Момине приче

Први пут сам га срео 1987. године. Био је председник ЦК СК Србије. Освајање власти и његов успон почињу. Иде се ка обрачуну на Осмој седници. Ја нисам био на почетку каријере. У новој средини, у „Политици“, у коју сам дошао годину дана раније, тек је требало да се доказујем. Почели су сукоби две струје у СКС, навијачка извештавањa са састанака, изјашњавања партијских одбора ... „Политика“ се већ определила. У јануару те године, беше недељни број, објавили смо хумореску „Војко и Савле“. Део прљаве политичке игре . Увод у још веће сукобе, поделе, смењивања... Било је много тих партијских састанака. Уредници траже нове, младе партијске извештаче. Зове ме Пера Јанковић. Мислим да је тада био уредник политичке рубрике. Новин e су правили он и Слободан Лазаревић, кога смо звали Лаза Фраза. Лаза је шефовао у деску. Пера ме хвали, о бећава ми сјајну каријеру, само ако пристанем да идем на те састанке и доносим извештаје. Све у четири ока. Знао сам шта се дешава са тим извештајима. О...

Електропривреда Србије је од 1997. до 2012. године, када сам као директор за односе с јавношћу учествовао у реализацији донација, обезбеђивала значајну финансијску помоћ  српском здравству, просвети, хуманитарним установама, спорту, пре свега националним спортским савезима и свима који брину о очувању историјске, духовне и културне баштине Србије. Међу њима је била и Српска православна црква. Врх ЕПС-а је увек желео да програм поводом Дана електропривреде Србије, 6. октобра, на дан када је на Дорћолу прорадила прва јавна електрана „Снага и светлост“, буде занимљив, да не буду само говоранције и музика. Имао сам слободу да осмислим догађај, предложим га председнику Управног одбора и генералном директору и да, кад се сагласе, кренем у реализацију. Увек би се чекало последњих месец дана, јер увек има важнијег посла. Тако је било и те 2011. године. Главна порука са свечане седнице УО, требало је да буде да је ЕПС друштвено одговорна компанија. То би значило да је ЕПС свестан да у...

Редакција Вести Београдског програма радила је у оквиру деска. Имала је задатак да обезбеди сваког дана све важне вести о функционисању и животу Београда. Те вести смо емитовали у два или три блока у току емисије. У блоку је било неколико живих вести, читао их је онај ко је тог дана био уредник у редакцији, па неколико филмских вести, па опет блок живих. Колико је било тих блокова у блоку, зависило је од тога колико имамо вести и колико нам је времена дао уредник емисије. То је било неко правило, али је било изузетака. Било је неколико колега који су уређивали вести, али никада нису стали испред камере на терену или ушли у студио. Само су уређивали, били ТВ уредници а никада, баш никада, нису стали испред камере. Ено их сада у самом врху Информативног. Више од 40 година уређују. План рада на вестима правили смо сваког јутра око седам сати, на састанку са уредником Слобом Арежином. Најважнији део састанка је био одмах на почетку. Слоба поређа испред себе све дневне новине, отвори београ...

Када сам уписивао Факултет политичких наука – журналистику , нисам знао да се новинар може бити и без ФПН-а. У том незнању сам га и уписао. Али, да нисам кренуо тим путем, сигуран сам да ме судбина не би одвела на ТВ Београд и питање је да ли би се мој сан, да будем новинар „Политике“, уопште остварио. Ту дилему немам. На студијама новинарства није све текло глатко, морам да будем искрен. Са стручним предметима није било никаких проблема, јер сам више волео да будем млади новинар по омладинским редакцијама него студент неких теорија, историја, економија.   Писао сам за „Студент“, „Младост“ (лист ССОЈ), Омладинске новине,   онда   за Независне омладинске новине (НОН), па за Партизанов весник . Било је важно да негде пишем, да упознам људе, да уђем у редакције.   А онда судбински преокрет. На ТВ новинарству, у оквиру предмета Теорија и техника новинарства, срећем Јована Шћекића. Као дете сам га гледао на телевизији, његове Актуелне разговоре. Ма, за мене легенда...