Корени (4) - Деобе као усуд

Не пишем нови роман о деобама у српском народу, које, на нашу жалост, не престају. Нисам романописац, а нисам ни историчар, па ово није нова историјска лекција било коме. Али, читам, учим и даље, слушам и гледам. И размишљам својом главом у коју улази оно што ја хоћу, а не оно што ми неко сипа као своје истине. И много деоба видим. Не волим кад се људи и народи деле по крви и вери. Не волим кад крене национално пребројавање. Знамо шта следи потом. А све то не престаје.

Веома боле поделе у фамилији, којих је највише на идеолошкој основи, али данас имамо и оно што до сада нисмо имали. Данас у једној фамилији, као последицу вишедеценијских тровања од разних режима и „синова народа“ , имамо поделе по националној основи. Један брат гласно и поносно виче да је Србин а други узвраћа, ништа мање гласно и поносно да је Црногорац.

Зато су можда ове мисли човека рођеног у Београду, коме је Црна Гора отаџбина а Србија домовина, коме су сви преци, па и отац, рођени доле, само неки вапај за разумом. Знам да је залудан, али души лакше кад се каже шта боли.

Питам се зашто Црна Гора не може да буде и отац и мајка, да буде родитељ, и Црногорцима и Србима који живе доле. Зашто једни или други желе да је узму само за себе, да буде само њихова, да буде само по њиховом скројена? Питам, а одговора нема. Ја га не знам, а не видим ни да га знају други. Или неће да га понуде.  

Деобе и диобе су, нама у Србији и Црној Гори, усуд. Као нека коб која се надвила над нама. Без њих не можемо. Прате нас и испратиће свакога од нас. Владаоци подстичу безумље и мржњу, враћају нас у прошлост, јер будућност не могу да нам понуде. А онда, једног дана, када смо довољно обезумљени и распамећени, када су нам очи закрвављене, поведу нас у крваве ратове, као последњи чин тих деоба. Да разреше нешто давно нерешено. Да је решиво, нека паметна глава би решила. Но, нема је. И све то је, кажу нам док нас завађају, за наше добро, за одбрану националних интереса. А иза тих националних застава само се крију њихови приватни интереси, њихова жеља да владају и богате се на грбачи завађених. Зато не волим када нас трују и деле. Нема деоба без зла. А кад зло крене, памет устукне.

Краљ Никола I Петровић и његов унук регент Александар I Карађорђевић  

Тито и Стаљин

Мило Ђукановић и Момир Булатовић

Завирићу у сећања, мало и у књиге историјске, без претензија да станем на једну или другу страну, без жеље да машем аргументима, у сврху убеђивања било кога у било шта и без (зло)употребе чињеница како бих поткрепио неку своју емоцију или став.

Деобе памтим још из дана кад сам био дете. Само тада нисам ни знао да су то неке деобе. Мислио сам да су то само језички неспоразуми. А биле су опасне, тада прикривене поделе, сврставања и пребројавања. Деценијама се кувало у експрес лонцу, потпаљивали га разни, дизали притисак, а ми појма нисмо имали ни да се нешто кува, ни шта се кува, ни шта ће бити када онај који је потпаљивао ватру подигне поклопац. Знамо шта нам се десило када је неко решио да се све растури.

Осијек, „Вјесник“ и „драва“, „Политика“ и „морава“

Као дете, ни у школу још нисам кренуо, ишао сам у Осијек код тетке Софије Лаловић, родом из Пошћења код Шавника. Тамо је била удата. Једини „посао“ ми је тада био, беше то 1962-63, да у продавници купим хлеб и млеко. Али, то шиканирање детета памтим ево и 60 година касније.

Посла ме тетка у продавницу да купим хлеб и млеко.

Добар дан, добар дан, дајте ми један хлеб и једно млеко, рекох љубазно.

Продавачица, кроз осмех, тада нисам знао да их има различитих, каже:

Немамо хлеба и млека.

Али, ено су тамо, показујем прстом.

То су крух и млијеко, објашњава ми она.

Збуњен се празних руку враћам  код тетке.. Она схвати шта ми се десило, ухвати ме за руку и поведе назад у продавницу. Бесно се подбочи испред продавачице и каже ми:

Тражи опет оно што си малопре тражио.

Ја затражим опет хлеб и млеко. Продавачица ћутећи изнесе крух и млијеко. Тетка плати и претећи прстом јој каже:

Немој да ти се деси да си ово икада више приредила овом детету да не одеш где треба да одеш.

Ништа ту мени није било јасно. Касније сам опет ишао у Осијек. Порастао сам, па са 22, седећи у кафани хотела „Централ“ у центру Осијека, близу трга и катедрале, беше то 1978, сећао сам се оних мука са крухом и хлебом. Тада сам већ схватао шта је био проблем. Али, проблем је „порастао“, сада је био већи. Сада сам гледао деобе.

