Један ред, два света

Среда је, подне, нема гужве у супермаркету. Тишину ремети само звук музике који допире са разгласа. Стојим испред витрине са сувомеснатим. Трећи сам у реду. Не журим, разгледам шта има у понуди.

Изволите, ко је следећи?“, чујем продавачицу која пита, уморно, али љубазно, као неко ко је већ навикао на исти ритам сваког дана.

„Ја сам. Дајте ми сто грама алпске“, рече човек на почетку реда. Видео сам га, али га нисам детаљно загледао.

После два-три минута, продавачица га пита „Изволите, још нешто?“

„Сто грама пилећег паризера.“

„Који ћете?“, упита.

„Најјевтинији“, рече он.

Погледах га, сада мало пажљивије. Радничке панталоне на трегере, већ избледеле, прљаве, на више места поцепане, мајица шарена од флека, свуда трагови малтера, прашине, боје – све оно што се скупља током дана на градилишту. Ципеле, некада заштитне, сада добро изношене. Нема ту више никакве заштите, ни од клизања, ни од ексера.

Продавачица му пружа паризер. „Изволите, још нешто?“

„Гауду, сто грама.“

„Коју?“

„Најјевтинију.“

„Имамо нашу робну марку, Премиа. Сто грама би било 110 динара. Може?“

„Дајте“, рече он.

Размишљам - кило те гауде, те најјефтиније, сада кошта као некад најбољи мађарски качкаваљ. Памтим те цене, памтим и укусе. Ниједно се не може поредити, све се променило. Данас су укуси много скупљи него некада.

Пратим његову куповину мимо воље. Разбило ме то „сто грама“, „најјевтиније“. Како је подне, размишљам, вероватно ће са тим оброком спојити доручак и ручак. Њих неколико. Уз један хлеб, пресечен на пола, унутра саламе, сир, можда и мајонез, ако се нађе онај „најјевтинији“.

„Изволите. Још нешто?“, прену ме продавачица из мисли.

„Сланину, исеците два танка листа“, додаде, показујући палац, да се види дебљина листа.

„Коју ћете“, опет га упита.

„Најјевтинију“, рече и показа прстом на ону са најнижом ценом.

Када је и то спаковала, продавачица му предаде пакете. Он, не чекајући питање, рече: „Ништа више“, и оде даље.

На реду је био човек који је стајао испред мене. Ни на њега нисам, до тада, обраћао пажњу. Као да ми је поглед био усмерен само на оног првог.

„Изволите“, обрати му се продавачица.

„Триста грама пршуте, ове његушке“, рече и показа руком, прецизно, без оклевања.

Кад чух „пршута“, погоди ме у стомак. Погледах га. Пршута је баш добро ишла уз оно како је био обучен.

Дошао сам да купим нешто сувомеснато, ништа више. А ево, већ неколико минута, стојим заробљен унутар социјалног огледала. Сам сам крив, зашто све видим и чујем.

„Изволите, још нешто“, упита га продавачица.

„Триста грама овог врата, да је сув.“

„И он је његушки. Њега хоћете?“

„Да, лепо га исеците“, рече, као наредбу, али културно.

Када му је пружила, настави:

„Триста грама оног пиротског качкаваља, исеците на листиће.“

„Изволите, још нешто?“

„Дајте ми триста грама маслина, зелених, очишћених, без ичега унутра“, настави да поручује

„Иду уз пршуту“, додаде продавачица, да разбије мало монотонију.

„Иду, иду, још да купим добро вино“, узврати купац.

„Имамо тамо на полицама“, упути га продавачица

„Наћи ћу неко црно“, рече он.

Продавачица му пружи и маслине. Таман сам помислио „докле ће“, кад је рекао „хвала, ништа више“.

„Изволите, ви сте на реду“, обрати ми се продавачица.

„Да, ја сам на реду“, рекох, као да се будим из неког унутрашњег сна.

Још сам под утиском ових „шамара“, мојих тешких мисли. Јесам већ изабрао шта ћу да купим, али се ломим. Да нађем неку средину између пршуте и алпске. Да се не осећам непријатно, сам пред собом

„Погледаћу још мало, нека ова госпођа иза мене купи док размислим“, рекох да купим време и одмакнух се корак у страну.

У неколико минута, у једном реду, испред хладне витрине – слика једне стварности. Један ред и два света. Ћуте један поред другог, не дирају се, не додирују, али ту су. Све је то око нас, само понекад не видимо. Журимо, немамо времена. А понекад видимо, али се правимо да не видимо.

И онда некад, кад не очекујеш, чујеш само:

„Сто грама алпске.“