Стоп, Ваша светости

Електропривреда Србије је од 1997. до 2012. године, када сам као директор за односе с јавношћу учествовао у реализацији донација, обезбеђивала значајну финансијску помоћ српском здравству, просвети, хуманитарним установама, спорту, пре свега националним спортским савезима и свима који брину о очувању историјске, духовне и културне баштине Србије. Међу њима је била и Српска православна црква.

Врх ЕПС-а је увек желео да програм поводом Дана електропривреде Србије, 6. октобра, на дан када је на Дорћолу прорадила прва јавна електрана „Снага и светлост“, буде занимљив, да не буду само говоранције и музика.

Имао сам слободу да осмислим догађај, предложим га председнику Управног одбора и генералном директору и да, кад се сагласе, кренем у реализацију. Увек би се чекало последњих месец дана, јер увек има важнијег посла. Тако је било и те 2011. године.

Главна порука са свечане седнице УО, требало је да буде да је ЕПС друштвено одговорна компанија. То би значило да је ЕПС свестан да узима од друштва и локалних заједница, али да улагањем у заштиту животне средине и пројекте којима унапређује квалитет живота, враћа заједници у којој послује.

Не сећам се како је за комплетну реализацију одабрана агенција Posh&media, али је чињеница да су технички реализовали оно што сам ја осмислио, па им га предао као пројектни задатак, после чега су слали материјале, ја их прегледао, кориговао, а потом и одобрио коначне верзије. Није била тајна да не волим да радим са агенцијама. Сматрао сам да ЕПС много тога може сам, да много енергије оде на едукацију спољних партнера који не познају ЕПС, а тврде да све знају и све могу. Ипак, када мора, мора. А морало је од 2010. године када су почели да намећу агенције које смо ми после правили паметнима а они испостављали фактуре.

За прославу је било потребно да се направи филм о доброчинствима ЕПС-а, јер нисмо имали никакав видео материјал којим би то могли да покажемо. Остало нам је 20-ак дана да снимимо све што је потребно и да потом завршимо монтажу.

У филму ће говорити, планирао сам, представници установа, савеза и институција којима је ЕПС годинама помагао. Направио сам списак на коме су били:

Патријарх Иринеј, проф. др Душан Шћепановић, председник Управног одбора Института за неонатологију, Мина Милићевић, директорка НВО Наша Србија, Лесли Милер, в.д. директорке УНИЦЕФ-а за Србију, Милан Стошић, председник Савеза слепих Србије, Вида Огњеновић, председница ПЕН центра за Србију и селекторка фестивала Тврђава театар у Смедереву, Саво Мештер, рукометни репрезентативац, Слободан Соро, голман ватерполо репрезентације, Иван Миљковић, капитен одбојкашке репрезентације, Дејан Бодирога, потпредседник Кошаркашког савеза Србије и Владе Дивац, председник Олимпијског комитета Србије.

У име ЕПС-а, који је давао донације, комуницирао сам са свима њима, утврдио термине снимања и екипа агенције, која је имала технику, могла је да крене на терен.

Знао сам да радим иза камере, да снимам интервјуе, радио сам то на телевизији, знам да слушам шта саговорник прича, да заустављам снимања, ако је нешто погрешно. Кад смо снимали патријарха, то се показало као веома важно. То што сам ја приметио на снимању, неко из агенције сигурно не би.

Знао сам да ће, ако ја учествујем у снимању, и монтирање филма бити лакше. Тим пре, што седим уз монтажера и сечем тонске изјаве, препознајем видео материјале, па онда лепимо где треба да покријемо резове. Уз то, готово све саговорнике знао сам одраније, па је било лако да се успостави контакт са саговорником. Зато сам одлучио да лично учествујем у већем броју снимања.

У име Српске православне цркве одлучено је да изјаву за филм да Његова светост архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски господин Иринеј.

Партијарха Иринеја сам први пут видео када је примио представнике компанија, установа и медија који су имали добру сарадњу са СПЦ. То је било 2. новембра 2010. године. Месец дана пре тога, 3. октобра, био је устоличен у Пећкој патријаршији (изабран је 22.1.2010).

Сада, годину дана касније, спремао сам се за нови сусрет. Утврђено је да снимамо 19. септембра 2011. године, само 17 дана пре емитовања филма. Да би филм био готов до 6. октобра, снимали смо сваки дан. Понекад и два саговорника у току дана. Међутим, тог дана када је требало да снимамо патријарха нисмо заказали друга снимања.

