Момине приче

Леп, сунчан дан, створен за шетњу са псом. Да будем искрен, Макс, тако се зове мој длакави пријатељ, најчешће мене изводи да протегнем ноге. Обично нам за то треба око сат. Он би још, али не знам како бих се ја вратио. Овако је довољно, три пута по сат, „убијем“ оних 10.000 корака. Лепо расположени и релаксирани, нас двојица улазимо у зграду, позивамо лифт стар 54 године, за који станари неће ни динар да издвоје, али би да се возе. Истина, не траже луксузни, супербрзи, скромни су, па су задовољни само ако стигну где су кренули кад уђу у њега. Лифт стиже и Макс одмах улази, не зна за бонтон, да прво улази тежи путник. Не обазире се он на те опасности. Затварам врата, притискам дугме и „полећемо“. Није прошло ни 10 секунди, лифт уз тресак, као да га је неко нагло закочио, стаје, закопава се у месту. Истог тренутка – мрак! Схватам да је нестало струје. У реду, не паничи, кажем себи. Шта прво да урадим? Па, прво морам себе да убедим да нема места паници. Убеђујем се десетак секунди д...

  Рођење близанаца и повећање породице са пет на седам чланова је, ипак, убрзало решавање стамбеног питања. Из 25-30 квадрата, следеће године прелазимо у Симе Милошевића 29, двособан стан, 52 квадрата, четврти спрат, без лифта, под равном плочом. Тата је добио претпоследњи, трећи спрат. Али, како каже народ, добар и луд је исто. Замоли га комшија да ми одемо на четврти, а он да сиђе на трећи и Душан прихвати. Кајао се због тога наредне 23 године, све док 1994. није напустио тај стан. Кад падају кише или снег, прокишњавање, флеке по плафону и лавори по стану. Жалиш се стамбеном, они дођу, залију катраном и нема цурења. Али, само преко лета, када нема киша. На јесен и на зиму, све по старом. Себи никада није опростио ту доброту или глупост, како хоћете. Зграда у Симе Милошевића 29 на Врачару Ту на Чубури, кад сам имао пет година, почиње да се рађа моја бајка са баком. То су године када почињем да памтим, да похрањујем у кутију сећања све лепе тренутке са њом, да растем и постајем њен...

- Извините, коме долазите на гроб? Био сам занет паљењем свеће и чишћењем мермерне плоче на гробу, па сам у први мах био збуњен. Подигао сам главу и погледао у правцу гласа. Поред суседног гроба је стајала жена са мотичицом и пластичним рукавицама на рукама, гледајући ка мени. -   Питам, коме долазите на гроб? Једну госпођу сам виђала неколико пута. Рекла ми је да јој је ту сахрањена свекрва. -   Баки долазим на гроб, а то ми је мајка, рекох, окрећући главу, настављајући да перем плочу и мењам цвеће, док је свећа већ горела у кућици поред споменика. Бака је ту сама почивала. Родитељи су ми тада били живи, али су их године притисле, па нису могли да долазе до гробља тако често као ја. -   Лепо. Ретко ко долази бакама на гроб, нарочито ако има година као ви. Много млађи не долазе. А не долазе ни деца да обиђу гробове родитеља, горко рече, додајући: -   Мора да је заслужила. -   Јесте, и те како је заслужила, узвратих, покушавајући да завршим разгово...