Један виче, други ћути

-

Врачар, данас око 15 сати, ту где се сударају Његошева и Браће Недића. На зеленој површини, на којој ни травке нема, испред једне зграде, сјатили се голубови. Старац из кесе вади хлеб, дроби га рукама, и онако у мрвицама баца пред голубове. Они, увек гладни, један преко другога јуришају да што више мрвица покљуцају. Чују се само задовољни голубови. Старац у тишини замахује руком и сеје нове мрвице старог хлеба. 

Тишину прекида резак мушки глас:

- Шта радиш то? Што их храниш?

Човек са другог спрата, на широм отвореним прозорима, подбочен на обе раширене руке, да изгледа ваљда озбиљно, тражи одговор од старца. 

- Дођи овамо и опери ове прозоре што су ми усрали. То су пацови, нису птице. 

Старац, као да га не чује. Мирно наставља започети посао. Не диже главу ни да види одакле допире тај глас. Као да му није први пут да се суочава са овим питањима. То као да још више љути онога који виче:

- Иди па их храни код своје куће. Води их својој кући. Одлазите и ти и голубови. Чујеш ли ме?

Старац мирним покретима руке и даље расипа мрвице, сагнуте главу и погледа упереног у гладне птице. 

Глас наставља...

Тако мало је потребно да се започне свађа. Треба нам само повод. Увек смо спремни. Али, овде свађе нема. Један виче, други ћути.



Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Корени (2) – Код чукундеде и курђела у Међеђама

-
Слика
Тата, ја сам узбуђен. Никада до сада нисам био са толико Цебаловића, говори ми син Лука док полако корачамо од Градског парка, поред цркве светог Василија Острошког, поред гробља, па улицом испод Требјесе. Око нас Никшићани тенисери вежбају на тениским теренима, неки џогирају. Неки нови Никшић око мене. Тихо, чисто, зелено, мирно. Све то подно парк шуме Требјеса. Сине, одговарам му, никога од њих ни ја нисам сретао. Али, ето, знају за нас, позвали нас, биће лепо да се окупимо, упознамо, да и ти видиш одакле су ти преци. Док пролазимо испод Требјесе, не могу да му не испричам неколико реченица о том брду, по коме сам се и ја пео, горе, све до мотела. Мимо асфалтног пута. Пречицама. Требјеса Тата ми је причао да је он, кад је био момак, имао је тада 18 година, по Требјеси тражио злато и паре које је краљ Петар II Карађорђевић, или боље рећи, краљевска влада, остављао по пећинама у Требјеси. То је историја, ништа није измишљено. Одавде, из Никшића, са аеродрома Капино поље, краљ и ...
Прикажи све

Корени (3) - Сеобе као судбина

-
Слика
Кроз целу историју Пјешиваца, па међу њима и Цебаловића, прате нас сеобе. Исељавање је наша судбина. Те тихе сеобе су нас створиле, одржавале и, нажалост, растурале широм света, гасиле трагове за многима од нас, пре свега у Америци. И данас нас прате. Цебаловићи се и даље селе. Ово није пјешивачка историјска читанка, па се нећу враћати 500-600 година, у време када су настајали Пјешивци, познато племе у Старој Црној Гори, у делу који се називао Крајина. Били су на бранику одбране од Турака, понекад и у окриљу Млетачке републике, као и други делови државе Црнојевића. Али, како причам о сеобама које су нас створиле, и овде, на самом почетку наше племенске приче, морам их поменути. Ваља се вратити само на Војводу Богдана Потолића, који је по многим предањима, родоначелник Пјешиваца. 15. и 16. век - с Косова и Метохије у Црну Гору Да није било тадашњих сеоба због турског прогона, ни Богданови преци после Косовског боја не би напустили Косово и Метохију. Шта год да читате, наћи ћете да...
Прикажи све

Слике родног краја - 1. део

-
Слика
  Малена моја Чубуро, зелена земљо, распевана крајино, на брегу! Диши! Остани бар још мало, док живим. Још који дан сиви. Још који дан благи. Остани да те видим под небом мајским кад свићу девојке нове и за мене и за тебе!   О, Чубурци, ако вас још мало има, чувајте своја топла недра! Дишите! Дишите дубоко, Чубурци! Ви сте нада земље ове! Ви, скромни младићи, који лутате бреговима преосталим! Покажите како се дише и умире за малу башту, за собу и кујну, и резеда креденац, са будилником који сто пута иде на поправке, и много пута не звони и не буди у прави час, а ви сте будни пре њега! Слободан Марковић – Либеро Маркони, део из Поеме о Чубури На углу Призренске и Балканске, код такси станице, прекопута хотела „Балкан“, на путу ка Чубури и Каленићевој пијаци, застајем да се одморим. Седох на клупу на платоу који гледа ка пијаци Зелени венац, погледах у прошлост и вратих неке слике старе готово шездесет година. Нису чак ни пожутеле, сасвим су ј...
Прикажи све