Момине приче

Живот је пролазио мимо њега. Откад га знам, а има томе више од шест деценија, обитавао је у свом свету, који с оним у коме смо ми живели, кроз који смо гурали како смо знали и умели, имајући неке циљеве пред собом, није имао никаквих додирних тачака. Још као дечак имао је свој, нама непознат и несхватљив свет, у коме се кретао и тумарао, изгубљен, иако се трудио да се то не видимо. Или он заиста није видео да бесциљно лута. Седели смо с њим, причали, играли се, а нисмо видели да он, иако је ту поред нас, није са нама. Кад смо порасли и схватили да нам се путеви разилазе, покушавали смо да кроз разговор проникнемо у разлоге за његово такво живљење, да видимо има ли неки циљ ка коме иде, али нисмо успевали. Нисмо га убеђивали ни у шта, јер нити смо били толико паметни, нити је било неке наде да ће се вратити ка нама. Зато смо га пустили да корача својим стазама, да лута тим нама тешко схватљивим путевима, не реметећи му илузију. Ипак, свако од нас из друштва, кад год је могао, пружао м...

Приповедање је помало и исповедање, па приче из прошлости нису само жал за младошћу, мада је сета за тим временима најјачи осећај, већ и чишћење савести, олакшавање душе, суочавање са греховима из младости. Тога нисам био свестан када сам чинио те неподобштине, нисам био разуман, па ми је грех можда мањи, а ни оних које сам због тога могао да наљутим и повредим више нема. Крио сам од њих, пре свега од родитеља,  све што сам чинио када сам се играо и себе доводио у опасност, корачајући ван граница допуштеног, пожељног понашања, па им нисам наносио бол. Поштедео сам их, али не из љубави према њима, већ због страха од њих. Тај неразум из дана дечаштва, ипак, није бреме које ме данас притиска и изједа, ваљда зато што сам жив, што се то моје лудило није трагично завршило. Успео сам да ме родитељи никада не виде у тим авантурама, због којих би патили, дрхтали и доживљавали, благо је рећи стрес или чак и инфаркт. Шест деценија касније, седим и сећам се моје непамети. Да је ове памети та...

Седим и држим у крилу кутију од ципела, док на сточићу преда мном дими јутарња кафа ширећи опојни мирис. Цигарета уз кафу нема, нити их је икада било. Да су ми се допале када сам са десетак година крао татине цигарете, димећи у мраку шпајза, вероватно бих сада у ову слику и причу убацио и цигарете. Али, мама је мало после мене ушла у шпајз и по диму и смраду открила шта сам радио, па је уследио разговор са оцем. Да су ми се допале, вероватно бих ја загазио касније у тај порок, но срећом, згадиле су ми се још тада, па касније нисам ни покушавао. И данас у устима могу да осетим укус после тог првог дима који сам повукао. У овој кутији су успомене, углавном црно-беле, из давне прошлости. Оне колор, новијег датума, пре дигиталне технологије, које ми нису битне за ову причу, чувам у другој кутији. У трећој кутији, знатно већој од оне за ципеле смештени су неки предмети, успомене из прошлости, тек да подсећају – телефон са бројчаником, већ му је више од 50 година, татине и мамине наочаре, ...

Слике из Београда давних седамдесетих, када сам имао десетак година, и даље су дубоко урезане у мојој глави. Сећам се млекаџија који раном зором гурају трицикле, с металним гајбама у којима су стаклене флаше са млеком. Из гајби ваде по неколико флаша и односе их испред врата својих суграђана, узимајући празне флаше које су они оставили испред врата. Ту су били и продавци леда, који на трициклима гурају велике комаде, па их одламају купцима, да свако добије комад колики хоће. То је било време када су сељанке ишле по граду, носећи на раменима по канту или корпу са сиром и кајмаком, окачене на обрамицу или кобилку, нудећи грађанима здраву, домаћу храну. Многи су имали свог млекаџију и сељака који им је доносио сир. Незаобилазни су у тим сећањима и продавци дрва, који у платненим џаковима разносе ситно исцепана дрва. Углавном су знали код кога носе тај џак. Код нас у згради је био инжењер Љубисављевић, старији господин, који је живео сам једно време. Њему су све доносили на врата – сир, мл...