Момине приче

У потпуној тишини, коју је реметио само звук шпахтле којом је скидана стара боја, како би се зид припремио за кречење, пажљиво сам гледао молера. У његовим вештим рукама шпахтла је клизила по зиду, скидајући  листове боје коју ће ускоро заменити нова, чистија, светлија, лепша. Што је био дужи пут руке по зиду, то су и листови били већи и дужи. Упијао сам слике, звукове и покрете мајстора, гледао како се држи шпахтла, како се та алатка поставља на зид када треба да скине неки слој, како се зид не би огребао и оштетио, како се хвата четка, умаче у боју и цеди, како се њом маже боја по зиду, како се дрвенарија припрема за фарбање. Гледајући мајстора, учио сам не само како свака нова боја ствара нову причу и уноси нови живот старом зиду већ како се рукама лако и једноставно улепшава свет око мене, дом у коме живим и у коме ћу се, кад све постане лепше и чистије, боље осећати. Нико ми није објашњавао да све то мења рад мајстора, који својим рукама ствара ред уместо хаоса и лепоту умес...

Када је дошао у град, потпуно му се предао. Одмах је, гледајући око себе, иако је то било у првим поратним годинама када се и град обнављао, схватио да за њега почиње нови живот. Од корена и средине у којој је растао не може да побегне, али је решио да старог Душана остави у родном Никшићу, да га не носи у Београд и да својим навикама и погледима на живот, својим понашањем, не мења људе око себе и прилагођава их себи. Прихватио је норме и законитости живота у новој средини и није се уопште лоше осећао што мора да следи начин облачења, понашања, говора, како се не би разликовао од старих и нових грађана међу којима се сада кретао и живео. Хиљаде других који су по први пут после рата закорачили на асфалт и калдрму, морале су да оставе чизме и уђу у ципеле, да свикну ноге на нешто ново. Оне велике чизме до колена он никада није носио, цокуле у логору јесте, па није морао много да се мучи и навикава ногу на београдске ципеле. Пре рата је почињао типографски занат, па га је напустио и оти...

Некада смо у Београду, беше то шездесетих година, имали четири годишња доба. Знали смо када нам које годишње доба куца на врата, када се спрема да се повуче и препусти нас оном надолазећем. Где год да се окренеш, могао си да видиш а по мирисима осетиш, када долази јесен, када се приближава зима и када нам у сусрет долази пролеће. Ништа није било изненада, ненајављено и неочекивано. Природа је путовала својим током а ми смо је полако, без икакве журбе, пратили. Кад падне снег и завеје Београд, када га обавије тишина и замрзне се све што је било живо и бучно, град је облачио бело рухо и налазио свој мир. У тај мир, који су наметали снег и мразеви, ваљало је да се уђе спреман, да се настави као да се ништа не мења, иако под снегом ништа није бивало исто. Београдски сметови су за моју мајку, која је одрасла у црногорским брдима, ипак били само мања падавина. Газила је она и по дубљем и бељем снегу а не по неочишћеним градским улицама. Док је била дете, потом девојка, њени родитељи, кој...

  Живели смо у згради са тридесетак душа. Око нас и уз нас увек су биле комшије. Свако у свом стану, у сопственом свету, али једни поред других. Кад и колико допустимо и колико је то било могуће, они су улазили у наш а ми у њихов свет. Тако смо постајали део неког заједничког живота, везаног невидљивим нитима – било кроз свакодневну борбу за опстанак, трагичне судбине или кроз радости и весеља. Сведочили смо једни другима да смо живи и да постојимо као део заједнице, а не као усамљеници изгубљени након доласка у велики град. У тој заједници нису бил е само комшије из зграде. Везе међу људима најчешће и најбоље су градила деца из више околних зграда, па су се тако и родитељи познавали. Поздрављали смо се и причали са Караулићима, Босиочићима, Мемедовићима, Стефановићима, Јовановићима, Ристићима... Ту су били и људи из суседне зграде које смо виђали на њиховим прозорима и балконима. Виђали су и они нас, јер је многима прозор у свет био управо тај прозор или та тераса, на којима су...