Комшијски слатки тањири

 

Живели смо у згради са тридесетак душа. Око нас и уз нас увек су биле комшије. Свако у свом стану, у сопственом свету, али једни поред других. Кад и колико допустимо и колико је то било могуће, они су улазили у наш а ми у њихов свет. Тако смо постајали део неког заједничког живота, везаног невидљивим нитима – било кроз свакодневну борбу за опстанак, трагичне судбине или кроз радости и весеља. Сведочили смо једни другима да смо живи и да постојимо као део заједнице, а не као усамљеници изгубљени након доласка у велики град.

У тој заједници нису биле само комшије из зграде. Везе међу људима најчешће и најбоље су градила деца из више околних зграда, па су се тако и родитељи познавали. Поздрављали смо се и причали са Караулићима, Босиочићима, Мемедовићима, Стефановићима, Јовановићима, Ристићима... Ту су били и људи из суседне зграде које смо виђали на њиховим прозорима и балконима. Виђали су и они нас, јер је многима прозор у свет био управо тај прозор или та тераса, на којима су стајали или седели ослоњени на лактове, гледајући ту уличну позорницу. То је била прилика да једни с другима, седећи свако на свом прозору, прозборе коју. Тада је то било могуће, јер тишина није била необична појава.

Наши животи су се преплитали вољно и невољно, приметно и неприметно. Суживот је отварао врата и чинио да њихове бриге постану и наше, њихове наде и страхови постану и наши, да нико ништа не пита, да сви мисле да све знају, да сви све причају и да ништа не остаје сакривено. Све то свезнање о свему и свакоме ипак их није спречавало да се понашају као да ништа не знају о животу суседног света. А у ваздуху се осећала уверљива стварност да тајни у тим наизглед посебним световима нема, као и да ови околни светови не утичу на наш, породични свет. Зато нам се чинило да су наши животи само наши, да ми одлучујемо кад ћемо кога пустити да уђе у њих. То је била илузија. Оно што сада, са ове дистанце, чуди је да се у тој илузији и у том свезнању туђих живота, нико није осећао угрожен или као странац. Свако је некако остајао у свом свету, мислећи да је ипак сачувао слободу и приватност, и тиме је био задовољан. Толико тога је било слично у нашим животима, толико смо се познавали, толико се причало у четири ока, у поверењу, а да цела зграда све чује, да се та невидљива мрежа изнад једне заједнице, мимо свих воља, спонтано испреплетала, па су људи, упркос свему, почели да се осећају срећно што су део ње. Постали смо огледало њихових живота, као и они нашег.

Комшилук је тада био ближи него најближа родбина, стотинама километара удаљена од нас, с којом смо се понекад слушали, јер су нам телефонски разговори увек били скупи, а виђали смо се само једном годишње, на месец дана, преко лета. Зато је било важно да, када родбина није ту, своју тугу, слабост, радост и весеље поделиш с неким ко ти је одмах ту. Најближи нам је увек био први комшија. Он ти је био као члан домаћинства. Кад је туга, па се окупе фамилија и пријатељи, или кад је весеље, увек недостаје понека столица, чашица или чаша, тањир, пиће... Све то даје први комшија. За госте треба припремити послужење, храну. Ту је да помогне прва комшиница. Кад је потребна помоћ комшији, узвраћаш истом мером. Врата нисмо ни закључавали. Кад улази, комшија само куцне, да знамо да неко улази. Од свих комшија, најближи су нам били Јеремићи, а код њих комшиница Боса. Највише смо волели, нас троје деце, кад зачујемо њен глас са врата:

- Новка, ево враћам ти тањир на коме си нам донела колаче, рекла би, пружајући нашој мајци тањир са ког нам се смеше Босини колачи.

