Рез

Када је дошао у град, потпуно му се предао. Одмах је, гледајући око себе, иако је то било у првим поратним годинама када се и град обнављао, схватио да за њега почиње нови живот. Од корена и средине у којој је растао не може да побегне, али је решио да старог Душана остави у родном Никшићу, да га не носи у Београд и да својим навикама и погледима на живот, својим понашањем, не мења људе око себе и прилагођава их себи. Прихватио је норме и законитости живота у новој средини и није се уопште лоше осећао што мора да следи начин облачења, понашања, говора, како се не би разликовао од старих и нових грађана међу којима се сада кретао и живео. Хиљаде других који су по први пут после рата закорачили на асфалт и калдрму, морале су да оставе чизме и уђу у ципеле, да свикну ноге на нешто ново. Оне велике чизме до колена он никада није носио, цокуле у логору јесте, па није морао много да се мучи и навикава ногу на београдске ципеле.

Пре рата је почињао типографски занат, па га је напустио и отишао у трговину са браћом, који су отворили „колонијално-мануфактурну и гвожђарску радњу“. После само шест месеци, 1937. године, напустио је трговачки посао код браће, преносим део његових прича, „јер нисам желео да теглим сандуке, путујем и тргујем. Хтео сам да постанем мушко-женски фризер“. Браћа остављају трговину, па покрећу шпедицију. Купили су, причао ми је, један, па други, па трећи ауто марке шкода, окланд и крајслер. Било је пуно посла и добро се зарађивало, али мајка им је често причала о несрећама са колима, па су попустили, све продали и отворили бакалницу. Пара је било, али Душан и даље није био срећан. Док је било кола, рекао ми је једном приликом, око њих су се мували Јеко и Бранко, његова браћа, „док сам ја више волео бели берберски мантил и мирисе колоњске воде. То ми је било привлачније од мириса уља и замазаних капута“. Од фризерско-берберских мушких и женских салона није одустајао. Тако одлази код Момчила Станића, чији су мушки и женски салони били међу најбољима у Црној Гори, где пред рат завршава берберски занат. Изгледа да је берберин имао таленат за уредност и чистоћу, коју је наметао послератни Београд, па му та нова правила са којима се сусретао нису тешко падала. Напротив.

Душан Цебаловић (први слева) са колегама, 1959. године

Породица Цебаловић на Сајму, 1958. године

На одела, панталоне, које никада нису смеле да буду изгужване, позади иза колена, где се нога савија кад се седи, и сакое, лако се навикао. Чисте, углавном беле кошуље, опране, па уштиркане, са пластичним трачицама из крагне које су спречавале крагну да се деформише, а које су се вадиле пре прања и враћале после пеглања, мењао је сваки дан. Оковратник кошуље није смео да буде прљав. Кравату је не само носио већ је и сам везивао и то виндзор чвор. Где је то тада видео, од кога, како је научио, нисам га питао. Кад сам порастао, и мене је учио. Памтим полагање око врата, пребацивање једног краја преко другог, пробацивање, затезање, све док се не направи леп, правилан троугао, па повлачење једног краја, када се скида са главе да се кравата не развеже. Никада није носио неке капе, сем понекад, и то врло ретко, беретку и качкет. Углавном је био без ичега на глави. Шешир, као новину коју доноси град, није никада прихватио. Јасно ми је и зашто - није хтео да сакрива бујну, таласасту косу коју је редовно чешљао ко зна колико пута дневно. У левом малом џепу од сакоа, увек је имао мали пластични чешаљ, који се није видео, није вирио, па га је, кад процени да се коса мало разбарушила, вадио из џепа, пролазио кроз косу њиме, чистио длаке прстима леве руке и тако очишћеног га враћао у џеп.  

