Корени (1) - Слике из Никшића

Сине, твоја браћа Марко и Милош су пре 29 година били у Међеђама. Крстили смо се у Острогу дан пре тога. Имао сам тада 39 година, Марко девет, а Милош седам. Никада нисам био у Међеђама до тада. Твој деда Душан, који је рођен у Никшићу, никада није отишао до Међеђа, где му је отац, твој прадеда Блажо, имао кућу и земљу. Блажо је умро 1931. године, у 36. години живота, када је Душан имао само осам година, па није ни имао од кога да слуша приче о Међеђама. А да је Блажо и поживео, не знам да ли би имао жељу да се враћа тамо одакле је побегао, у потрази за бољим животом. После је дошао рат, твој деда Душан је био по логорима, од никшићког Бедема, преко Бара, Каваје у Албанији, Барија, Фође и Болоње у Италији, па све до немачког логора у окупираној Пољској. А онда је и он 1948. године, у потрази за бољим животом, из Никшића дошао у Београд. А кад се дође у Београд, тешко се враћа у Међеђе. Тако да твој деда Душан никада није био у Међеђама, где му је рођен отац.

Никшић

Овако сам зборио сину Луки у јуну ове године, када је било извесно да ће се у Међеђама у августу 2024. по први пут у ко зна колико деценија, колико се зна за нас, свадбе и сахране не рачунам, окупити братство Цебаловића. Позвали су и мене да им дођем у госте. То је била прилика да после 30 година одем у Никшић. Да прођем улицама моје младости, где сам често долазио преко лета, код родбине.

Када смо пре готово 30 година били у Међеђама, настављам да причам Луки, успели смо да нађемо зидине куће у којој је твој прадеда Блажо рођен, где је живео и одакле је отишао у Никшић. Кад сам свом оцу Душану тада однео камен из тих зидина, плакао је. Урадио сам оно што он није стигао за живота. Е, па сине мој, Марко и Милош су видели одакле потичу, време је да тата и тебе одведе тамо и да моја мисија после тога буде завршена. У августу идемо за Никшић и Међеђе, да видиш где су ти корени и да упознаш много Цебаловића. Тамо је рођен и Дајица Цебаловић, мој чукундеда, рођен око 1850. године. Можда сазнамо за неког претка и пре Дајице, тамо има људи који све то знају. Понећемо папир и оловку, ваља проверити родослов који већ имамо и допунити га, ако треба.

Марко, Милош и ја у Међеђама 1995. године

И 9. августа 2024. кренусмо. Из Србије нас четворица. Љубо Цебаловић, рођен у Никшићу, који сада живи у Старој Пазови, Урош, мој братанац, мој син Лука и ја.  Нас тројица рођени у Београду, којима је Дајица чукундеда и курђел, док је Љубу, прадеда. У суботу, 10. августа у Међеђама се окупљају Цебаловићи.  Ваља стићи.

Срце вуче. После Жабљака морам да свратим до Пошћења, родног села моје мајке Новке. Колико сам само лета провео ту код бабе Вукосаве Лаловић, девојачко Караџић, из Петњице. Кад станем код етно села Невидио, на самом улазу у Пошћење, поглед удара на језеро, по чијој сам обали газио, уз повике бабе да се пазим да не упаднем у њега. А изнад језера родна кућа моје мајке. Обновљена. Наследио је и обновио мој брат од ујака Младен Лаловић. Е браво му га, трајаће још бар стотину година.

Родна кућа моје мајке Новке у Пошћењу

Са сином Луком у Пошћењу, август 2024.

Немамо времена за свраћање. Много нас је, не знам ни има ли кога тамо, па ваља пожурити ка Никшићу, где нас чекају. Но, пре тога, морам да Љубу, Урошу и Луки покажем кањон Невидио и реку Комарницу. И ту сам се купао, у оном језерцету које Комарница направи на самом улазу у кањон. Ено га и сада тамо. Као и пре више од пола века. Са моста изнад кањона и сада видим да се неки купају, иако је Комарница и у сред лета ледена.

Цебаловићи - ја, Љубо, Лука и Урош изнад кањона Невидио

Језерце које прави Комарница на улазу у кањон Невидио

Нахраних душу, па ваља наставити ка Никшићу. То је родни град мог оца Душана, Лукиног деде. Стижемо око пет по подне. Пред нама је слободно вече. Обећао сам сину да ћемо шетати центром, да ћу му причати како је некада било у Никшићу, када сам, има томе 50-55 година, долазио код родбине у току летњег распуста.