Наша прва комшиница била је Банаћанка из Перлеза, код Зрењанина, вешта домаћица која је знала да направи свакакве слатке ђаконије. Ми деца — нас троје код Цебаловића и двојица код Јеремића, којима је комшиница Боса била мајка — обожавали смо када наше мајке размењују те слатке тањире. На њима су били салчићи, маковњаче, розен торте са маком, пите с вишњама, пите с јабукама, лења пита, кифлице са пекмезом, шапице, кокос чупавци, пуслице, кох, шненокле, ванилице, жербо коцке, бакин ролат, кремпите од петибер кекса, колач с пишкотама, чоколадни колач с јогуртом, мекике, крофне, палачинке са домаћим џемовима и пекмезом, или само палачинке, па ми додајемо шта хоћемо. Понекад нам је и мало шећера, који се истопи на врућим палачинкама, било довољно.

Комшиници нисмо носили тањир када смо се сладили са резанцима са маком или орасима, нити када нам мама као слаткиш спреми маст са хлебом и шећером. То су били наши специјалитети који нису могли да стану на оне мале тањире за колаче.

 

Кад мајка направи колаче, одмах је на тањир за комшије стављала оно што је било намењено њима, да се почасте, а остало је склањала у фрижидер, да се наредних дана ми сладимо. Тако су се тањири само размењивали и нико никада није враћао празан тањир. Комшиница је, после неколико дана, правила своје колаче, па је то била прилика да нам врати тањир, али са својим колачима. То је био обичај, поштовање према комшији, знак пажње према комшијској деци. Тада се нису куповале кутије кекса по продавницама, јер су наше мајке говориле да је јефтиније када оне праве. Ми нисмо знали шта је скупље или јефтиније, само смо знали да су сви ти колачи које су њих две размењивале били баш слатки.

Највише сам волео да, када мама заврши припремање колача, прстима почистим све шерпе, лонце и чиније, да не мора да их пере. Онда полижем прсте, да не морам да их рибам сапуном. Када нам стави колач у тањир, па га поједем, није морала да пере ни тањир, олизао бих га ја добро да ништа не остане. Колаче смо јели кад их добијемо, на тањиру или у некој чинији, једном дневно, после ручка. Она нам је делила по мало, да потрају неколико дана. Кад није била ту, крао сам по мало – одрежем неки танак ред, да се не види, па онда још један, да се не види, па опет мало, да се не види... И кад мама хоће да нам да порцију, само пита: „Ко је јео без питања?“ Увек сам се питао да ли она нечим мери колико их остави.

Ово је једна од „слатких“ комшијских слика из зграде са четири спрата и десет станова, у Симе Милошевића 29, код Каленића, која је усељена почетком шездесетих. Пет станова је гледало на улицу, а пет ка дворишту. Између сваког стана на спрату био је један зид, иза којих су се налазили ходници. Ширина зида, између два света, две породице, била је 25 центиметара, колика је била ширина цигле. Собе у којима се спавало и живело, као и кухиња у којој се кувало и јело, нису имале ниједан заједнички зид ни са једним станом.

На другом спрату је био само један стан, површине као два стана на другим спратовима, око стотинак квадрата. У њему је живео адвокат Ратко Корда, стари Београђанин, пореклом Чех, са женом и две ћерке, старијом Зорицом и млађом, прелепом Светланом. На његовом плацу, на коме је имао стару приземну кућу, саграђена је та нова зграда у коју смо се уселили. Уместо онога што је до тада имао, добио је два стана у једном, са четири собе.

На трећем и четвртом спрату, предузеће „Интеркомерц“ је купило четири стана и њих су добила четири радника тог предузећа. То се тада тако говорило — да су га „добили“, али су добијали само „право коришћења“, а они су били „носиоци станарског права“. Памтим и остале комшије од пре више од шест деценија, али некако боље ове са трећег и четвртог спрата, татине колеге. Њих четворица, четири стана: на трећем Љубиша Вуловић са породицом и Јован и Беба Кажић; на последњем Душан Цебаловић, мој отац, са женом Новком, мајком Станушом и троје деце — Момчилом, Зораном и Зорицом, у стану са погледом на улицу. Поред нас, врата до врата, у стану са погледом ка дворишту, живели су Жарко Јеремић са женом Босом и синовима Срећком и Миланом — Мићом. Ваљда смо због тога што су радили у истом предузећу имали и мало боље односе са њима, нарочито са Јеремићима, са којима смо делили тај четврти спрат.