Говорио ми је колико је важно да ципеле буду чисте, како се усклађују боје ципела, чарапа и панталона, а нарочито колико је важно да то што носиш, знаш да носиш на себи. Када се среди, све како налаже град, па кренемо у шетњу, знао је да ми покаже на људе који су се, то се видело на њима, осећали као да су заробљени у оделима, као да носе оклоп, како им је погрешан модел, крој, па и величина. Све ми је објашњавао, како ја једног дана не бих правио такве грешке. За разлику од њега, њихово тело и ум још се нису свикли на град, иако су на себе навукли одела без којих се није могло бити грађанин, а то су у поратним деценијама хтели сви који су похрлили у Београд.

Објашњавао ми је и како се закопчава сако, које дугме треба да остане откопчано, да се не седи у закопчаном сакоу или како се одређује величина сакоа, кад се купује, на основу дужине рукава, кад се савије рука. То су биле показне вежбе, часови у природи и на улици које сам упијао несвесно. Он је знао да ће ми то требати, али ја ни сада не знам где је он све то савладао. Ништа од свега тога он није научио у младости, по логорима када је имао двадесетак година, нити је донео из Никшића, у коме је после рата провео само три године. Његова школа је почела 1948, у његовој 25. години, када је дошао у Земун. Нема спора да је брзо пронашао новог себе и да се онај чистунац берберин који воли мирис колоњских вода и бели чисти мантил, добро осећао у том новом градском оделу.

Такав начин живота једног бившег берберина захтевао је, наравно, бријање сваког јутра, чак и кад не иде на посао. У пензији такође, све док кичма и ноге нису попустиле, па је тај ритуал свео на једном недељно. Стајао је усправно испред огледала у купатилу и спремао се за посао, док сам ја, кад устанем раном зором, све време стајао испред врата у ходнику, пажљиво гледајући шта мој отац ради. Отац се сам бријао, својом бритвом коју је донео из Никшића, из својих  берберских дана. Стане испред лавабоа и за држач за пешкире закачи металну копчу са специјалне коже за оштрење бритве. Једном руком ухвати ту кожу, која је имала део у коме се држи, а другом руком узима бритву, расклапа је, испружа сечиво ка грубљој страни те коже и почне да је „мази“ бритвом. Кожу је претходно намазао неким малим белим каменом. Сад оштрим бритву, говорио би ми. Кад то заврши, окрене кожу, па онда исто то по другој, мекшој страни. Сад је припремам за бријање, наставио би да ми објашњава.

Кад наоштри бритву, склопи је, одложи и почне сапуњање четке. Бритва је тако одмарала док се он сапуна, јер сем њега, нико није смео да је узме у руке. То је било строго забрањено. У једном малом црвеном пластичном чанчету, налазио се сапун за бријање, који би он, кад покваси четкицу, трљао све док се не створи пена. Потом је пену наносио на све делове лица које брије, узимао је бритву, расклапао је и сечиво приносио лицу. Тог тренутка је настајала тешка тишина која је могла да се чује. Он ћути, ја гледам и ништа не питам, упијам погледом његове покрете. Видим да је негде одлутао, да ја нисам више ту, да су испред огледала само он и бритва. Те тишине тада нисам био свестан, нити сам био довољно паметан да размишљам где је он тада. То су били тренуци његове слободе, када је био сам са собом. Оштрица бритве је клизила по лицу, као што су његове мисли клизиле кроз прошлост или садашњост. Да ли је мислима лутао у берберски салон у коме је радио као калфа или у логоре где су Италијани, који су и у рату, у логору и у униформи волели да буду пицнути, испеглани, сређени, тражили од њега да их шиша и брије, не знам. Да их је слушао, а није, лакше би прошао у логорима, али то онда не би био он. Обећавали су му боље одело и више хране. „Одбијао сам, нисам хтео да улепшавам окупатора и тврдио сам да ја то не знам да радим, да ти који тврде да сам берберин, лажу. На крају су Италијани одустали а ја сам остао са осталим заробљеницима“, читам неке моје записе о свом оцу које ми је он казивао а ја бележио. Тишина у којој се бријао је носила ту тајну о његовим путовањима и одласцима.