Хотел Централ у Осијеку

Волео сам да ту попијем кафу, поседим, погледам новине. Окупљао се ту Осијек. Седим и гледам. За једним столом неколико њих чита „Вјесник“, за другим столом неколико њих чита „Политику“. Ко чита „Вјесник“, на столу му кутија „драве“. Ко чита „Политику“, пуши „мораву“. Није требало да се буде много паметан, па да се схвати ко су Хрвати а ко Срби. Објаснише ми да се то тако намерно чини, да се распознају, да се не помешају. Да једни другима покажу ко су. Бар тада се није махало заставама и ударало по патриотским песмама. Тога те 1978. није било не зато што нису хтели, већ зато што нису смели. То је било време када је у земљи братства и јединства тиха вода брег ронила, а нико није видео или није хтео или није смео да види ту воду или да укаже на њу. Зато и не волим те тихе овде, драже су ми оне планинске. С њима знаш на чему си, ваља их се вазда чувати.

Никшић, 2024, коме шта бије са мобилног

Никшић, август 2024. године. Нисам био у њему има три деценије. За то време, за тих 30 година, Никшић је остао на истом месту, али је био у неколико држава – СР Југославија, Државна заједница Србија и Црна Гора и Црна Гора. Лом у мојој души 2006. године, када се од Србије одвојила Црна Гора, када сам плакао, не схватајући да ће гробови мојих предака остати тамо негде у другој држави, сада је већ прошлост. Вече пре сусрета са братственицима Цебаловићима, седим са сином Луком у центру, близу Трга слободе, у неком кафићу.

Градска кафана у Никшићу

Пијем „никшићко“. То пију и сви око нас. Не видим шта пуше, али све је то сада страно, нема ту домаћих цигара, ни „зете“, ни „мораве“, ни сарајевске ни нишке „дрине“. Нема ни „ловћена“. Све фабрике продадоше, погасише, стране цигарете шверцоваше и паре згрнуше. По цигаретама ништа не могу да видим. Новине нико и не чита. Сви гледају у мобилне. Гледам и покушавам да видим промене у овом Никшићу. Промене у људима и међу људима. Знам да их има.

А онда зазвони један, па други, па трећи мобилни. Е, ту се већ види ко је у Никшићу Црногорац а ко је Србин. Једном звони нека црногорска, патриотска, најчешће „Ој свијетла“, другоме нека српска јуначка или „Боже правде“. То се ваљда намерно ставља, као знак распознавања. Или да засмета оном другом? Неће се помешати, јер ту свако сваког зна. И ко је ко и ко је чији и за кога је.

Једни одлазе, други долазе. Поздрављају се. Стисак руку и љубљење. Једни се љубе по једном, други по три пута. Ето, да нисам дошао сада, не бих знао да се Црногорци љубе само једном. Један пољубац и – доста. Заиста дуго нисам био у Црној Гори. Срби и даље три пута, у оба образа.

Кад некога видим са мајицом на којој је грб Црне Горе, не треба ништа да тумачим. Ове друге, Србе, са неким таквим мајицама, нисам видео. Бар не у граду. Али, има их на интернету. Тамо не јењава парада патриотизма. Историјска документа, књиге, лекције, биографије и аутобиографије илити мемоари, само додају уље на ватру љубави према својој нацији и мржње према другој.  

Нисам онај од пре 18 година, када сам 2006. плакао због одласка Црне Горе од Србије. Сада нити има суза, нити има туге. Кад човек сагори и преболи, сузе пресахну, но мука остаје. После 2006. ништа није исто ни између две државе, нити између два народа, нарочито два народа у Црној Гори. Или унутар једног, јер све је то један народ, како веле Срби. Да ли је увек било овако подељено, само се није видело како се види у последњих 25-30 година? Неко потпалио, па запалио оно што је тињало?

О деобама у српском/црногорском бићу нисам учио, јер се о томе није учило. Као да се није ни дешавало. Слушао сам приче. Читао. Нико не зна да се дели као Срби. Или, као Црногорци. Кад се они поделе, једни или други, или једни с другима или боље рећи једни против оних других, то је за причу. Кад се поделе или подијеле, то нико више не састави. А не треба им много. Крв је узаврела опет, а врије чини се мало више од једног вијека. Памет или боље рећи разум, помрачен је силама зла које стално подстиче нека политика. Подстиче све то борба за власт. Како било некад, тако и данас. Ако се човек мало удуби, прочита понешто, видеће да је све то борба за голу власт. А власт је увек највећи опијат онима који грабе ка њој. Онда завађају, да би владали. Ако треба, и крв ће пуштати и пушћати. Но, не своју, већ туђу.

