Момине приче

„…На свету постоје само две врсте људи: људска и нељудска врста. Обе врсте су распрострањене, продиру и увлаче се у сваку друштвену групу. Нема групе која би се састојала само од једних или само од других људи, па у том смислу нема дакле чистих врста.“  Виктор Франкл, „Зашто се нисам убио“ Било је људи и међу стражарима, међу есесовцима, као што је било нељуди и међу логорашима, закључује Виктор Франкл, аустријски неуролог и психијатар, јеврејског порекла, познат и као човек који је преживео голготу Холокауста. Провео је три године у четири концентрациона логора, од којих је један био Аушвиц. После свега шта је видео и преживео у најгорим логорима, доживео је 92 године. Побеђивао је бесмисао. Оснивач је логотерапије, терапије смислом, чије су технике и циљ концентрисани на смисао егзистенције и тражење тог смисла. А нас држе у бесмислу, у менталним логорима. Егзистенцијално смо угожени. Уместо да руше границе, подижу нам зидове. Наоружавају се, спремају нас за неко ново крвопролиће...

Зеленило Београд брине о Парку пријатељства. Шетајући парком схватам да камене плоче са годином, именом и презименом онога ко је посадио дрво, називом дрвета...нису оригинал. Мењане су. Пропадају и ломимо их. Ех, тај камен... не одолева зубу времена нити сили нељуди. И дрвеће пропада. Осуши се. Засаде ново. А поред новог дрвета, плоча на којој пише да је то дрво засадио неки државник пре 50-60 година. Значи, ни дрво није "оригинал". А неки туриста кад дође, види младицу од годину-две и плочу из 1961. године. Запитаће се како је слабо напредовало у тих пола века. Мало чудно.  Видећете сломљену плоча Брежњева из 1976. али не и дрво. Нема га. Сломљену плочу државника са Кубе. Без дрвета. Начета плоча канцелара Хелмута Шмита из 1977, без дрвета. Ту је и плоча Ђулијуса Њеререа, Кенија, из 1975, такође без дрвета. Дрво нема ни чувени Квама Нкрумах, Гана. Питам се коме је сметала плоча поред дрвета које су засадили српски олимпијци, 2008, када су одлазили на ОИ у Пекинг. Плоча сломљ...

Често шетам Парком пријатељства. Шетам и чудим се. Тужан сам кад свашта видим. Питам се зашто тако мора да буде. О томе ћу у следећим објавама, сликом и речју. Парк пријатељства је, пишу, спомен-парк који треба да представља симбол борбе за мир и једнакост свих народа у свету. Идеју да се формира дали су Млади горани, да се сачува успомена на Прву конференцију несврстаних у Београду. Прво „дрво мира” засадио је принц Ибрахим Совеил из Саудијске Арабије 3. септембра 1961. године и то се сматра „каменом темељцем” парка. Други платан засадио је туниски председник Хабиб Бургиба, а затим су у наредних шест дана трајања конференције државници у парку садили симболе мира. Јосип Броз Тито је као домаћин засадио свој платан 7. септембра (у част мог петог рођендана, шала мала) и тај датум се сматра званичним почетком формирања Парка пријатељства. За време конференције, у Алеји мира, засађено је 26 платана које су засадили државници земаља, за време конференције несврстаних у Београду.  Алеја...

Некада давно, пре око 35 година, у "Политици", на Економској рубрици, радили смо заједно Бранка Каљевић и ја. Ја сам 1997. године напустио "Политику".  Зове ме пре неколико дана син, један од тројице, и пита: -Ћале, да ли знаш Бранку Каљевић. - Знам-рекох. - Она је радила у "Политици", пита син. - Да, радили смо заједно у истој соби, кажем сину. - Каква случајност. Њена ћерка сада ради са мном, каже ми син. - Мој син, ради са ћерком Бранке Каљевић, као што сам и ја некада радио са Бранком, констатовах и радосно и изненађено. Да, наша деца раде у истој банци. Банка је холандска а место њиховог рада и боравишта је - Берлин! Била би заниљива случајност, да су се срели и у Београду. А шта рећи да то да су се наша деца срела на послу у Берлину.  Да нам је то неко рекао пре 35 година...вероватно би се смејали. Овако се не смејемо. Више би волели да су се срели у некој банци у Београду.

"Филип Вишњић" је 2000. године издао књигу Данила Николића "Фото-керамика господина Цебаловића". Николић је добитник НИН-ове награде за "Фајронт у Гргетегу", као и многих других награда. Угледан књижевник.  Вест сам прочитао у "Политици". Промоција најављена на Сајму књига. Био сам прилично изненађен  када сам видео да је јунак једног романа неки Цебаловић. Једва сам чекао да одем на Сајам, купим књигу и упознам писца и да га питам где је чуо и видео то ретко презиме и како се одлучио да се један од ликова баш тако презива.  Срели смо се, беше октобар 2000. године. Представио сам се, само име и презиме, и замолио га да ми открије тајну која је копкала не само мене, већ и многе Цебаловиће из Црне Горе и Србије који су ме звали тим поводом. Сви су ме питали има ли то везе са мном. Тим пре што је прича о заљубљеном Цебаловићу који има проблем због две жене. Тај Цебаловић, фото-керамичар, каже: "Једна ми много значи, али то не заслужује. Друга м...

За почетак године нешто лепо. У Скадарлију сам некада ишао као на корзо. У шетњу. И, наравно, на лепиње са гулашом или кајмаком. А могло је да се добије и мешано. Узмеш у руку, отвориш ону "капу" на врху, па њом полако купиш гулаш. Још осећам тај укус. У Скадарлију одавно не идем. Она више није шеталиште. Тамо залазе само они са дубоким џепом, у приватизоване и скупе елитне кафане. Некада си могао да купиш фишек семенки или кикирикија, да станеш са стране, грицкаш и - гледаш. Београђанке, пре свега. Знао сам да пекара "Чарли" код некадашњег биоскопа "Балкан", има везе са пекаром из Скадарлије, на углу са Зетском. Нисам знао да ли још ради. Сада знам. После овог лепог текста о "Чарлију" и гулашу. Мој Београд душу има. Упркос свему. https://forbes.n1info.rs/biznis/upoznajte-zvanicno-najstariju-preduzetnicku-radnju-u-beogradu-carli-pece-kifle-sest-decenija/?fbclid=IwAR3anRobwr7PyfbseHuGTffMiBRN1hqTW1bqQ6nQFldj-3pVGbNzvxVPYac