Вуловићи, којима је Душан препустио нама намењен стан на трећем спрату, док смо ми отишли под равну плочу, на последњем спрату, коју никада не могу да заборавим због прокишњавања и пластичних лавора у једној соби, после неколико година су се одселили. Тада није било продаје станова, јер нико није био власник стана, већ су биле могуће само замене. У његов стан је дошао Бато Јовичић, који је живео сам у стану исте површине, 52 квадрата, као нас шесторо. С њим смо имали коректан однос, уз поштовање обостране приватности. Није имао ни жену ни децу, па нам је често давао слаткише или измишљао послиће. Када одемо до продавнице или киоска да му нешто купимо, давао нам је неки динар, да нам се нађе за чоколаду.

Кад год је било прилике, пила се заједничка кафа. Једном код нас, једном код њих. Мама и прва комшиница Боса су је испијале кад стигну. Нису то биле јутарње кафе, јер је мама радила. Устајала је у четири ујутру, да спреми за децу све што треба, да пешке са Каленића стигне на аутобус код техничких факултета, код Вука, који је полазио у 5:10, да би у болницу на Бежанијској коси стигла на време, у шест сати. Кад је радила другу смену, од два по подне, имала је аутобус у 13:10, па је кретала из стана у 12:30, па пешке до Вука. Стизале су, ипак, да понекад седну, попију кафу, попричају. Највише времена су проводиле заједно када је мама, како је она тада говорила, „ударала“ фризуру код Босе.

Боса није била званично запослена, али је као фризерка имала доста посла. Радила је код куће, у стану, у ходнику, чим се уђе у стан, испред купатила и кухиње. То је био салон у којем су се дружиле жене и размењивале мисли о разним само њима знаним темама. Била је удата за Жарка, из Шаторње, са Рудника, не знам да ли је било Доње или Горње, али то није битно за ову причу. Жарко, плаховит и јак мушкарац, који је волео кафану и све што се точи у њој, и Банаћанка, били су пример како се живи по систему топло-хладно. Ипак, Боса је била мудра жена, знала је како да примири свог Жарка и да постане главна у тој кући. Једном је мој отац, Жарков колега и друг, рано ујутру отишао код њега. Он је тог јутра први пут видео мушкарца у спаваћици. Жарко са Рудника није носио пиџаму, већ је спавао како су некада спавали Банаћани – у дугачкој белој спаваћици. Вратио се у наш стан зачуђен и збуњен. Какав је то био шок за мог оца, Црногорца из Никшића.

Ипак, Жарко је знао да се „бори“ и гура по свом, нарочито када је кафана у питању, у чему му је здушно помагао мој отац. Небројено пута су у раним јутарњим сатима долазили кући у пратњи трубача, све од кафане до стана. Не само цела зграда већ цела наша улица, па и шира околина, знала је када се Жарко и Душан враћају са посла. Нажалост, Жарко је на службеном путу у Чехословачкој погинуо средином шездесетих година, па је Боса после тога сама подизала оба сина. Срећко, који је добио надимак Ђаво, ликом, знањем струке и понеким слабостима, повукао је на оца. Завршио је ЕТФ, постао електроинжењер, па смо се, после ко зна колико година, срели у истој фирми. Као некада наши очеви. Мића, ликом и по нарави миран као мајка, џудиста, рано је отишао у породичне воде, одселио се, па је Боса остала сама да у истом стану дочека дубоку старост. У њему је и умрла.

