Возом на Понте Росо

Воз који је петком увече полазио за Трст био је препун већ на београдској железничкој станици. Чини ми се да би сваки вагон био пун, да су их додали још десетине. Резервације су можда и могле да се купе, али се не сећам да смо икада седели у купеу. Ишао сам на станицу и по месец дана раније, стајао у реду испред шалтера и чекао да купим повратну карту К-15, са резервацијом, други разред. Знали смо да се све резервише преко железничких веза, али сам ипак с неком надом улазио у ред. Залуд надања. Увек сам се сударао са одговором са друге стране стакла – „нема резервација, све продато“. „Онда само две повратне карте“, скрушено бих изговарао и пружао паре кроз онај отвор на шалтеру, јер сам знао какво ме путовање чека чувеним викенд возом за Трст.

Петком, кад би полазили за Трст, мајка је устајала, као и увек када ради преподневну смену, у 4,15 ујутру. Радила је од шест до два по подне. Кући је долазила око три. Није се одмарала, већ је одмах настављала да ради, како би, кад ми одемо, мој отац, брат и сестра, имали шта да једу и да обуку у наредна два-три дана, док смо ми на путу. Кретали би ка железничкој станици већ око шест по подне. Воз је полазио, колико се сећам око осам увече, јер знам да се путовало 12 сати, пошто смо у Трст стизали у раним јутарњим сатима. Тако уморна улазила је у воз. Целу ноћ бисмо проводили у ходнику вагона, седећи на поду, леђима наслоњени на „зид“, тек повремено мењајући положај када неко устане и направи мало места или када неко изађе из купеа, па на путу до тоалета разгрне нас који смо окупирали ходник. Успевали смо да мало и прилегнемо, да испружимо ноге, тек да одморимо очи и душу. То је био њен одмор. 

После такве ноћи, наредног дана би цео дан по Трсту куповала шта треба, да би тако уморна, опет целу ноћ на поду путовала до Београда. Тако би се нас двоје после два дана, уморни и прљави, са гомилом робе коју смо купили на Понте Росу, у недељу ујутру враћали кући. За њу ни тада по повратку није било сна и одмора, већ је преузимала кућу на себе, све до вечерњих сати када је могла да одахне.

Путовали смо једном месечно, кад мајка прода сву робу коју би донели и када би прикупила наруџбине за следеће пословно путовање. То би било, по правилу, кад ради преподневну смену. Како је све то издржавала, не знам. Одавно је нема да је питам, а када сам могао да је питам, нисам знао да то треба да учиним. Нисам знао колика празнина остаје после ћутања. Чини ми се, ипак, да смо обоје бежали од тешких сећања и да нисмо хтели да их оживљавамо. Било је, прошло је, остало је тамо негде. Ипак, није изгубљено, остало је сакривено дубоко у мени.

Имала је тада, крајем шездесетих, око 45 година, а ја тек загазио у пубертет, кренуо у гимназију. Тада нисам ни знао шта је пубертет, нити ми је неко објашњавао. Био сам, како данас кажу, тинејџер. Нисам знао ни шта је то, не сећам се да је ико од нас тада био тинејџер. Тих година нико није постављао ни питање како то да дете од 15-16 година иде у иностранство само с једним родитељем. Одлази се у другу земљу, прелази се граница, али то тада и није била нека препрека. Сви смо се осећали безгранично слободно, богато у својој оскудици, због које смо и ишли на та путешествија. Ваљало је преживети, а кад мука натера, трпи се, терет се лакше носи. Колико пута сам чуо мајку да каже „живот је борба“. Тако смо ми „наоружани“ динарима и списком који је она направила, полазили у „борбу“, у пословне подухвате чији циљ није био профит, већ опстанак.