Сваки покрет по лицу је био тих, смирен, прецизан, аутоматизован. Кожа је бивала све хладнија, длаке све мекше, па је бритва клизила без икаквог отпора, носећи са собом опасност од погрешног покрета, иако је за њега све то била рутина. Управо због тога што је знао да је рутина и опасност, тишина је морала да буде присутна, јер опуштања није смело да буде. Два-три покрета сечивом по кожи, пена се накупи и он је, онако са бритве, ставља на надланицу леве руке, пошто му је бритва у десној. Бритва оштра к'о бритва, али се он не посече, ни по лицу, ни по надланици где оставља скинуту пену, помешану са длакама браде. Кад се на левој шаци накупи довољно пене, испере је, па настави бријање. На крају следи избријавање, да лице буде мекано к'о бебино дупе.

Сећам се како се једном руком бријао а другом затезао образе, браду, уши, све како би површина коју брије била затегнута, да се боље избрије. Ту није био крај том ритуалу. Следеће су биле обрве. За њих су му били потребни мали црни пластични чешаљ и оштре танке маказе. Обрве би пропустио кроз чешаљ, а онда би маказама исекао сваку длаку која штрчи. Свака обрва је морала да буде као под конац. Следећи је био нос. Оним танким маказама би секао сваку длаку која је вирила и одавала неуредност власника носа. Ниједна није смела да штрчи, па је пажљиво улазио у ноздрву, једну па другу, и веома пажљиво, да се не исече, сецкао длаке. Исто је радио и са ушима. Та јутарња бријања, или кад негде излазимо, јер на улицу никада није излазио необријан, трајала су прилично. Моје је било само да гледам и упијам.

Кад сам помислио да је време да се бријем бритвом као прави мушкарац, усудио сам се да пробам, кад он није био у стану. То је било моје прво и последње бријање бритвом. Да нисам направио право крвопролиће, можда бих и наставио. Но, запамтио сам то бријање, као и цепање татине цигарете, стављање дувана на посекотине, да се заустави крв. Кад се дуван натопи крвљу, кад се крв згрудва, то сам испирао водом, али је на лицу остајао траг посекотине. То сам чуо и видео од мојих, то је тада било решење за такве крваве ситуације, јер тада није било ханзапласта. Касније сам уместо дувана користио стипсу. Поквасим је, истрљам посекотину и сачекам да стипса учини своје, да скупи кожу. Кад је поменем, сетим се онога, „шта си се стиснуо, к'о стипса“.

Ето, тај лавабо колико је сметао у купатилу, јер је био одмах на улазу, толико је њему и користио. Ипак, морали смо да га склонимо. Све то што је чинио изнад лавабоа, испирање прибора за бријање и умивање, после је радио изнад каде. Кожу за оштрење бритве нисам сачувао, нестала је кад је престао да се брије бритвом. Ја сам се, јер сам био глуп и несташан, потрудио да му бритва од пре рата, из његове младости, постане неупотребљива. Једном сам је, кад опет он није био ту, користио за сечење папира и одлично је обавила посао, али је сечиво било уништено и никакво оштрење на оној кожи, бар у оно време, није могло да помогне. Отац је био веома љут због тога и то ми је објаснио својим методама за васпитавање. Жао ми је што сада немам ту бритву, иако је неупотребљива.

Кад сам му уништио бритву, прешао је на апарат који се на врху отвара и расклопи своја „крила“, где се убацују жилети. Ту „машиницу“ је користио до краја живота, никада ниједан други новитет, нити је икада оставио своју црвену пластичну чинију и сапуне за бријање. А могао је. Његов брат Бранко, мој стриц, кога смо звали ћића, купио му је једном, по доласку на одмор из Немачке, где је радио на бауштелама, беше то у осамдесетим,  електрични апарат марке браун сикстант. Такве исте, по немачкој лиценци, правила је Искра из Крања, али отац је добио оригинал немачки.