Од којих деоба у српско-црногорском или црногорско-српском или српском или црногорском бићу да почнем, кад их је било напретек. Да не кренем од Подгоричке скупштине 1918. године, када је Црна Гора, иако је била засебна држава, постала део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Јер, делили смо се и пре тога.

Два рођена брата, један Црногорац, други Србин

Гледам оне спискове са острва Елис, Њујорк, пре Првог рата, кад су људи бежали из Црне Горе тражећи бољи живот. То је било пре те Подгоричке скупштине и збацивања династије Петровић.

Никола Павлов Цебаловић, 1907. одлази у Америку. Ето, он је један од мојих предака. Тамо каже да долази из Црне Горе и да је Црногорац. Са њим у Америку улази и Миливој Вуков Лалатовић, из Црне Горе, по националности је Црногорац. Ту је и Богдан Марков Цебаловић, из Црне Горе, за себе вели да је Црногорац. И Радован Петров Цебаловић, из Црне Горе, каже да је Црногорац.

Седам година после, 1914, у Америку одлази Илија Петров Цебаловић, из Црне Горе, по националности Црногорац. Али, Крсто Марков Цебаловић, такође из Црне Горе, тада се изјашњава као Србин. Са њим је и Јанко Јованов Никчевић. И њему је држава Црна Гора, а по националности је Србин. Рођени брат мог ђеда Блажа, Ђуро Павлов Цебаловић, те године стиже у Америку и уписују га да је из Црне Горе, али је по националности Србин. Ето, он је рођени брат Николе Павловог који је седам година раније отишао преко и који се изјаснио као – Црногорац.

Два брата, иста мајка, исти отац, исти преци, исти камен. Један Црногорац, други Србин. И други из Пјешиваца су били тако подељени. Све пише црно на бело или бијело. А тада их нико није убеђивао ко су и шта су, чији су, који су народ. 

Никола Павлов Цебаловић - Црногорац

Ђуро Павлов Цебаловић - Србин

За мене спора ту нема. То је било њихово аутентично осећање. Црна Гора је свима била отаџбина, тако су и писали, али национална припадност, ето и пре више од 110 година, није била иста. Или, пре бих рекао да су они тада осећали да су Срби и Црногорци исти народ, да међу њима нема никакве разлике. Исто су причали, исти им је језик био. Сви су били православци. У исте су цркве ишли.

Ране из 1918. не зарастају

И онда 1918. и лом. Деобе у истој крви, због власти и моћи. Александар I Карађорђевић, рођен на Цетињу, тада регент престолонаследник, јер му је отац краљ Петар I, био жив, ударио на ђеда, на оца своје мајке Зорке, на краља Црне Горе Николу I Петровића Његоша. Опет, има прича и да је ђед хтео да се врати из избеглиштва и да постане краљ Црне Горе и Србије, па га унук предухитрио. Но, то је тешко прихватити, јер је црногорска војска 1916. године капитулирала, Аустро-угарска је окупирала Црну Гору, а краљ Никола I је, са Владом и Двором, отишао у Француску. 

Ђед и унук

Црна Гора после рата, 1918, више није одлучивала ни ко ће јој бити краљ, нити коме ће се царству приволети. Тада се, као окупирана земља, ништа није питала, јер су о њеној судбини, нажалост, одлучивале велике силе, Француска, САД, Велика Британија и Италија, која је хтела да задржи Црну Гору као свој плен. И то је историја, једина истинита, необојена.

Србија, као земља победница, желела је излаз на море, или у Црну Гору или у Далмацију. Није смела да прихвати да Италија узме Црну Гору и Далмацију, што је Италија нескривено тражила. И онда се дешава Подгоричка скупштина, краља Николу збацују с власти, Црна Гора се уједињује са Краљевином Србијом. Дешава се потом Божићни устанак, Црна Гора је подељена на „бјелаше“ (за уједињење) и „зеленаше“(против уједињења, за државу Црну Гору), организују се комите и крећу у борбу против српске војске, која треба да угаси тај отпор. Против комита устају и наоружани бјелаши, антикомите. И пада крв. И данас се све то памти.

Пјешивци, потомци Србина Богдана Потолића, чији су преци са Космета дошли у Црну Гору, те 1918. нису били изузетак у тим поделама. Неки су стали у одбрану државе Црне Горе, као Гаврило Муја Цебаловић (1866-1919). По књигама, па и предању, које се преноси са колена на колено, њега је убила српска војска која је после Подгоричке скупштине, гасила отпор комита по црногорским брдима. Уз њега је тада страдао и Милосав Никчевић, из Стубице.