Oтац је у овој причи само чувар мог брата и сестре, који су четири године млађи од мене. Док смо нас двоје путовали, њих троје су нас чекали. Он није био способан за ове пословне подухвате, па је мајка сву муку упртила на своја леђа и душу. Тих година је не мало био одсутан у нашим животима. Био је поред нас, живели смо сви заједно, али он је био у свом свету. Неизлечиви правдољубац, борац за радничка права, комуниста, остајао је без посла чим би у колективима где је радио кренуо да, попут Дон Кихота, истерује истину и правду. Мислио је да радници имају нека права, да синдикати нешто могу, па кренуо да смењује директоре. Увек је он био „смењиван“, не схватајући како ти системи фукционишу. Е, да сам нешто научио на његовом примеру, не бих табанао истим стазама.

Тако смо остајали без очевих плата, а он би мењао ГГ фирме у којима никада није било пара. Тада нисам знао шта је то ГГ, док ми он није објаснио да су то предузећа које су оснивале „групе грађана“. Једно, па друго, па треће ГГ, док средином седамдесетих није стекао сталан приход, пензију. Тада нисмо имали статус сиротиње, нити добијали хлеб и млеко сваког јутра у канцеларији Црвеног крста у Дубљанској улици, као што је било неколико година раније. У преживљавању нам је помагао стриц, који је радио у Немачкој, па у Ирану, на немачким градилиштима који су градили нови модерни Иран Резе Пахлавија.

Понте Росо

Мајка и ја смо, чим воз раном зором стигне у тршћанску станицу, ужурбано ишли ка пијаци у коју су сваког викенда хрлиле хиљаде Југословена који су пристигли возовима, аутобусима и колима. На све стране се чуо само српскохрватски језик. Говорили су га сви Југословени и трговци Италијани, са оним симпатичним нагласцима, па је наш језик, када га они говоре, постајао права мелодија. Кад почне ценкање, а то је био мајчин посао, мелодија је била још разигранија. Упамтих „мозе“, кад трговац пристане на нижу цену и „не мозе“, кад одбија понуду. Све што смо куповали, плаћали смо динарима, само готовина, коју је мајка преносила преко границе мало у џеповима, оно што је пријавила, мало у чарапама, мало у грудњаку, оно што је било мало изнад дозвољене суме. Италијани су радо примали динаре. Што их је било више, они све срећнији. Већ у понедељак, када се Трст испразни, похрлили би у банке да их замене за лире, како би набавили нову робу за следећи викенд.

Прво смо куповали по списку, који је мајка саставила правећи анкету у болници где је радила. На њему су биле наруџбине спремачица, медицинских сестара, али и болесница које су лежале у болници на Бежанијској коси. Наручивале су летње хаљине, блузе, доњи веш, џемпере, фармерке, све што се тада тражило и носило. Кафу, које једно време није било на рафовима трговина у Југославији, нисмо доносили за препродају, већ само за кућу. Обично смо куповали два килограма. Када цариник уђе у воз и почне претресање уз оно питање „шта имате да пријавите за царину“ мајка би одговарала: „Кило је моје, а кило његово“, показујући на мене. „Он пије кафу“, питао би цариник смешећи се. Мајка није ништа одговарала, а цариник је са смешком одлазио даље.

Мајка је знала шта се од робе тражи, ко од особа са списка хоће какве боје, као и величине. Имала је и сталне муштерије. Ако се омане, ако се погреши величина или дезен, па се купцу не свиди, увек је имао ко да купи, јер све што се доносило из Трста, брзо се продавало. Уз све то, мајка је знала и да се ценка, да обори цену на количину, да нам остане за још понешто.

Ја сам био задужен да теглим кесе са купљеном робом, да их вучем од тезге до тезге, од продавнице до продавнице, док пратим мајку да је не изгубим међу хиљадама људи. То ми није лако падало, али морало се. Носила је и она, али ја сам ипак био момчић који је могао да повуче. Мајка пази на мене, пази да нешто од робе не изгубимо, брине да је не изџепаре и да нам не испразне наш инвестициони фонд или не дај Боже, украду пасоше, који су тада били тражена роба. Тек по подне, кад купимо све за препродају, јер је то било важније од било чега другог, могли смо да, седећи у граду на некој клупи, нешто поједемо и попијемо, па да кренемо даље.