У оно време није било управника зграда нити фирми за одржавање чистоће. Ред се знао и поштовао. Знало се шта се сме, а шта не сме. Свако је чистио свој спрат. Боса и моја мама Новка су бринуле да наш спрат увек буде чист. Кад год би неко од нас нешто запрљао испред наших врата, а суседна врата су била одмах уз наша, то је одмах морало да се чисти. Тако је и Боса гледала на тих неколико заједничких квадрата. Степениште и све до трећег спрата, до врата комшија Кажића, чистиле су на смену: једне недеље једна, друге недеље друга.

Кад су се моји одселили из тог стана 1994. године, Новка и Боса су се само чуле преко телефона. Новка далеко од Чубуре, сат - сат и по вожње аутобусима у једном правцу, а Боса на четвртом спрату без лифта. Обе су сада морале да траже нове прве комшије.

Породицу Корда су уважавали сви станари, не само због чињенице да су на месту наше зграде некада били његова кућа и плац, већ и зато што је био адвокат. Нажалост, старија ћерка Зорица је имала психичких проблема, па је остала да живи са родитељима. Млађа Светлана се удала, родила децу, а онда јој је једна саобраћајна несрећа преокренула живот. Остала је инвалид и била јој је потребна стална нега, коју је могла да има само код родитеља. Развела се и углавном проводила дане и месеце у том стану, са старим родитељима и болесном сестром. Деца су остала код оца, а она се вратила у родитељски дом. Силазак и пењање на други спрат без лифта било је за њу немогућ подухват. Кад сам се већ одселио двадесетак година после ових дешавања, чуо сам да је трагично завршила.

Кад треба неки лек, а немаш га, прво код комшије. Зафали пиринач, шећер, брашно, уље... било шта, не мора се у дућан или самоуслугу. Позајмиш код комшије. Он врати кад купи. Иста мера, шоља мала или велика. Богами, и паре смо позајмљивали и на време враћали. Са комшијама смо се сретали и увек прозборили по неку. Знало се, не баш све, шта се дешава у којој породици, ко је болестан, ко се жени, удаје, ко очекује принове и где се може очекивати, нажалост, и оно најгоре. Кад се деси, оде се код комшије, изјави се саучешће, пита се треба ли каква помоћ. Неко од комшија сакупи новац, па дамо заједничку читуљу, уз потпис „комшије из Симе Милошевића 29“. Купимо и заједнички венац, а на сахрану оде ко може. Умрлицу на вратима зграде нико не дира, док породица умрлог сама не склони.

Тада није могло да се деси да сретнеш комшију и прођеш без поздрава, да не размениш неколико реченица. „Добро јутро“, „добар дан“, „довиђења“, „лаку ноћ“ – то се учило од малих ногу. Тада смо у породици имали кућно васпитање. Родитељи су нас васпитавали, али и школа, где су учитељ и учитељица били „богови“. Ово „добар дан“, лагано затварање лифта, а не трескање или остављање отворених врата, учило се у породици.

Више нема ничега што је некада било. То губљење, отуђивање, нестајање и сакривање није започело јуче, то траје деценијама. Некада смо ишли једни код других, али временом смо полако одлазили једни од других. Окружени смо људима које и данас зовемо комшијама, али смо, ипак, сами. Иза зидова који су сада упола тањи него некада код нас, јер циглу слажу на кант, свако живи у свом свету. Нема додирних тачака са другим светом који је на само на неколико метара од њиховог. Врата на становима су блиндирана са више брава, изнад њих камера. На улазу у зграду су интерфони, камере, проверавање на дисплеју ко то звони. Куцање је давно заборављени појам. Више нико никоме не куца.

Живимо у својим зградама које су нам потпуно непознате. Живимо једни поред других, али никада заједно. Не знамо ни како се зову људи које срећемо, ни како изгледају, иако пролазимо једни поред других. Кад се сретнемо, нема осмеха, нема поздрава, само дубоко и тешко ћутање и гледање у под, да нам се погледи случајно не сусретну. Као да машине пролазе једне поред других. Ново време, нови људи. Све старо је застарело и нестало, а све ново је изгубљено. Има ли чега?