Постови

Опроштај

-
Слика
Вратио сам се из болнице изнурен, и физички и психички, као да сам и сâм данима лежао тешко болестан у кревету, уместо што сам сате провео у чекаоници, по ходницима и собама, док смо мајка, мој син и ја покушавали да оцу обезбедимо било какву болничку негу, какву у стану нисмо могли да му пружимо. Прошли смо кроз пакао чекања и објашњавања, кроз равнодушност и суровост медицинског особља које нам је рекло да „не примају мртваце“, што је у тим тренуцима ипак, иако ми је отац умирао, звучало као увреда. Кад сам видео како га бацају у кревет, као џак кромпира, како се деру и како се понашају према човеку коме је остало још неколико дана живота, вратио сам га кући. Нисмо га довели да га излече, само смо хтели да без болова, што лакше, достојанствено проведе последње сате. Наша немоћ и страх су нас довели у болницу, а ударили смо у зид нељудскости. На путу кући свратили смо у апотеку и купили пелене за одрасле. Дошло је дотле, помислио сам док сам плаћао оно што сам први пут куповао. Схвати...
Постави коментар
Прикажи све

Бакина кафа

-
Слика
  Бака је свако вече одлазила на спавање са првим сенкама мрака. Нисмо тада, почетком шездесетих, имали телевизор, око кога би се окупила породица, тако да смо и ми одлазили раније на спавање. Када је мајка радила од шест, она је прва будила зору, а када је радила по подне од два, бака је била та која је шољицом кафе будила мајку, своју снају. Новка, моја мајка је за њу била Новка, а бака је за моју мајку била – мајка. Тако су се звале. Бака увече није одлазила у своју собу, јер је није имала. У једној соби смо били ми деца, а у другој отац и мајка, па је она спавала у кухињи, на софи, испод прозора, поред шпорета. После вечере, која је ретко када била иза осам увече, сви смо излазили из кухиње и остављали баку да се у мраку опорави од дечје граје и свега што доносе деца у тим годинама. Њених осам до десет сати сна, било јој је довољно да опорави душу и тело од претходног дана. Имала је тада више од 80 година, а бринула је о троје деце – о мени, који сам имао мање од десет година и...
Постави коментар
Локација: Србија
Прикажи све

Прво и последње сликање

-
Слика
Пре поласка отворила је шкрињу. То је био онај тежак дрвени сандук што је стајао у углу собе, увек закључан, са старим кључем што се, замотан у марамицу, чувао у појасу. Чим га је отворила, запахнуо је мирис домаћег сапуна од лаванде са околних брда. Давно га је правила. Умотала га је у неку хартију, па ставила у шкрињу, да не исфлека одећу. Тако ју је чувала од мољаца и зуба времена. Осетила је, и поред јаког мириса лаванде, и мирис дрвета, старих тканина и нечег чега више нема, али то остаје у уму и ноздрвама, чак и кад се добро затвори у дрвени сандук. Мирис неких прошлих времена који враћа сећања. Сваки комад одеће унутра био је прича која никада није испричана. За те приче није било времена, морало се преживљавати. А и да га је било, није имала коме да их прича. Имала је женску децу, али их је болест однела. Остала је сама са четири сина који нису имали слуха за те приче. Није то за мушку чељад. У шкрињи — одећа коју није облачила годинама. Не зато што је заборавила да постоји, ве...
Постави коментар
Локација: Србија
Прикажи све

Пакети и мајчине сузе

-
Слика
Дечју грају прекинуо је звук звона — дуг, оштар, упоран. Као да је онај који звони залепио прст за дугме, па неће да престане све док му се не отворе врата испред којих стоји. Знали смо одмах — нису комшије. Ако су нам врата закључана, њихово звоно је било кратко, само једном, да нас тргне. Они су нам често улазили и без звона, само куц-куц руком и лагани притисак на кваку. Врата често нисмо ни закључавали. Живели смо тако. Није било страха, јер није било ни лопова. Или их ми нисмо видели. А кад не видиш и не знаш да нешто постоји, не плашиш се. Продоран метални звук могао је да значи само да је стигао незвани гост. Такве нисмо са неком радошћу и добродошлицом дочекивали. Нарочито кад је отац био код куће. Срећом, тог пута је био на послу. Да је њега пресекло то звоно, сигурно бисмо чули: „Ко је сад? Иди, Новка, види. “ Није волео ни изненадне посете, ни било какве телефонске позиве. Имао је одбојан став према свему што је било изненада. Телефон му је био и остао непријатељ до краја жи...
Постави коментар
Локација: Србија
Прикажи све

Ноћни новинар

-
Слика
  Стајао сам иза закључаних стаклених врата, док се гомила нервозних људи гурала и покушавала на силу да уђе у банку. Гледао сам их како се лактају и свађају, не обазирући се на оног поред себе. Суочио сам се са сликама и лицима која ћу у годинама које су уследиле, гледати у сличним приликама када у цик зоре чекају у реду за млеко, када трчећи по продавницама скидају са готово празних рафова све што нађу и убацују у корпе како би спасили плату од хиперинфлације или када се очајнички боре да испред других уграбе оно што је на снижењу. То су били изрази лица које је тешко објаснити - помешани очај, похлепа и страх од сутрашњице. Лако се памте, али тешко описују, а још теже разумеју. Био сам помало збуњен том силом гомиле, чије намере нисам могао да предвидим, па сам се одмакао од врата метар-два, да ме нешто не исече, јер су се врата и стакла љуљала. Унутра, испред шалтера, тискала се већ десетина њих, негодујући што све иде споро, што не могу у трену да заврше све због чега су дошли...
Постави коментар
Локација: Србија
Прикажи све