Момине приче

Среда је, подне, нема гужве у супермаркету. Тишину ремети само звук музике који допире са разгласа. Стојим испред витрине са сувомеснатим. Трећи сам у реду. Не журим, разгледам шта има у понуди. Изволите, ко је следећи?“, чујем продавачицу која пита, уморно, али љубазно, као неко ко је већ навикао на исти ритам сваког дана. „Ја сам. Дајте ми сто грама алпске“, рече човек на почетку реда. Видео сам га, али га нисам детаљно загледао. После два-три минута, продавачица га пита „Изволите, још нешто?“ „Сто грама пилећег паризера.“ „Који ћете?“, упита. „Најјевтинији“, рече он. Погледах га, сада мало пажљивије. Радничке панталоне на трегере, већ избледеле, прљаве, на више места поцепане, мајица шарена од флека, свуда трагови малтера, прашине, боје – све оно што се скупља током дана на градилишту. Ципеле, некада заштитне, сада добро изношене. Нема ту више никакве заштите, ни од клизања, ни од ексера. Продавачица му пружа паризер. „Изволите, још нешто?“ „Гауду, сто грама.“ „Коју?“ „Најјевтинију....

Заврших гимназију. Беше то пре пола века. Следио је најдужи распуст у мом животу. Дуго топло лето и дани испуњени доколицом, углавном глуварењем испред локалне продавнице са друштвом из краја, уз хладан квас или кокту, пића наше младости и грицкање печеног кикирикија и семенки, чије смо љуспе и остатке остављали испод клупе на којој смо убијали време сваки дан. Лупетања смо прекидали само када би поред нас прошла нека лепотица због које смо балавили. Тада, чини ми се, тек са 18 лета смо улазили у пубертет, остављали лопту и откривали неке друге лепоте живота. Њен ход смо пратили у потпуној тишини, како би имали бољи доживљај. Кад одмакне, да нас не чује, неискусне пубертетлије су размењивале експертска мишљења о стасу девојке која је, сматрали су залудни дечаци, сувише брзо прошла. Срећом, наишла би друга, па трећа... Колико је лепоте било само у том гледању. Дан-два некако прођу, али шта да радим са више од три месеца слободе колико сам имао после јунске матуре и поласка на факултет с...

Воз који је петком увече полазио за Трст био је препун већ на београдској железничкој станици. Чини ми се да би сваки вагон био пун, да су их додали још десетине. Резервације су можда и могле да се купе, али се не сећам да смо икада седели у купеу. Ишао сам на станицу и по месец дана раније, стајао у реду испред шалтера и чекао да купим повратну карту К-15, са резервацијом, други разред. Знали смо да се све резервише преко железничких веза, али сам ипак с неком надом улазио у ред. Залуд надања. Увек сам се сударао са одговором са друге стране стакла – „нема резервација, све продато“. „Онда само две повратне карте“, скрушено бих изговарао и пружао паре кроз онај отвор на шалтеру, јер сам знао какво ме путовање чека чувеним викенд возом за Трст. Петком, кад би полазили за Трст, мајка је устајала, као и увек када ради преподневну смену, у 4,15 ујутру. Радила је од шест до два по подне. Кући је долазила око три. Није се одмарала, већ је одмах настављала да ради, како би, кад ми одемо, мој ...