Ако не буде у Дневнику, није се ни догодило

Редакција Вести Београдског програма радила је у оквиру деска. Имала је задатак да обезбеди сваког дана све важне вести о функционисању и животу Београда. Те вести смо емитовали у два или три блока у току емисије. У блоку је било неколико живих вести, читао их је онај ко је тог дана био уредник у редакцији, па неколико филмских вести, па опет блок живих. Колико је било тих блокова у блоку, зависило је од тога колико имамо вести и колико нам је времена дао уредник емисије.

То је било неко правило, али је било изузетака. Било је неколико колега који су уређивали вести, али никада нису стали испред камере на терену или ушли у студио. Само су уређивали, били ТВ уредници а никада, баш никада, нису стали испред камере. Ено их сада у самом врху Информативног. Више од 40 година уређују.

План рада на вестима правили смо сваког јутра око седам сати, на састанку са уредником Слобом Арежином. Најважнији део састанка је био одмах на почетку. Слоба поређа испред себе све дневне новине, отвори београдске стране и почне читање.

-      Да видимо шта смо синоћ пропустили.

Кад наиђе на неку вест коју нисмо имали, уследи питање ономе чији је то сектор:

-      Зашто ово нисмо имали?

Оправдање је морало да буде убедљиво, мада је то ретко некоме успевало. Био је љут када види да новине имају оно што ми нисмо имали ни сликом ни речју.

Зато је свако од нас хонорараца, а у вестима су радили само хонорарци, на јутарње састанке морао да дође са предлогом бар једне вести, ако не и више. Пожељно је било да то буде вест која може да се снима.

И тако би свако од нас понешто изрецитовао, а Слоба би само рекао „жива вест“ или „снимаћемо, дај више детаља“. И тако је прављен списак вести. Сваког дана смо имали једног уредника, који је тог дана бринуо о свим вестима. Седео је поред Аце Манића, званог Муња. Уз тог уредника имали смо и дежурног уредника на терену. Он је улазио у кола са сниматељем, расветљивачем и тонцем и кретао на вишечасовно путовање градом.

Имали смо два списка тема, са локацијама, тачним временом снимања и ко од новинара из редакције долази на место снимања да уради вест. Један списак је био код уредника на терену, а други код уредника у редакцији. Било је веома тешко да се испоштује сатница, па се често каснило. Требало је оном следећем новинару који чека екипу да јављамо да екипа касни 15-30 минута, да задржи саговорнике, да спречи било какав проблем који би довео до отказивања снимања. Слоба није волео отказивања снимања, а још мање ако стигнемо на догађај а не урадимо ништа.

Мобилних није било, на терену често није било никаквих могућности за позивање телефоном. Чини ми се да је екипа у колима понекад имала и неку радио-станицу, али је то била веза само са редакцијом, не са колегама на терену који их чекају. И зато се, и поред великог труда, свашта дешавало.

Памтим два снимања када сам био дежурни уредник на терену. Појавили су се проблеми због којих је могло да буде још веће секирације. Једна је прича са Новог гробља.

Била је годишњица неке битке, чини ми се, из Првог рата. У тачно време се окупила делегација, били су спремни венци, војна музика, новинари, фотографи. Тада није било оволико телевизија, па је била најављена само наша екипа. Често смо ми из Београдског програма покривали догађаје који иду и у наш програм, а потом смо били обавезни да монтиран материјал проследимо Дневнику. Било би сулудо да са две екипе покривамо исти догађај. Тако је било планирано и за ово полагање венаца.

Организатор се држао сатнице и протокола. Али, ми смо каснили. Већ сат раније смо знали да не можемо да стигнемо, а како тамо на догађају није било нашег новинара, јер ми радимо слику а текст узимамо по агенцији, нисмо имали коме да јавимо да не стижемо на време. Није помогла ни јурњава по шинама, претицања. На капију Новог гробља смо стигли са 15 минута закашњења.

Колима није могло да се уђе. Сви смо покупили технику из гепека и онако натоварени појурили на догађај. Док смо стигли, све је било готово. Венци су положени, музика је одсвирала своје, фотографи су завршили свој посао.

Ја без снимљеног догађаја нисам смео пред Слобу. Морао сам, као уредник на терену, да решим проблем. Нико други није крив, ни возач, ни сниматељ. Требало је да прекинем претходно снимање када сам видео да каснимо.

Пронашао сам организатора догађаја и ушао у до тада никад покушан подухват. Објаснио сам какав смо проблем имали, причао шта ми је падало на памет, смишљајући, док то причам, шта да предложим.

-  Дневник је захтевао да им донесемо снимак овог догађаја. Наша камера ово што снима треба да преда Београдском програму за емисију у 18 и одмах да тај снимак предамо Дневнику да то емитују у 19,30. Ако ми ово не снимимо, полагање венаца неће бити приказано у Дневнику. Молим вас да поново положимо венце, ми ћемо то да снимимо, па ће то бити у Дневнику. Музика не мора да свира.

И као последњи адут, рекох: Ако овога нема у Дневнику, то као да се није догодило.

Све то сам изговорио у једном даху, не верујући да ће та прича успети. Морао сам да покушам.

Организатори су се сакупили, нешто су тихо причали а онда сам чуо – у реду, поново ћемо положити венце.

И ми смо снимили полагање венаца. Вест је била и у Београдском програму и у Дневнику. Слоби сам морао да објасним шта се дешавало. Само ми је рекао да сам луд.

Кад је тада успело, морало је да успе и други пут.

Опет смо закаснили на важан догађај. Била је додела неких признања, диплома, одликовања, медаља, шта ли, не сећам се. Било је то у згради ГК ССРН, на Студентском тргу, где је данас седиште СПС-а. Домаћин је био вечити председник ГК ССРН, колико се сећам, звао се Богдан Шундерић.  Ми смо стигли када је у току био коктел.

Морао сам опет да применим исти метод, исте аргументе и да опет кажем „ако Дневник не објави, ово се није ни догодило“.  Иако изгледа је ово било лакше да се поново организује, није било баш тако. Оне венце је требало само подићи, вратити, и поново положити. Сада су морали од добитника, једног по једног, да узму признања, да им објасне да ће због камера морати да им опет уручују и да се не љуте због тога. А прикупљање је потрајало, као и поновно уручивање.

Нико се није љутио. Камера је снимала а они су били срећни што ће бити у Дневнику. А ја сам био срећан што сам задатак успешно завршио.