Споменик Гаврилу Мујовом Цебаловићу

Црна Гора постаде део заједничке државе у којој су и Србија и Црна Гора изгубиле државност, а БиХ, Хрватска и Словенија, некада у Аустроугарској, постају део нове земље чије стварање заговарају и одобравају велике силе. Тако се створи Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца које потраја до 1920, а од тада па до 1929, то беше Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, када постаде Краљевина Југославија. И тако та нова земља, изађе на море и у Црној Гори и у Далмацији. За све што је радио Александар I Карађорђевић, од 1921. и краљ Краљевине СХС, чињенице говоре, имао је подршку Запада и масона. 

Како су велике силе 1918. одлучиле да Црна Гора, поновићу, државност изгубљену на бојном пољу 1916, не добије назад, тако су одлучиле да јој је врате 2006. године, када су се на референдуму о издвајању Црногорци, Бошњаци, Албанци... изјаснили да желе да изађу из заједнице са Србијом. На том референдуму, Срби, који су били за опстанак заједнице, званично су били у мањини. Тако је она деоба из 1918. била, али и остала, једна од највећих деоба српско-црногорског бића. Остала, јер се све преноси с колена на колено. Та подела од тада не престаје. Напротив. 

Једни партизани, други четници

Деобе се настављају и у Другом светском рату. Чини се да се нико тада није делио, тако жестоко, сурово и крваво, као Срби и Срби и Црногорци и Црногорци. Комунисти партизани, с једне, и монархисти и четници, с друге стране. Додуше, у Црној Гори четниковање и није било толико везано за монархизам, као у Србији. Нити је било везано за одбрану земље од Италијана, тада окупатора, које и данас често призивају када се називају да су не Црногорци, него Монтенегрини и када своју земљу не зову Црна Гора, него Монтенегро. Четници су се, раме уз раме за Италијанима, борили против комуниста.

Заједничка фотографија Италијана и четника 5. јануара 1943. у подножју планине Румије, када су убили Мила Орландића и Даницу Лекић

Италијани и четници 12. фебруара 1943. на железничкој станици у Никшићу, уочи одласка на Неретву

Имам записане очеве приче о тим ратним данима и поделама. Никшић, 1942. година. Он скојевац. Много је Црногораца тада почело борбу против окупатора, Италијана. Прича ми отац:

„Хапсили су нас ноћу, пошто су обећали да хапшења неће бити. Па су то радили ноћу, да се не види. На врата ти закуцају комшије, ти им отвориш, а иза њих Италијани. Уз њих и четници. Око 320 Никшићана је ухапшено у два наврата, 17. и 18. и 27. и 28. фебруара 1942. године. О њиховој судбини су одлучивали Италијани.“

С тројицом браће Душан Блажов Цебаловић је био ухапшен и одведен у логор Каваја, Албанија, па враћен у Бар, па послат у Италију. Тамо су била сва четворица. После капитулације Италије 1943, браћа се раздвајају и Душана шаљу у немачки логор у окупираној Пољској. Тамо је био до 1945. године, када су га ослободили Руси.

О тим сусретима са браћом у логору, Душан ми је причао:

„Прва душевна храна су нам били братски разговори. Од Бранка сазнајемо да су Италијани ухапсили нашу мајку Станушу у априлу те године. Била је крива што су јој синови били против Италијана, а нису били за четнике. Стално су на силу врбовали Црногорце да постану четници. Четници су Италијанима били десна рука. После низа интервенција честитих и угледних Никшићана, који су Италијанима објаснили да Стануша није крива за поступке својих синова, пустили су је. У затвору је провела десетак дана. И док је била у затвору, четници и Италијани су узимали из породичне радње и магацина све што им је требало. Тако је породица Цебаловић-Зорић опљачкана и финансијски уништена. Нешто је остало сакривено у кући и то је Стануша слала синовима у логоре.“

И мајка Новка ми је причала како су јој, тражећи да ода где јој је сестра, четници у Пошћењу, стављали каму под грло. И то нису били увезени четници. То су били домаћи, из Црне Горе. Њихове комшије, земљаци. Знали су их. И у тим деобама је био брат против брата. Спремни да један другог убију.

Опет брата на брата – за Тита или Стаљина

И таман кад једна деоба стане, после неколико година, нова. Жестока, сурова, братоубилачка. Опет због идеологије. Опет због дељења за једног или другог вођу. Ударио брат на брата. Црна Гора се опет дели и дијели.

Тито и Стаљин

„Јебо вас и Стаљин и Тито, све вас неумне и плахе. На коју ћемо страну ја и Зарија? Уз кога? Ова ће олуја проћ без Вучића, оће части ми, ако се досад нијесмо дозвали памети, нећемо никад, ко ће сад бит партизани а ко четници, ко Крстина а ко Видосава, ово што ћу сад учињет се чини једном у цијели живот, у сретњим се фамилијама не чини никад, на ову ћете ми се сису заклијет да ће ово проћ и без братске неслоге и без Вучића, да вам Видосава не прокуне млијеко којим вас је подигла свију. “

Видосава Вучић је жена Зарије и мајка синова пролетера и комуниста, који се деле прво око колонизације 1946. (синови хоће у Војводину, јер партија то налаже, а они више слушају партију но оца, док стари Зарија неће са своје земље), а потом 1948. и око Тита и Стаљина. Све то у „Великој драми“ Синише Ковачевића. Видосава држи дојку у руци, устрептала и запета, уплашена и спремна и да прокуне и да, као некада, истуче и казни, ако треба. Само моли, куми и куне, желећи да сачува фамилију од тих крвавих братских сулудих деоба.