У зграду патријаршије смо стигли сат пре почетка снимања. Било је договорено да се пре самог снимања постави техника, а ја сам замолио да лично објасним Његовој светости шта снимамо, зашто снимамо, шта се од њега очекује да каже и како ће тећи само снимање.

Појавио се према договору. Пришао сам, наклонио се и целивао му руку. Годину дана раније, сусрео сам се са њим. Али, сада ми је било необично, гологлав, седа коса и брада, таквог га до тада нисам видео.

Нисам имао осећај да је испред мене Његова светост, можда и због тога што се понашао као и свако друго свештено лице. Прекрштене руке на грудима, осмех, миран тон, благ глас.

Разговарамо и договарамо се. Слуша шта причам, клима главом. Говори шта ће испричати. На крају каже да да иде да се пресвуче за снимање. Појавио се у свечаној мантији, овога пута са камилавком и крстом на грудима.

Техника је била постављена иза столице на којој сам седео. А испред мене сто и за столом Његова светост.

Причекали смо да се привикне на расвету, камере, гужву иза мене, где су били сниматељ Предраг Бамбић, фотограф Милорад Дрча, из ЕПС-а и још неколико људи.

Може, чуо се глас Бамбића.

Да ли можемо да почнемо Ваша светости, упитао сам патријарха.

Може.

Камера иде, чујем Бамбића.

Тон иде, чујем сниматеља тона.

Крећем.

Ваша светости, Електропривреда Србије годинама помаже обнову светиња Српске православне цркве. Помагали смо подизање Храма Светог Саве, као и обнову Хиландара. Колико нашој цркви значи та помоћ - постављам питање које касније избацујем у монтажи. Ићи ће само изјаве, без мојих питања.

Патријарх почиње:

Помоћ Електродистрибуције Србије је веома важна ....

Стоп, викнуо сам.

Камера је стала, снимање је заустављено.

Опростите Ваша светости. Ми нисмо електродистрибуција Србије, већ Електропривреда Србије, треба да поново снимамо.

Па, зар то није исто, пита он.

Дистрибуције су део електропривреде. Уз њих су ту и копови угља, електране, дистрибуције су само део система, објашњавам.

Ја сам мислио да је то све исто, каже.

Многи мисле тако, гледају нас кроз рачун који добијају од дистрибуција.

Добро, да кренемо поново. Значи да кажем Електропривреда Србије, каже патријарх.

Да, молим Вас Ваша светости.

Добро, да кренемо.

Камера иде, поново чујем Бамбића.

Тон иде, каже сниматељ тона.

Понављам питање.

Патријарх говори. Сада се не помиње електродистрибуција Србије.

Завршили смо снимање.

Да ли је било добро, пита ме патријарх.

Рекли сте оно што је тачно и што нама треба за филм, кажем.

А могу ли ја да то преслушам, пита.

Наравно, каже Бамбић, доноси камеру и ставља је на сто испред патријарха. Прикључују слушалице, намештају снимак на почетак и патријарх ставља слушалице на уши. Пажљиво преслушава шта је рекао.

Гледам њега, а гледам и присутне. Свима је то необична сцена. Његова светост са слушалицама на уху и камера испред њега. Ћутимо да не ометамо.

Гледам и фотографа из ЕПС-а, Милорада Дрчу. Фотоапарат држи у спуштеним рукама. Гледа у патријарха задивљен необичним призором.

Стрељам га очима. Покушавам да га тргнем, да га пробудим, да му дам до знања да треба да ради а не да гледа. Сусрећем његов поглед. Тихо га питам: Шта радиш? Шта гледаш? Снимај!

Диже фотоапарат и слика. То су ове фотке које објављујем. Патријарх седи са слушалицама и пажљиво слуша.

Одједном скида слушалице и каже: Снимио бих још једном, нешто може боље да се каже.

Понављамо снимање, овог пута без мог питања. Поновљени снимак патријарх није преслушавао.

Кад је снимање завршено, молим га да се сликамо за успомену на ову посету.

У име ЕПС-а захваљујем Његовој светости што је пристао да нас прими и да изјаву за филм о друштвено одговорном пословању највеће српске компаније.

Филм смо успели да завршимо на време. Приказан је 6. октобра на свечаности поводом Дана ЕПС-а. Гледаоци су били задовољни. Одмах после филма, светло се још није упалило, само сам чуо „Браво, Момо“. То је био Мрка, Милутин Мркоњић, тада министар енергетике, мој пријатељ, који је изузетно ценио све што радим.

Филм се може погледати на

https://youtu.be/0V3FOLEJkRQ?si=nRzm21J0Y6IntJLA

Све фотографије: Милорад Дрча