Корзо у Никшићу не заборављам. Од сквера, код аутобуске, па ка хотелу „Оногошт“, преко трга. Никшић се некада звао Оногошт. На тргу заузмеш своје дрво, бациш ногу на њега, наслониш се и гледаш. А Никшићанке пролазе средином, преко трга. Тада је преко трга пролазила улица, ова иста која је и сада ту, само је пресечена плочама, када је трг прављен. И иду тако оне, све по две-три, ухватиле се испод руку, па шетају. И гледају нас који смо тамо на дрвећу. И онда хваташ погледе. Па која те погледа једном, други пут, јасно ти је шта ти ваља чинити. Напушташ своје дрво, крећеш, па и ти у шетњу. Колико њих, толико треба да буде и нас. Полако, иза њих. Па, реч по реч. Следећи круг, једно поред другог. На пристојном размаку. Све се гледа. Даље није за причу. У близини корза је и данас Градски парк. Тада је био неосветљен. И тамо смо завршавали те шетње са корза. Не знам како је данас, нисам ноћу зашао тамо.

Не могу да заборавим ни посластичарницу поред Градске кафане. Урмашице у кифли! Па тражиш „специјал“, а он расече белу кифлу, сипа онај слатки „сос“ у коме стоје урмашице, па убаци урмашицу. Све то увије у папир, да се не излепиш. Градска кафана је на истом месту, наравно, приватизована. Посластичарнице, кажу, одавно нема. Нема ни зелене пијаце, која је била поред кафане, изместили је.

Тада, негде средином осамдесетих, када сам имао двадесетак година, упознах и Миладина Шобића. Мој врсник, 56. годиште. Гитара и он. Тада је почињао његов велики успон. Оно што смо слушали на корзу, негде измакнути са стране, освајало је младе широм Југославије. Убрзо се склонио. И данас се слушају његове песме. Легенда о њему траје. А он и даље не пева и не свира. Нек је жив и здрав.

Миладин Шобић

Тешко је заборавити и Крупачко језеро. И сва познанства из тих дана. Кажу да је то данас Никшићко море, да је све то сада изграђено, сређено. Овога пута нећемо стићи да одемо до Крупца.

Свратих на само једно вече, да вратим бар нешто од тих слика. Све исто, само оног трга нема. Средили га, поплочали. Нема ни оног дрвећа. Нема ни оног корза. Нема оног гледања и шетања. Не сретох ниједну Никшићанку. Из оних дана. А не би бабе ни препознале ђеда.

Корзо у Никшићу

Трг слободе у Никшићу

Градска кафана

Предах уз "никшићко"

Лука испред споменика краљу Николи на Тргу слободе

Причам сину Луки о свему томе.Слуша, с неверицом, како смо некад гледали девојке и како смо им прилазили. Причам, шетамо, а после уз неки залогај и хладно никшићко, настављамо. Мрачним улицама се враћамо у смештај, негде испод Требјесе, близу гробља и тениских терена којих некада није било. Не требају ми Гугл мапе, јер се неки путеви не заборављају ни после неколико деценија.

У суботу, 10. августа, устајемо у 7 ујутру, да пре поласка у Међеђе, још мало прошетамо. Треба да одемо до Храма светог Василија Острошког, кога смо, када сам у младости долазио, звали манастир. Не знамо зашто. Пре храма, пролазимо поред гробља које се налази иза цркве. Застајемо. Почињем причу коју сам чуо од оца.

Овде, на овом делу гробља, био је сахрањен Душанов отац Блажо, мој деда а твој прадеда. Када се Душан 1945. године, када су га ослободили Руси, вратио из немачког логора Stalag VIII А Gerlitz, који је био на територији Пољске, код данашњег града Згоржелеца, није нашао гроб свог оца. Дошао је овде где сада стојимо ми и видео да је тамо где су некада били гробови, велика јама, прави кратер. Савезници су у Другом светском рату неколико пута бомбардовали Никшић. Уместо Немаца, убијали су становнике Никшића, уништавали цивилне циљеве. Тако су и овај део гробља уништили 7. априла 1944. године. Од тада не постоји гроб мога деде Блажа. Ето, сада бар знаш где ти је прадеда био сахрањен. А сутра ћемо, горе у Међеђама, даће Бог, наћи кућу у којој је рођен и коју је напустио после Првог светског рата, када је сишао овде у Никшић.

Загрљени син и ја, продужавамо до улаза у, вероватно после Острога, најпознатију светињу у Црној Гори. Сећам се кад сам ја пре пола века и више одлазио до једног гроба који се налази иза цркве. Тада сам у гимназији учио и читао „Горски вијенац“. А у њему се помиње Новак Рамов Јововић, велики јунак српски и црногорски. Гроб му је ту, иза цркве. Сахрањен 1910. године. Залеђе цркве се реновира, па се гробу сада не може прићи. Има дана. Луку тек чека „Горски вијенац“.

Гроб Новака Рамова

Лука и ја испред Храма светог Василија Острошког

Журимо ка смештају. Зову Цебаловићи на телефон. Чекају нас. Време је да кренемо за Међеђе.