Представа Велика драма Синише Ковачевића

Молбе и клетве нису помагале. Крв и памет су узаврели. Тито и партија су наредили да се одвоји жито од кукоља. Голи оток је отворио врата за невернике. А ако је неко страдао на Голом отоку, то су били Срби и Црногорци. Ако их је неко хапсио а потом гонио на тај оток, то су чинили Срби и Црногорци. Различите су бројке, али нећу много погрешити ако наведем само неколико. Званични подаци некадашњег Савезног секретаријата за унутрашње послове СФРЈ из јуна 1963. године говоре да је на Голом отоку био 16.101 затвореник, 15.173 мушкарца и 928 жена, од којих је током издржавања казне страдало 413. Има података да је од те бројке, 71 из Црне Горе. И то је готово 20 одсто од свих мртвих. То су званични полицијски подаци.

Највише затвореника је било из Србије, 44 одсто (7.184), а на другом месту су Црногорци са 21,5 одсто (3.522). Срби и Црногорци – 65 одсто! Шифрарница из збирке БИА указује да су то тачни подаци. Када се погледа укупан број становника у једној републици и број ухапшених због ИБ-а, јасно је да је у Црној Гори процентуално био највећи број ухапшених и осуђених, а богами и оних који су умрли за време робијања.

Али, како се баш нема поверења у полицијске бројке, има процена да је на Отоку боравило око 50.000 и да је око 8.000 страдало. Голи оток је био и остао једна тајна и тешка и тужна неиспричана прича. Али, није тајна шта је чинио Јово Капичић, тадашњи помоћник Александра Ранковића, који је био задужен не само за Голи оток већ и за остале логоре којих је било седам-осам. Од њега је зависила судбина људи.

Јово Капа, како му је право име и презиме, од оца Мила Капе, рођен је у граду Гаети, у Италији, где је тада била велика база избегле црногорске краљевске војске након Божићне побуне 1919. године. Мило Капа, који је рођен у селу Угњи код Цетиња у Црној Гори, дипломирао је теологију и био је професор богословије, а 1918. Црногорски комита и члан Црногорске федералистичке странке. Јово, Милов син, постаје комуниста и постаје Капичић. Такви морају да се доказују више од других.

Јово Капичић

О њему се може говорити као о главном зликовцу-извршиоцу Титових и Ранковићевих замисли - изјавио је Владо Дапчевић, бивши логораш. И та чувена комунистичка породица Дапчевић се поделила по питању ИБ-а. Генерал Пеко је подржао Тита, и остао генерал, а браћа Владо и Милутин, као и сестра Милица, подржали су руске комунисте. Они су постали логораши. Све троје су проживели голготу која је следила невернима. Владо више од других.

И сам Капичић, како је говорио, био је и остао Црногорац и комуниста, додуше са привилегијама генерала у четворособном београдском стану и уметничким делима које је набавио како се тада набављало после рата. Признаје да је он предложио да Голи оток буде место на којем ће бити организован затвор. Али, рече, ваљда да би му грех био мањи, то је урадио на захтев његове државе и власти.

- Мислим да је Голи оток био успешна ствар - рекао је он, годину-две пре смрти, негирајући било какве масовне злочине на Голом отоку. – То нам је било потребно, борили смо се против пете колоне.

Још један, пре свега комуниста а тек потом Црногорац, веома се трудио да у име Тита и партије убије и ухапси што више људи који живе у Црној Гори. Не знам да ли су били Црногорци или Срби, а да су живели у Црној Гори, јесу. Генерал Саво Јоксимовић, родом из села Буче, код Берана, познат је као јунак који је 1945. године на Цетињу организовао сахрану Бога. Са упереним револвером, натерао је попа да над празним дрвеним сандуком, који су комунисти наменили Богу, одржи опело. Док је поп држао опело Саво Јоксимовић је певао: „Носим капу са три рога и ратујем против Бога“. А певао је и „Не вјерујем у небеса, но у Маркса и Енгелса“.