Путовања са мајком у Трст јесу била мука и борба, али у њима сам налазио и доста радости. То је била прилика да за себе купим понеки комад гардеробе или неку обућу, да мало Запада донесем у Београд. Знао сам да ће сутра у разреду приметити моје нове фармерке купљене код Ђованија или нове италијанске ципеле, које смо звали гиље. То је било време када смо ми, гимназијалци, носили ципеле. За брендиране патике нисмо знали да постоје. Те ципеле су биле толико мекане и удобне, да сам могао да их као рукавицу савијем, готово згужвам, да врх ципеле савијем све до пете. Подразумева се да су биле „чиста кожа“.

Тешко сам их куповао, и тада и сада, како због цена, тако и због тога што нисам могао да од толико лепих и сјајних, изаберем само једне, а морало се, за више нити сам имао пара, нити је било потребе. Дуго бих гледао по излозима, док не нађем ципеле које испуњавају све моје критеријуме (и цена и изглед и квалитет), па тек онда бих улазио тражећи баш те, број „кваранта ћинкве“, толико сам знао италијански. Проблем је настајао ако нису имали твој број. Тада почиње понуда других ципела у том броју. Једне, па друге, па треће, па... Толико су били упорни и нападни, да су биле мале шансе да изађеш без неких ципела. По правилу, увек су биле скупље од оних које си ошацовао у излогу. Тамо у Трсту продавци нас нису обували и изували, била је гужва, а и клијентела, изгледа, није заслуживала, баш толики труд. То обување сам касније доживео у Риму. Седим а он донесе 10-15 пари, обува ме, изува, прича, а ја не разумем све те хвалоспеве о обући. Тешко је описати то „дављење“ и убеђивање да купиш било шта по сваку цену. Понекад бих, уз ципеле, у Трсту купио кожну јакну од „јеленске коже“, или гомиле мајица које су биле хит тог времена, па лосион после бријања Брут или Пино силвестре.

За праћење моде, иако није било разбацивања и модирања, помагао ми је и стриц. Свом сину и мени, купи карте, пошаље нас у Венецију и да нам паре да купимо мало гардеробе и мало више плоча. Њих је куповао мој брат од стрица, јер ја нисам имао грамофон. Ипак, купим понеку, да ми се нађе кад затреба, јер сам знао да ће он изгустирати своју Тоску 10, да ће му отац купити нови грамофон, па ће стара Тоска код мене вртети све те плоче које сам куповао по венецијанским продавницама. Тако и би после неколико година.

Кад мајка и ја све покупујемо, у касним поподневним сатима, спремали смо се за повратак. У великом парку у близини железничке станице, све клупе су одавно биле заузете, или је неко спавао или су на њима биле натрпане пуне торбе спремне да се укрцају на вечерњи воз за Београд. Без имало срамоте, ту око клупа, јавно, без икаквих кабина за пресвлачење, људи су облачили гардеробу за путовање. Прво једну, па преко ње другу, па преко друге трећу... Једна мајица, па друга, па трећа, па преко њих једна хаљина, па друга, па трећа... Било је битно да што мање робе остане у торбама. Тако се и мајка спремала за царински преглед у Сежани, где су у воз улазили југословенски цариници. Ја сем неколико мајица или џемпера, нисам могао ништа више да обучем. Преко једних фармерки које сам облачио, друге нисам могао да навучем. Срећом, путовали смо у старој гардероби, коју смо, по облачењу за царину, бацали. То је било једно од правила које смо научили на тим путовањима. Тако је Трст суботом увече, кад се све затвори и возови и аутобуси крену ка Југи, био пун старе југословенске обуће и одеће, бачених кеса и кутија. Не чуди ме што су Тршћани волели само наше динаре, не и нас. Али, морали су да трпе тај наш „пакет аранжман“.

