Момине приче

Папагаји, корњача, мачка, рибице, зец, голубови, пас... Све су ово приче са тужним крајем које су једном дечаку, а касније и момку, наносиле бол када би се завршавале. Готово увек су биле сузе. И дубока туга. Каленић пијаца, Вишка улица, тамо код библиотеке „Петар Кочић“. Ту су се некада викендом продавали кућни љубимци. Папагаји, голубови, рибице, зечеви, кучићи, па кавези, акваријуми, опрема за њих, храна за птице, рибице. Све је било ту надохват руке. Колико пута сам ишао и само гледао. Чучнем поред кутије са куцама, мазим их. Маштам да ћу једног дана и ја имати свог пса.   Кад већ није могао пас, купим папагаје. Оне мале, тигрице, плаве, жуте, мушке, женске. Набавио сам кавез, љуљашку, посуду за воду, за храну, сипину кост да оштре кљун, храну и просо на гранчици, коју закачим у кавез. Они кљуцају, па све бацају ван кавеза. Чистим, да се тата и мама не љуте. Редовно мењам папир на дну кавеза, да им не буде прљаво. А и да не смрди. Увече, кад се иде на спавање, покривам кав...

После Београдског ТВ програма, где нисам могао да се запослим после четири године хонорарног рада, отишао сам у Политику, 1986. године. Био конкурс, пријавио се, прошао међу пет. Пишем о привредним темама, као и у Београдском ТВ програму, јер привреду нико неће. Сви би културу, спорт, неке фине теме. После две године добијам сектор енергетике. Пишем о струји, угљу, нафти и гасу. И добро сам то радио, говорили су и уредници и колеге и, што је веома важно, читаоци. Наравно, и стручњаци из фирми које сам сваког дана зивкао и градио односе поверења са њима. Много пута су ми говорили и оно што нису смели, али их никада нисам изневерио. Морао сам да знам право стање ствари, не бајке које причају министри и политичари. Захваљујући односу с тим људима био сам веома упућен шта се дешава у српској енергетици. И онда кад су били ратови, санкције, рестрикције струје и седење у мраку чекајући да дође наша група да нас осветли, несташице деривата и редови на пумпама, морало је да се пише што обј...

Кад сам био клинац, ђак почетник, највише сам волео лето. Волим га и сада, али тада је лето било тромесечни празник. Сада се та радост сведе на 10 дана на мору, тамо негде. Једва сам га чекао не само због школског распуста и играња на улици од јутра до мрака, уз мале одморе да се само нешто заложи, већ и због узбудљивог путовања од Београда до Пошћења. То је родно село моје мајке, код Шавника, у Црној Гори. Кажу и најлепше село у оној Југославији, због два језера са којима се сусрећете кад улазите у Пошћење. Пошћење, испод брда, између два језера је продавница, а на брду изнад језера  кућа где смо летовали код баке Вукосаве А тада се баш путовало до Црне Горе. Није било брзих пруга којима лете ови данашњи возови по 80 километара на сат. Парни возови, па путуј. Зато је то путовање било права авантура. Кад почне, не знаш кад ћеш стићи где си кренуо. А кад стигнеш, заборавио си кад си пошао. Кола нисмо имали, а и да смо имали, не бисмо сви стали у њих. Отац, мајка и нас троје деце. ...

Прича почиње са радошћу, а завршава се са сузама. Отац и мајка моју породицу прате на пут срећни а дочекују нас, иако смо дошли живи и здрави, са сузама у очима. Отац плаче.  У   јулу те 1995. кад је прича почела, кренули смо на Острог да се крстимо. Имао сам тада 39 година, а нисам био крштен. Дошло је време, осетио сам то, да се и ја крстим. Имао сам жељу да то буде на Острогу и да се крсти цела породица, жена, ја и два сина. Марко је имао девет, а Милош седам година. Моји родитељи нису крили радост што ће им син и унуци бити крштени и то на Острогу. Оца никад нисам питао зашто нисам крштен, нити сам му то икада замерио. И мени је требало времена да схватим да то желим. Нисам хтео да се укључим у тадашње трендове кад су одједном сви потрчали у цркве. Схватао сам зашто је било тако, па нисам ни питао. Отац је био скојевац од јуна 1940, да би одмах по уласку Италијана у Никшић у априлу 1941. учествовао у акцијама против окупатора. Имао је тада 17-18 година. У фебруару 19...