Генерал Саво Јоксимовић

И Јоксимовић је у пролеће 1947. године послат у Црну Гору да буде министар правосуђа, а од октобра 1947. до септембра 1951. године био је министар унутрашњих послова у Влади НР Црне Горе. Баш када је било потребно. Од 3.522 логораша из Црне Горе, чак 636 било је из Берана. За све њих се побринуо генерал Јоксимовић. Чак се и Александар Ранковић чудио колико логораша Капичић и Јоксимовић шаљу на Голи оток. Ваљало је и на делу да се докаже ко је правоверан а ко неверан, ко је од њих двојице оданији партији и Титу.

Како за најрођеније постадосмо Србијанци, а не Срби

После неколико деценија мира и благостања, кад је умро вођа Југославије и „највећи син наших народа и народности“, оно што се чинило као бедем и чврста заједница, СФРЈ, почело је да пуца по шавовима.

У Србији, уз организоване антибирократске револуције, Милошевић руши све пред собом и осваја апсолутну власт. У Црној Гори у октобру 1988. крећу демонстрације, да би се расплет десио у јануару 1989. године, када су „млади лавови, лепи и паметни“, како су их медији описивали, пре 35 година, у оквиру унутарпартијског сукоба сменили старо комунистичко руководство Црне Горе. Такозвана антибирократска револуција изнедрила је ново партијско, а убрзо и државно вођство, које су преузели Момир Булатовић, Мило Ђукановић и Светозар Маровић. Уместо старих конзервативних снага у СК Црне Горе, рађа се Демократска партија социјалиста (ДПС), странка настала из Савеза комуниста Црне Горе. Приближава се рат. Словенија и Хрватска хоће да оду својим путем, Милошевић хоће државу у којој ће сви Срби живети у једној држави, Муслимани, нација са великим М, које је увео Тито, постају Бошњаци...

Антибирократска револуција у Подгорици, 12. јануар 1989. године

Уз оружану борбу у Словенији, па Хрватској и БиХ, не престаје ни политичка борба. У Црној Гори се, и поред Мила и Момира, који су блиски Милошевићу, рађа идеја о враћању државности. Појављују се либерали и Славко Перовић. Мојој ујчевини се допада што збори Перовић. Велики скупови, истакнута два прста, палац и кажипрст, као латинично слово L (либерали) и усклици E viva Montenegro. Кличу својој земљи на окупаторском језику. И данас се то чује у Црној Гори!

Причао ми је отац како је слушао такве усклике и Италијана и оних Никшићана које је обрадовао улазак окупатора. Тада су викали E viva Duce, E viva Re (краљ). То је слушао и по италијанским логорима. И у таквој атмосфери, пре тридесетак година, моја мајка рођена у Црној Гори одједном постаде Србијанка. А отац, рођен у Никшићу, постаде Србијанац. Не кажу нам да смо Срби, већ онако помало поспрдно - „Србијанци“. То је као нешто још мање вредно од Срба.

Видим ја, почињу нове деобе.

Либерали у Подгорици

Кад позовемо Подгорицу, да чујемо ујчевину, слушамо „како сте Србијанци“. Нисмо ни Срби, већ Србијанци. Ујак ми је Црногорац, то све више наглашава. Нама из Београда не смета што се тако изјашњава, иако је он из Дробњака, као и моја мајка. А то племе из Старе Херцеговине, тек 1878. кад је Црна Гора постала држава, улази у састав Црне Горе. Ујна из племена Пипера, постаде Црногорка и либералка. Не крије она то. Велича Славка и независну Црну Гору. Кад одемо тамо, кад прича постане непријатна, ујак вели – „нека Марице, батали то“. „А што, шта зборим погрешно?“, узвраћа она. „Нека, Марице.“ И та тема, због које нисмо допутовали на виђање фамилије, склања се. До следеће прилике. Но, увек су нас дочекивали како треба. Но, пун сто јела и пића, уз те приче, не иде. Мени је све то сметало, тим пре што их о тим темама нисмо питали.

Ујни тих година затреба крштеница из цркве, зове ме у Београд, тражи помоћ. Па ујна, ђе си то крштена, питам је ја. У цркви Светог Саве на Врачару, вели она. Па како ти Црногорка, крштена у Српској православној цркви, питам је, враћајући за оно „Србијанци“. Па, кад су ме крстили ту у Београду, није било наше цркве, морала сам у српску. И одем ја у цркву где се крстила, извадим јој крштеницу и пошаљем у Подгорицу. Нешто размишљам, никада се не бих крстио у цркви коју не признајем. Додуше, тада када се крстила није размишљала о некој другој цркви.

Опет се Црна Гора дели – једни за Мила, други за Момира

Прође неколико година у љубави између двојца који влада Црном Гором и Милошевића који влада Србијом. Дође време за велике, званичне деобе, онако како то политика режира. За деобе кад се браћа и сестре деле. Те 1997. године прво пуче између Мила Ђукановића и Момира Булатовића, два млада кадра из истог комунистичког крила. Та подела је била, по масовности сврставања на једну или другу страну, једна од највећих, а по последицама поделе унутар државе, друштва и породице, једна од најдубљих у историји Црне Горе.

