Срећни, смеју се, а раде од јутра до сутра

Када сам уписивао Факултет политичких наука – журналистику, нисам знао да се новинар може бити и без ФПН-а. У том незнању сам га и уписао. Али, да нисам кренуо тим путем, сигуран сам да ме судбина не би одвела на ТВ Београд и питање је да ли би се мој сан, да будем новинар „Политике“, уопште остварио. Ту дилему немам.

На студијама новинарства није све текло глатко, морам да будем искрен. Са стручним предметима није било никаких проблема, јер сам више волео да будем млади новинар по омладинским редакцијама него студент неких теорија, историја, економија. Писао сам за „Студент“, „Младост“ (лист ССОЈ), Омладинске новине, онда за Независне омладинске новине (НОН), па за Партизанов весник. Било је важно да негде пишем, да упознам људе, да уђем у редакције.

А онда судбински преокрет. На ТВ новинарству, у оквиру предмета Теорија и техника новинарства, срећем Јована Шћекића. Као дете сам га гледао на телевизији, његове Актуелне разговоре. Ма, за мене легенда, појам... И он ми постаје ментор за ТВ новинарство. Ја срећан. Тата који га је гледао на ТВ, не верује.

Средином 1982. Јова нас десетак пробира и води нас на праксу у Београдску хронику. Дочекују нас чувени Бранислав Бане Вукашиновић, шеф деска и уредник емисије и Слободан Арежина, уредник Вести.

Овде ћете радити месец дана преко лета, па ко се покаже да вреди, остаће да ради и после тога, каже Арежина.

Јова је свраћао с времена на време да се распита како радимо. Уосталом, тај рад ће утицати и на полагање испита најесен. Још памтим неколико разговора са њим у четири ока, савете које ми је давао. Запни, покажи се, ово ти је прилика, тамо су им потребни новинари, ту је школа новинарства, одатле се иде даље, говорио ми је.

Београдска хроника која се емитовала тек три године, од 1979, ширила је програм и заиста су им били потребни млади људи. На челу је била екипа угледних новинара са Ненадом Ристићем, као главним уредником, док су уредници емисија били Бане Вукашиновић, Михајло Ковач, Оливера Катанић Милић, Милица Лучић Чавић, Мира Адања Полак, Јакша Шћекић.

Када сам дошао 1982, неки од њих су већ прешли у Дневник, на месту Ристића је био Иван Кривец, па уместо њега Петар Савковић. Највише ми је шефовао Сергеј Шестаков, као главни уредник. Чини ми се да је под њим Београдска хроника постала Београдски ТВ програм 1984. године, а онда је он увео и Јутарњи програм.

Соба у којој смо седели ми који смо радили у деску, у Вестима Београдске хроника била је, вероватно, најживља редакција на целом петом спрату. А како да у њој не буде гужве, када је у тих 20-30 квадрата увек било између 10 и 20 људи. Кад се иде ка тој соби, у ћошку улазног ходника, са леве стране, била је соба 2x3 метра, у којој је седео Бане Вукашиновић, уредник емисије и шеф деска. Кад се уђе у редакцију Вести, ударало се на сто, за којим је понекад седео Слободан Буки Буквић. Био је уредник спољнополитичке редакције, у којој је он био једини запослени. Имао је помоћника, хонорарца Александра Милошевића, кога сам из милоште, због фризуре, прозвао Аца Мубарак. Није се љутио, смејали смо се на то. Њих двојица су, кажем, ретко седели. Обично би сатима шетали по ходнику тамо-амо, од нас до спортске, и причали. Аца је био добар слушалац, а Буки је знао да прича.

Кад се уђе у редакцију Вести, с леве стране, скроз у ћошку, на крају дугачког стола, до зида, седео је уредник Вести Слободан Арежина. Одмах до њега, као по правилу, ваљда је ту био најдуже, седео је Александар Манић. Он није ходао, он је готово трчао, а брзо је и причао, па смо га зато звали Аца Муња. Касније сам га сретао у Рафинерији нафте Панчево, где је био уредник Информативне службе. До њега је место било резервисано за онога ко је тог дана био дежурни уредник Вести. Он је тог дана уређивао, сакупљао „живе“ вести које се читају у емисији и организовао и пратио снимање тзв. филмских вести на терену. Остала места су била по систему „како ко хоће“.

Уз већ поменуте сећам се новинара, мислим да су у моје време (1982-1986) све били хонорарци, сем Слобе: Весна Војводић, Оља Милетић, Мирела Белошевић, Миодраг Попов, Зоран Живковић, Слоба Алексић, Ивица Милосављевић, Драган Радовановић, Душан Убовић, Славица Вујчић, Нада Драгић, Љиљана Брдаревић.

На економској су радили Снежана Савовић, Гордана Ковачевић (архитектура и урбанизам), Мила Лазаревић-Таушановић и Милош Танасковић, код уредника Мише Николића, препознатљивог по високој танкој фигури и муштикли у десној руци. Тада је дошао и Јован Мемедовић, у спортску редакцију, где је већ радио, код Цоке Лазовића, мој другар Решад Шемовић, као и Бојана Шумоња. Имао сам задовољство да упознам занимљивог, јединственог и правдољубивог Риста Кубуру. На култури су радиле Нађа Ивањи-Шваб и Весна Јовановић, која је својим шашавим облачењем изазивала пажњу и нескривену симпатију код Мире Адање-Полак. Од музичких уредника памтим Бранку Шапер, Слобу Вујадиновића и Марину Николић.

