Момине приче

Пре поласка отворила је шкрињу. То је био онај тежак дрвени сандук што је стајао у углу собе, увек закључан, са старим кључем што се, замотан у марамицу, чувао у појасу. Чим га је отворила, запахнуо је мирис домаћег сапуна од лаванде са околних брда. Давно га је правила. Умотала га је у неку хартију, па ставила у шкрињу, да не исфлека одећу. Тако ју је чувала од мољаца и зуба времена. Осетила је, и поред јаког мириса лаванде, и мирис дрвета, старих тканина и нечег чега више нема, али то остаје у уму и ноздрвама, чак и кад се добро затвори у дрвени сандук. Мирис неких прошлих времена који враћа сећања. Сваки комад одеће унутра био је прича која никада није испричана. За те приче није било времена, морало се преживљавати. А и да га је било, није имала коме да их прича. Имала је женску децу, али их је болест однела. Остала је сама са четири сина који нису имали слуха за те приче. Није то за мушку чељад. У шкрињи — одећа коју није облачила годинама. Не зато што је заборавила да постоји, ве...

Дечју грају прекинуо је звук звона — дуг, оштар, упоран. Као да је онај који звони залепио прст за дугме, па неће да престане све док му се не отворе врата испред којих стоји. Знали смо одмах — нису комшије. Ако су нам врата закључана, њихово звоно је било кратко, само једном, да нас тргне. Они су нам често улазили и без звона, само куц-куц руком и лагани притисак на кваку. Врата често нисмо ни закључавали. Живели смо тако. Није било страха, јер није било ни лопова. Или их ми нисмо видели. А кад не видиш и не знаш да нешто постоји, не плашиш се. Продоран метални звук могао је да значи само да је стигао незвани гост. Такве нисмо са неком радошћу и добродошлицом дочекивали. Нарочито кад је отац био код куће. Срећом, тог пута је био на послу. Да је њега пресекло то звоно, сигурно бисмо чули: „Ко је сад? Иди, Новка, види. “ Није волео ни изненадне посете, ни било какве телефонске позиве. Имао је одбојан став према свему што је било изненада. Телефон му је био и остао непријатељ до краја жи...

  Стајао сам иза закључаних стаклених врата, док се гомила нервозних људи гурала и покушавала на силу да уђе у банку. Гледао сам их како се лактају и свађају, не обазирући се на оног поред себе. Суочио сам се са сликама и лицима која ћу у годинама које су уследиле, гледати у сличним приликама када у цик зоре чекају у реду за млеко, када трчећи по продавницама скидају са готово празних рафова све што нађу и убацују у корпе како би спасили плату од хиперинфлације или када се очајнички боре да испред других уграбе оно што је на снижењу. То су били изрази лица које је тешко објаснити - помешани очај, похлепа и страх од сутрашњице. Лако се памте, али тешко описују, а још теже разумеју. Био сам помало збуњен том силом гомиле, чије намере нисам могао да предвидим, па сам се одмакао од врата метар-два, да ме нешто не исече, јер су се врата и стакла љуљала. Унутра, испред шалтера, тискала се већ десетина њих, негодујући што све иде споро, што не могу у трену да заврше све због чега су дошли...

Држао је индекс у руци и махао њиме испред мог лица. Стајао сам мирно испред њега, очекујући са нелагодом оно што следи. Знао сам шта ме чека, само нисам схватао чему све то. Беше октобар 1976, завршио се испитни рок на првој години факултета. Дао сам услов за упис у другу годину, али сам пренео два испита. Очекивао сам ако не општенародно весеље, бар мало радости, нас најближих. Па, ја сам био први студент у породици, неки искорак направих у односу на претке. Не, ОН није био задовољан . „Ниси положио све испите“, бесно је, благо је рећи повишеним тоном, износио примедбе на моје студирање. Додао је оно обавезно: „Ништа не учиш, да си учио, све би их положио.“ Стајали смо у средини собе, један наспрам другог. Мајка је све време седела са стране. Ћутала је, гледајући нас очајна, ломећи шаке у крилу. Њен поглед и израз лица били су ми тежи од онога што излази из очевих уста. Није смела ништа да каже, јер би уследило „држиш му страну“. Чекала је да се отац истутњи. Не први пут. Но, требало...