Мило Ђукановић и Момир Булатовић са Слободаном Милошевићем

Један од кључних догађаја у новијој црногорској историји догодио се после председничких избора на којима је победио Мило Ђукановић. Тог 14. јануара 1998. године земља је била на ивици грађанског рата. Врило је дуго. Прво се десио драматичан раскол у ДПС-у, када је почео сукоб који, слободно могу рећи, траје и данас. Јер поделе од тада нису престале. Мило добија подршку Запада и свега што Запад нуди, за свој курс окретања од Милошевића, и одвајања Црне Горе а Момир, тада најпопуларнији политичар, одбија такве понуде и остаје веран Милошевићу. Мило почиње своју владавину која је трајала више од 30 година. Црна Гора се дели. Деле се породице. Опет се окреће брат против брата. Таквог раскола је било и у време ИБ-а, али не у толиком броју. Једни су миловци, други момировци.

Не говорим са братом, не постојимо један за другога, прича ми мој Никшићанин, некадашњи савезни министар, потом привредни функционер у Београду, па амбасадор. Он је за Мила, ја сам за Момира. Он је сада Црногорац, хоће да се Црна Гора одвоји од Србије, ја сам Србин, ја сам да живимо заједно. Прича ми он то, а очи пуне суза.

Перовићеву причу полако преузима Мило. Као и његове присташе. Ми у Београду још нисмо осећали та превирања, нисмо били оптерећени тиме да ли смо Срби или Црногорци. Уписивали смо се као Црногорци, иако смо за ујчевину постали Србијанци. Били смо фамилија, иста крв, род најрођенији, зашто све то иде тако. Пропаганда је чинила своје. Ујак је сада Црногорац, жена му, моја ујна, давно пре њега се определила, моја сестра од ујака у врху ДПС-а и владе. Тамо остаде више од 30 година. Видим ја да више ништа није како је било. Нити ће бити.

И сада и ми у Београду, притиснути дешавањима и у Црној Гори и у Србији, почињемо да се изјашњавамо као Срби. Моја мајка Српкиња, њен рођени брат је Црногорац. Ипак, њен брат јединац је за њу и даље Бог, како само сестра може да гледа брата у Црној Гори. И мој отац постаде Србин. Додуше, отац је, више него мајка, она се није разумела у политику, подржавао Милошевића. Неколико пута сам због Милошевића и тих расправа напуштао породични ручак. Опирао сам се том тровању и у Београду и Подгорици. Видео сам како их трују. И једне и друге, род рођени.

Не знам како је било Србима у Црној Гори у наредним деценијама док је Мило владао. Кажу да је било много тешко, да Србин чак ни посао није могао добити. Не знам ни како су се осећали Црногорци у Црној Гори угрожени великосрпским претензијама да им преотму државу, да је покоре и да њом владају Срби који живе у Црној Гори. Зато нећу писати о тим ломовима и ономе што други знају боље од мене. Ја све то из Београда нисам могао да видим, нити да осетим, а медијима ни слова нисам веровао. Ниједним. Верујем само својим очима и ушима.

Оде Црна Гора, у Србији све мање Црногораца, у Црној Гори све више Срба

Но, бројке говоре да ништа добро се није дешавало и да акција једних мора да изазове реакцију других, с које год стране почињала акција. Кад се десио референдум, такав какав је био, када је тесна већина људи у Црној Гори решила да напусти заједницу са Србијом, све се само убрзало. Нетрпељивост је постала још већа. Своје сузе сам поменуо. Свима нама пореклом из Црне Горе, којима је то једина отаџбина, а домовина нам је Србија, то је, благо је рећи, тешко пало. Да, осећали смо се издано. И опет се враћам на акцију и реакцију. Шта је, поред осталог, била последица одласка Црне Горе?

Црногораца у Србији је бивало све мање. Не, нису се одсељавали, напротив. Нити су се икада одрекли живота у Србији, нити ће. Иако истичу да су Црногорци из Црне Горе. Но, ево бројки, оне боље говоре од мојих речи: 1981. у Србији је живело 118.739 Црногораца; 1991 – 117.761; 2002-69.049.

Стручњаци објашњавају да велика колебања у националном декларисању настају управо у време бурних етнонационалних и политичких превирања, па су ове бројке за Црногорце и Југословене (1991. било је их је 320.000, а 2002 – 80,7 хиљада), сасвим очекиване.

Али, ту није крај, јер се десила 2006. и Црна Гора је отишла. Као последица тога, у Србији се наставља тренд смањивања броја Црногораца. На попису 2011. било их је 38.527, а 2022. – 20.238. Сетимо се, пре распада, 2002. било их је 69.049. Јасно је да ломови у душама и главама у мојој породици нису били усамљен случај. Многи Црногорци у Србији се сада, после свега доживљеног и онога што се догодило, својом вољом уписују као Срби.

