастао уз мајку, од Крстајића, која није знала родослов Цебаловића. Уз то, баш кад је постајао момак, способан да схвата свет око себе, ношен ветровима рата завршио је по логорима, где је било важно да се преживи а не да се размишља о пореклу. То што је знао испричао ми је 1993. године, на Космају, где смо месец дана живели у једној брвнари на плацу који је купио брат Зоран. Отац, мајка, ја, и двоје моје и двоје братовљеве деце. Било је времена за причу. Он је казивао, а ја записивао. Желео сам тада да то буде почетак неке веће приче. Ако Бог да, и биће.

Зашто сам хтео да се крстим на Острогу и зашто баш у Црној Гори? Рођен сам у Земуну, цео живот у Београду. У Црној Гори сам имао само бабу и тетку на Пошћењу, код Шавника, ујака у Подгорици, два татина брата по мајци у Никшићу, које сам звао стричевима. И наравно њихову децу, моју браћу и сестре. Ни комад земље тамо никад нисам имао. Ни камен. Али, волео сам да одем у Црну Гору, да се пењем по оним брдима, купам на Крупцу и Комарници, да истражујем Требјесу и у друштву са стрицем Јевремом-Јеком Зорићем, тражим зле паре из 1941, које је је краљ бацао када је бежао у Лондон са Капиног поља. Волео сам да се попнем на неку планину и да гледам око себе. Тада сам у себи говорио – ово је слобода. Ето, ни сада себи не могу да објасним, а мислим да је то и необјашњиво, зашто сам одувек жудео за тим каменом. И зашто су ми очи, плућа и душа увек пуни када са висине гледам лепоте Црне Горе. А како је крштење морало да буде у Црној Гори, а где ако не на Острогу.

Та жеља ме је и те 1995. одвела на Острог. Било је то 21. јула. После целивања мошти Светог Василија, отишли смо до лозе, горе на тераси, која је по предању никла на месту где је 1671. године душу испустио Стојан Јовановић, касније монах и митрополит Василије, за све нас Василије Чудотворац или Свети Василије Острошки.

Гледао сам ка брдима која се пружају насупрот манастира. Тамо негде некада су живели моји преци. Тамо негде је Међеђе. Све је то тешко проходан љути крш. Из тих и околних брда, где су корени Пјешиваца, потичу Аџићи, Бацковићи, Вукићевићи, Вучетићи, Змијановићи, Контићи, Лакчевићи, Лалатовићи, Љешковићи, Мијушковићи, Мрвошевићи, Никчевићи, Перуновићи, Савићевићи, Стриковићи, Цебаловићи и низ других братстава.

Гледао сам и размишљао како да одем горе, како да нађем неког Цебаловића, да га питам зна ли нешто о мојим коренима. У Црној Гори се држи до породичног стабла. Ретко ко га нема нацртаног. А сасвим сигурно га зна и наизуст. Спустисмо се до доњег манастира да видимо када је прво следеће крштење. Ваљало је сачекати добар сат. Потражисмо кума, јер га морамо имати. Ако га не нађем, ништа од крштења. Упитах човека који је ту био са породицом, дошао да обиђе манастире, да ли би нам био крштени кум. Прихвати. Био је то Миле Колоња из Сокобање, запослен у Руднику Соко. Крстио нас је отац Момчило Глоговац.

Почесмо враћање оним вијугавим стрмим путевима. Полако. Ваља бити пажљив, иако кажу да Свети Василије чува све путнике и да се никоме никада ништа није десило на том путу. Око нас неки чудан мир. Јулска врућина негде око два по подне заморила и оборила. Предложих да у Богетићима мало одморимо, попијемо кафу, воду и освежимо се у ресторану на крају пута, код споменика погинулим Пјешивцима у Другом рату.

Седосмо у хлад. Док смо наручивали, упитах човека који доноси пиће, зна ли неког Цебаловића да ту негде живи, како се и да ли се може отићи до Међеђе, има ли кога горе.

Ево баш ође седи један Цебаловић, сад ћу га звати, рече.

Прилази ми висок, снажан момак. Пружа руку и чврсто граби моју шаку, баш мушки.

Ја сам Драган Цебаловић.

Седе поред нас и поче причу. Сишао је из Међеђа да у Богетићима преда чај који су убрали. Није му се ишло тог дана, врућина, али га, каже нешто терало да сиђе баш данас. Ко што га је терало да седне и одмори, да не жури назад. Више пута је рекао да је имао неки осећај да баш данас треба да сиђе.