Радили смо и за уреднике емисија Миру Адању-Полак, Банета, Љиљану Јовановић, Наду Маринковић, Весну Петковић, Браниславу Абовић, Лидију Радуловић. Она је пратила и Образовање. Кроз редакцију је лепршала Јасмина Никитовић која је носила наочаре за сунце, на врх главе. Видим да су оне, и после неколико деценија, њен заштитни знак.

Из редакције Вести се улазило у суседну собу. Врата су постојала, али никад нису била затварана. У њој је била продукција. Организатори, сниматељи, реализатори, редитељи и шеф продукције Предраг Брењо. Ту су седели продуцент Драгутин Буца Анђелковић, увек са марамом око врата, испод кошуље, уместо кравате, затим, реализатори Маја Харловић, Славица Ранков, Елеонора Гавански, Снежана Брадић, Светлана Лана Клубичко, па организатори Бели и Драгутин Гага Марковић, редитељи Зоран Б. Петровић, Раде Петровић, Жика Данковић-Жилијен, Ђорђе Токин, па Јован Муки Китановић, тада кајрониста. Лица су ми у глави готово сваког из те собе, али сам имена заборавио. Сећам се лепе, високе Јелене. Носила је стално фармерке. Лепо су јој стајале.

Не смем да заборавим лектора, чика Стеву Којића пред којим смо вежбали све са чиме идемо у програм или у тонски студио. Он је седео, у свом термину, за столом испред Банетове канцеларије. Ту, на зиду, било је огледало, пред којим смо вежбали. Не заборављам ни секретарицу Дуду, чини ми се Душицу Еркман, као ни црнокосу, лепушкасту, буцкасту Драгану. Лик симпатичне, веселе, црвенокосе дактилографкиње памтим, али се имена не сећам.

На другом спрату су биле монтаже а преко пута њих тонски студио. У тонском су нас дочекивали Шеро Леро и чини ми се Аца Арнаутовић, који је био тонац и на терену, а преко пута у филмској монтажи госпођа Љубица Нешић и чини ми се Снежа, презиме сам заборавио. Неретко смо Вести радили на филму, па су нам оне монтирале прилоге и правиле погаче за режију.

Нисам заборавио ни Божу Лоса, ношење његове расвете, јер се тада тек пробијао као филмски сниматељ, па је узимао камеру од Радета Мартиновића, званог Раде Рус, Жељка Кордића, тонског сниматеља који је готово увек био на терену са нама, као ни тејпове које смо често носили само да асистенти сниматеља не буду нервозни и да се снимање заврши на време. За нас су тада снимали и Срба Манојловић, Пера Шпољарић, Бранко Пелиновић, Доне Зипески. Неке сам заборавио. Имена да, лица не.

Поменућу и Војкана Миленковића, заменика главног уредника, иако га памтим по ружном, после конкурса 1986. када је наместио пријем својих људи, после кога је неколико најстаријих хонорараца напустило Београдски ТВ програм. Ушао сам тада у најужи избор и само сам га питао када ће се знати резултати конкурса. Нагнуо се онако мангупски кроз врата, наслонио на довратак и уз циничан полуосмех, пред целом редакцијом, ми је рекао – колега, ви сте попушили. Ваљда зато што сам пред његовим кумом, уочи уласка у собу пред разговор са комисијом, рекао да је конкурс намештен. А нисам знао да му је кум. А кум је тада примљен. После неколико месеци сам прешао у „Политику“, где сам на конкурсу прошао. Касније, када сам био директор у ЕПС-у, срео сам Војкана и подсетио га на ту причу. Није се сетио. А ја му рекох „као што видиш, нисам попушио.“ Он се тада бавио приватним послом, пошто је напустио ТВ.

Поменућу и Споменку Јовић, која је водила прву емисију Јутарњег програма, у марту 1986. године. Имао сам ту срећу да сам радио за то прво историјско јутро. Још памтим седење у соби Вести испред упаљеног ТВ апарата и чекање да крене емисија. А онда Споменка и она чувена шпица са два прозора која се отварају.

Кад је кренуо Јутарњи, радило се од јутра до сутра. Неретко смо радили вести и за јутро и за вече. Дођеш у редакцију око пет ујутру и одеш после 19, када се заврши Хроника. Убијали смо се од посла, али смо били срећни што радимо посао који волимо. Са осмехом и радошћу.

Слабо сам био у ТВ свету последње готово четири деценије, откако сам напустио ТВ, али знам да многи које сам поменуо више нису са нама - Бане, Буки, Цока, Славица Миленковић, Биљана Мамула, Маја Харловић, Славица Ранков, Љуба Алексић, Александар Милошевић – Аца Мубарак, Радивој Жугић, Срба Манојловић, Мирко Алвировић, који је тада радио за емисије Банета Вукашиновића, Бранкица Милошевић са Двестадвојке, која је радила Јутарњи програм. Вероватно сам некога изоставио. Свима који нису са нама слава и хвала.

Редакција гледа емисију; Оља Милетић, Стева Којић, Јасмина Никитовић, Момчило Цебаловић, Гордана Ковачевић, Снежана Савовић, Слободан Арежина, Зоран Живковић, Славица Вујчић, Драган Радовановић и Љуба Алексић