И док се у Србији смањивао број Црногораца, у Црној Гори, опет као реакција на акцију, повећавао се број оних који се изјашњавају као Срби. На попису 1981. године, у Црној Гори је живело 584.310 људи. То је оно време када се нико није питао да ли је Србин или Црногорац, нити му је посао или глава завислила од тога како се изјашњава. Од броја пописаних већина су били Црногорци – 400.488, док је Срба било само 19.407. Десет година касније, на попису 1991, у Црној Гори живи 615.035 људи, а Црногораца 380.467 (смањује се број), а Срба 57.453 (значајно повећање). Са ломовима на политичкој сцени, с деобама на миловце и момировце, национална слика се и даље мења. И то драстично.

У Црној Гори 2003. године живи 620.145 људи, а Црногораца је 267.669 (то је 112.798 мање него пре 12 година), док је Срба 198.414 (140.961 више). Јасно је да је много Црногораца решило да се изјашњава као Срби, па је отуд мањи број једних а већи број других, јер досељавања није било, бар не у толиком броју. Пре 20 година тако је учешће Срба у укупном броју становника Црне Горе било 3,32 одсто, да би после свих деоба и политичких борби обојених национализмима, то скочило на 31,99 одсто.

Пописује се и 2011. године. Први попис од осамостаљења Црне Горе 2006. године. Пописано је 620.029 становника. Ниједан народ нема натполовичну већину – Црногорци 278.865 (44,98 одсто од укупног броја становника; Срби – 178.110 (28,73%); Бошњаци – 53.605 (8,65%); Албанци – 30.439 (4,91%): Муслимани – 20.537 (3,31%)...

Био сам недавно у Црној Гори. То ми је трећи пут од осамостаљења. Причао сам са свима истим језиком као раније. И они са мном исто као и деценијама пре. Преводиоца нисмо користили ни сада, када су се осамосталили и када је уведен црногорски језик. Не бавим се лингвистиком, па ћу само истаћи податке из тог пописа 2011. године – Црногораца је било 278.865, а да им је језик црногорски изјаснило се 229.251. То значи да је 49.614 Црногораца са пописа написало да говори неким другим језиком, претпостављам српским. Према подацима из пописа, српским говори 265.895 људи. Као Срби се изјаснило178.110 људи, па се да закључити да 87.785 људи, који нису Срби, говори српским језиком. Српско-хрватски језик говори 12.599 људи.

Кад су Србе питали којим језиком говоре, од њих 178.110, чак 173.156 је рекло да им је језик српски, 1.360 говори црногорски, а 2.523 српско-хрватским.

Православаца је тада било 446.858, али у попису није било питања у којој се цркви клањају, Српској или Црногорској.

Прође још 12-13 бурних година у Црној Гори, уз продубљивање подела, али и уз политичке промене које су донеле одлазак Мила Ђукановића са чела државе а његове ДПС у опозицију. Нећу са бавити деобама у тим годинама, јер их је тешко набрајати. Но, не могу да не поменем и попис из 2023. године, чије резултате, бар када је у питању национална структура, још чекамо. Оно што се зна, према тамошњој државној статистици, то је да у Црној Гори живи 673.203 становника. Попис је био у децембру прошле године, али се још не зна колико је Црногораца, колико Срба, ко говори којим језиком. А то су подаци које многи жељно ишчекују.

И због тога су опет деобе и свађе. Званична државна агенција Монстат каже да ће све саопштити када се „за то стекну услови“ (неуспели тендери за софтвер итд.), док просрпске партије истичу да се намерно крију подаци, јер некоме не одговара да саопшти да Срба у Црној Гори сада има и 36 одсто. Политичарима та „крвно-национално-верска слика“ треба да би знали колико им је бирачко тело. Јер, партије које воде и немају програме за бољи живот народа, већ само кличу „За суверену Црну Гору“, да би окупили Црногорце под црногорски барјак или „За Србе и заједницу са Србијом“, да би се с друге стране сабрали Срби. Исто то раде Албанци и Бошњаци, да би на крају избора видели ко им шта нуди да уђу у власт. А народ? Па народ их слуша и бира ком ће се националном јату приволети.

Зато деобама нема краја у Црној Гори. Нема ни у Србији, но овде се деле по другим основама, не по националним. Оно што треба да радује, то је да су све то, засад, само вербална препуцавања. Но, чини се да је прошло време када је могло и да запуца у Црној Гори. И то у више наврата у последњих 20-30 година. Не сумњам да би се мање делили, када им у тим деобама не би помагали они који им лоше мисле с које год стране долазили. Да се само питају они који живе у Црној Гори, један храбар и разуман народ, ове приче не би било.