Објасних му шта ме мучи, какву жељу имам, да ни ја ни мој отац никада нисмо били у Међеђама, да покушавам да што више сазнам о прецима.

Ето, то је Свети Василије уредио да се нас двојица данас сретнемо. Довео је и мене и тебе. Мој отац Мујо све зна о Цебаловићима, од њега ћеш чути све што те занима, рече Драган.

Договорисмо се да се сутра у 10 сати изјутра нађемо на улазу у тунел Будош, са никшићке стране. Ми се вратисмо у Никшић, код мога стрица Јека Зорића, где смо били на коначишту.

Сутрадан смо били у тачно време и на тачној локацији и пре десет. Био сам нестрпљив, ко запета пушка. Мој први одлазак у Међеђе. Пролазили су минути, пет, 10, 15... Драган се не појављује. Губио сам наду да ће ми се жеља испунити. Жени сам говорио да се стрпи још мало, да ће доћи, да ме неће слагати. Не знам колико је прошло, тек одједном је из тунела истрчао сав задихан и од зноја мокар Драган.

Ауто ми се покварио испред тунела, оставио сам га тамо. Морао сам да трчим кроз тунел, да не закасним, да не одете, објашњавао је хватајући ваздух после не малог трчања кроз тунел. После сазнајем да је тунел Будош дугачак 1200 метара. Седосмо у моју малу нисан микру, некако се стрпасмо и кренусмо ка Међеђама. Само право кроз тунел, показа Драган руком. Кад га прођосмо, после 5-6 минута вожње, рече:

Е, стани ту поред пута, што више га скрајни.

Скрећем, нигде зауставне траке. Уз пуну линију која означава ивицу пута, само камење.

Попни га мало устрану, да сиђеш са пута, усмерава ме.

Некако склоним кола са пута који повезује Никшић и Подгорицу и питам Драгана шта ћемо сад, где ћемо.

Овом стазом, узбрдо, до тамо нема никаквог пута, само ова стаза. Није далеко, само два и по километра.

А шта ћу са колима, овде не смем да га оставим, није дозовољено.

Биће ту, нико их неће однети.

Закључавам ауто. Нисмо ни слутили да нас чека ова шетња до Међеђа. Мислио сам да се Живко Николић шали са оном сценом у којој је Жоржо натерао људе да носе ауто без точкова баш у Међеђе, само да би га показао роду свом. У филму није било пута, а богами ни у животу овом стварном. Нас тројица смо у патикама, издржаћемо. Али, жена ми, шта ће бити са њом. На ногама је имала дрвене нануле.

Почело је пењање. Под ногама пршти љуто камење. Чују се само зрикавци и камење под нашим ногама. Одозго сунце упекло, иако још нема 11. Да би скратио пут, понекад и понегде Драган пресече, што води ка већем успону и тежој стази. Не одвајам се од жене, за коју је све ово као пут у пакао. Нануле не изува. Боса би се исекла по том камењу. Зато жуљеви стварају проблеме. После бар сат пешачења по стазама које и козе избегавају, излазимо на једну зараван.

Нисмо далеко, ено тамо је наша кућа, каже Драган.

За нас из града, изнурене после планинарења по падинама Будоша и пјешивачком кршу, та раздаљина од пар стотина метара представља не мали изазов. Некако смо стигли. Жену нисам смео ни да погледам. Једва је жива стигла. Кад смо се приближили кући, одјекнуше пуцњи. Тргосмо се. Испред нас је са двоцевком у рукама стајао Драганов отац, Миливоје Цебаловић, од оца Богдана.

Уплашисте нас, чему ово пуцање, упитах зачуђено.

Нека сви чују да су ми стигли драги гости, рече Мујо, како му беше надимак. Уз Миливоја нас дочекује и супруга му Јаница, по надимку Мига, и ћерка Бранка са ћеркицом Жељком. Кроз разговор уз кафу и ракију, сазнајем да други син Миленко није ту.

Полако причам нашем домаћину шта ја знам о мом пореклу, о мом родослову. Он се распитује за оне које зна, где су, како су, шта раде. Слажем некако коцкице у мозаик који ми је, за почетак, сложио отац две године раније. Колико је он знао. Сад је ред на мени да наставим.