Апарат је био спакован у правоугаону чврсту кожну кутију, црне боје. Кад се дрикер којом је поклопац био „везан“ за доњи део кутије, откопча, кутија се расклопи и покаже се апарат у свој својој лепоти. Лежао је упакован на месту за тело апарата, поред њега напонски кабл, који се укључивао у утичницу поред огледала. Да се човек гледа, док се брије. То је за онога ко је има, а ми који је нисмо имали, морали би да развлачимо неке продужне каблове до огледала, да би апарат радио. Да, био је практичан кад се путује возом, где поред сваког огледала у спаваћим колима има утичница, баш за овакве апарате. Ето, није нам служио ни у купатилу, ни у возу, јер спаваћим колима нисмо путовали, већ само другим разредом, у возу ка Црној Гори, преко Сарајева, Чапљине и Никшића. Но, како је на унутрашњој страни поклопца било и мало огледало, отац је могао да шета кутију по стану и да се, кад укључи апарат на струју, брије где хоће. Није то тако могло, он је знао да се брије само ако стоји, испред огледала у купатилу. Навикао тако. 

Поред апарата и кабла, шћућурила се пластична четкица, за чишћење малих полукружних бритвица које су се налазиле поређане једна уз другу, на врху апарата. Биле су покривене фином челичном мрежицом а она пластичним поклопцем који се скидао. Кад се апарат наслони на лице и кад брије, те бритвице, испод мрежице, су се окретале, скидајући длаке. Под притиском руке, оне су се, заједно са фином мрежицом, спуштале и померале под притиском руке. Кад се заврши бријање, скидала се мрежица, па су се четкицом лагано, да се не оштете бритвице, чистиле длаке. Одмах испод мрежице, на њеном рубу, био је посебан део за скраћивање бркова. Ни то није користио. Касније кад је пустио бркове, то је радио уз помоћ чешља и танких маказа.

Отац је браун сикстант користио два-три пута. После сваког „шишања“ браде, јер је он говорио да је то апарат за шишање браде, а не за бријање, јер само бритва и жилет могу да брију, он је врховима прстију или дланом прелазио лице и никада није био задовољан. Није то то, бритва је бритва, говорио би, махнувши руком. Тако је брауна и оставио негде у ормару, да сакупља прашину, све док га ја нисам злоупотребио. Да ли сам био сувише млад, неких 15-16 година, па нисам обрадавио како треба, или ми је кожа заиста била осетљива, тек после коришћења апарата, лице ми је поцрвенело. Кад су ме родитељи видели, морао сам да кажем шта је било. Жилет сине, жилет, ништа без жилета, кратко је рекао отац, склањајући браун сикстант на сигурно место. А и поранио си, боље да си стао на промају, рекао ми је тада. Чували смо тај апарат на струју, не сећам се за кога, ни колико година. Знам да је на крају завршио код мене, не да бих се бријао кад су се неке чекиње појавиле, већ да га чувам. Тешко сам се растајао од ствари чији су власници били тада већ мртви људи, а ја сам мислио да је то татин апарат који је добио од брата и да нико није заслужио да тако вредан поклон добије. После ко зна колико година, био је нов, исправан, као да је из радње изашао. Ма, немачка роба, ради и кад не ради. Мислим да сам га на крају поклонио свом зету. Он је знао да искористи сваку ствар или уређај за коју ја нисам знао шта да радим са њом.     

Отац није бринуо само да увек буде добро избријан, да после бријања добро натапка лице са Брионом или Питралоном, који је куповао у тамним пластичним флашицама, после чега се нашироко осећао тај тада популарни афтер шејв, већ је веома бринуо и о својој коси. На углу Максима Горког и наше улице, у приземљу једне старе предратне зграде, била је продавница парфема и разних уља. Отац је ту редовно куповао орахово и чичково уље, у малим тамним флашицама, и увече после прања главе, га утрљавао у косу. То је добро за корен косе, јача га, говорио би ми, стављајући потом мрежицу преко главе, да покрије косу. Чешљао ју је уназад, без икаквих раздељака. Била је смеђа, бујна и таласаста. Умро је сед, са пуно косе на глави. Изгледа да су она уља имала ефекта.