Мени је и тада, а и данас, сваки долазак на границу био драма. Ваљда ми је у кости ушао страх од цариника. Данас кад видим наплатну рампу на ауто-путу, помислим да је царина. Ти сусрети са униформисаним лицима заиста су били помало драматични, не за нас ситније „бизнисмене“, већ за оне који раде на велико. Свега сам се нагледао и наслушао. Кад воз стане, једно од првих питања је било „Јел' Словенац?“ Они су били много строжи од других, ваљда зато што су сматрали да они боље штите Сежану и границу Словеније од других. Увек смо прижељкивали да цариник не буде Словенац, али се то ретко дешавало. Кад прођемо све контроле, кад воз крене ка Београду, почињало је свлачење и потом паковање, да би се негде пред поноћ испружили или склупчали на оном поду вагона, па тако преко Љубљане, Загреба, Винковаца, све до Београда.

Кад се вратимо, мама све то пакује, одвоји за кога је шта, па сваки дан понесе по неки комад на посао да препрода онима који су наручили шта да им се донесе. Није смела да носи све одједном, у торби, јер на капији, на улазу у болницу, питали би је шта носи. Таква продаја ствари на послу није била дозвољена, па је због тога могла да изгуби посао. Али, страх од отказа био је мањи од страха да неће имати новца да прехрани породицу, мада би све било много горе када би и она остала без посла, због тога што се борила да обезбеди неки динар више за своју петочлану породицу. Са њеном платом сервирке и приходима из Трста ми смо, ипак, само преживљавали. Али, никада нисмо били ни гладни, ни жедни, ни голи, ни боси. Ваљда довољно. Тада нисам ни сањао да ћу само пет-шест година касније шетати Римом и у Виа Венето купити јакну.

Срећом, неких драма није било, ни на путовањима, ни на границама, па ни у болници. Покушали смо да такав сличан пословни подухват изведемо и у Румунији, видели смо да многи иду, слушали приче која роба се тамо тражи, да је продамо и добијемо румунске леје. Тек после тога смо могли да купујемо њихову робу која се тражи код нас. Оних класичних мењачница није било, радило се роба за леје и леји за робу, динари и девизе нису били потребни у тој трговини.

Тако мајка и ја решимо да одемо у Темишвар. Купимо најлон чарапе, вегету, седнемо у воз и кренемо у непознато. Страха је овога пута било више него када се кретало за Трст, јер смо слушали приче о лоповима и полицији, једни краду а други хапсе. Кад смо стигли у Темишвар, онако пратећи колону пословних људи из Србије, решили смо да радимо само оно што раде и други, јер о начину трговине ништа нисмо знали. Стигли смо у неку улицу, уз тротоар на крпи коју је мајка понела, раширили шта имамо у понуди и почели продају. После сат-два смо доста робе продали, најпре вегету. Чекали смо да све продамо, па да кренемо у куповину. Драма је настала када нам је пришао мушкарац у цивилу, почео да се ценка а онда је одједном извадио легитимацију. У том тренутку је настао метеж око нас. Свако је купио шта је могао и дао се у бег. Пазили смо да нас не препадне униформисана полиција, али на ову тајну, у цивилу, нисмо рачунали.

Ништа ми њега нисмо разумели, нити он нас, али је њему било јасно ко смо ми и шта радимо, као што је и нама било јасно да смо у невољи. Убрзо је дошао још један. Покупили смо све што нам је остало и пошли са њима. Један је био испред нас а други иза, да не побегнемо, мада не знам ни где би бежали у непознатом граду. Довели су нас у једну зграду, на којој није ни писало „полиција“, увели у неку канцеларију, наредили да сву робу и леје које имамо ставимо на сто. Тако урадисмо. Тражили су нам пасоше, правили се да их гледају, драли се нешто претећи кажипрстом. Вероватно су нам причали како је то што смо радили забрањено. Знали смо то и без њих. Мајка и ја смо покушавали да им објаснимо нешто што није могло да се објасни. После 15-ак минута, избацили су нас. Срећом, вратили су нам пасоше. Све леје и робу коју су нам узели, не дајући било какав папир о одузимању робе и новца, задржали су. Могли смо бар да се вратимо кући, празних џепова и торби, јер смо увек куповали повратне карте. Мајка никада више није отишла у Румунију. Пребирајући по мислима, враћајући те слике, док смо путовали аутобусом ка Београду, схватили смо да ни то нису били полицајци у цивилу. Показали су нам, ко зна шта, а ми смо у страху видели све и - ништа.