Све време, док смо седели и причали, Марко није из руку испуштао гусле које су се некако нашле у његовим рукама. А Милош је зграбио двоцевку, која му је била до рамена, и носао је и шетао са њом по дворишту. И патроне, оне две, што их је избацио Милован после пуцања, завршиле су код Милоша као сувенир. Гусле и пушку су оставили само кад су им довели коња. На смену су га јахали не скидајући осмех са лица. Први пут у животу.

Но, тог дана се свима од нас први пут у животу нешто десило. Нешто за незаборав. Жени мојој планинарење у нанулама, синовима пушке, гусле и јахање. А мени? Први долазак у Међеђе. Но, то није био крај радостима. И сети.

Рекао сам нашем домаћину да мој отац Душан не зна ни где је било имање нити кућа из које му је отац сишао до Никшића. Кренуо, ставио што је могао у једно ћебе, упртио га и отишао. Да се никада више не врати у Међеђе.

Та земља је ту уз нашу земљу, граничимо се, рече ми Милован. Тамо су још зидине те куће, нема ништа сем гомиле камења.

Заћутах. Не верујем у то што чујем. Замолих Драгана да нас поведе до тамо. Пред нама је око 500 метара пешачења. Наилазимо на камење, обрушено, натрпано једно на друго. Али, виде се зидови, наслућује се без икакве дилеме, да је ту некада била кућа. Тешко је описати шта ми је пролазило кроз главу. Дуго сам стајао, ћутао и гледао у ту гомилу камена. Покушавао сам да у глави направим неки сликопис последњих 70-80 година, да зароним у ту прошлост, да замислим нешто што је било тешко замисливо. Бежећи од овог љутог камена, у потрази за бољим животом, Блажо је отишао у Никшић. А његов брат Ђуро, неколико година пре њега, отиснуо се у Америку.

Не знам ни како ми је деда изгледао. Нема слика. Млад умро. Нема ни гроба. Сахрањен на Никшићком гробљу, у делу испод Храма Светог Василија Острошког, кога смо ми, кад сам тамо одлазио, звали манастир. Гроб му је био испод манастира, говорио ми је отац. Кад су савезници у априлу 1944. бомбардовали Никшић, у тај део гробља је пала бомба. И... нестао је гроб мог ђеда, као и многи други гробови.

А сада сам код зидина куће где се родио. Нашао сам угашено огњиште Павла Цебаловића, Блажовог оца и мог прађеда. Учинио сам оно што је мој отац читавог живота желео, али никада није учинио. И све уз помоћ Светог Василија. Да нисмо ишли на Острог тог дана, да тог дана Драган није сишао из Међеђе, да ми нисмо направили паузу у Богетићима, да Драган није засео после предаје чаја, ми се не бисмо срели. А ја никада не бих дошао у Међеђе нити бих икада био поред рушевина куће мог прађеда.

Сликао сам се са синовима, причао им где су и шта виде, али су били сувише мали да схвате смисао и значај тог тренутка. Понео сам један камен из остатака куће за мене, један за Душана и два за Марка и Милоша. Дошло је време да пођемо за Никшић. Опет по истим каменим стазама, до кола која су нас чекала паркирана уз магистралу.

У Београду недељу дана касније отац и мајка нас дочекују, жељни новости и приче из родног краја. Он из Никшића, она са Пошћења.

Тата, био сам у Међеђама. Код Миливоја Цебаловића. И нашао сам где је била кућа у којој је рођен деда Блажо, рекох му одмах, испред зграде, не чекајући да уђемо у стан.

Жељан приче пожури нас да уђемо што пре. Причао сам потанко све шта се дешавало од одласка на Острог, крштења, сусрета са Драганом и одласка у Међеђе.

Камен који сам му донео ставио сам на сто када сам завршио причање. Нисам рекао какав је то камен.

Шта је то, упита ме Душан.

То је камен из куће твог оца.

Узео га је у руку и обухватио шакама. Из очију су кренуле сузе. Ћутао је. А све ми је рекао.

После неколико минута, загрлио ме је, пољубио и рекао:

Хвала, сине.

Дванаест година касније, када је умро мој отац, тај камен је добио мој трећи син Лука.

То камење ће се, као нека реликвија, преносити кроз будуће генерације, уз родослов који правим и допуњавам како се рађају Павлови, Блажови, Душанови, моји синови и синови мојих синова. Уз њега су и два камена, један са Дурмитора и други са Ловћена.

У Међеђе више нема коме да се оде. То више није ни село ни заселак. Тамо више нико не живи. Пре двадесет година било је 13 душа. Данас ниједна. Сви отишли неђе ђе је боље.