Момине приче

Будилник сваког јутра, кад мајка ради преподневну смену, зазвони у четири сата. Из стана излази око 4.40, јер у 5.10 мора да стигне на аутобус који вози до болничке капије на Бежанијској коси. Кад ухвати тај аутобус, на посао стиже на време, у 15 до шест. Радила је као сервирка и имала је довољно времена да обуче униформу и оде до кухиње, где се спрема доручак за болеснике. Кад устане, у тих четрдесет минута пре поласка, прво је деци, а било нас је троје, спремала доручак а затим се и сама спремала. Кад се пробудимо, око седам сати, све је на столу – сваком по тањир и у њему по једно или два парчета хлеба намазана маргарином и џемом. Понекад уместо џема добијемо саламу или уштипке и крофне, кад их мајка спреми претходно вече. Ако је зима, на „смедеревцу“ су скувано млеко и „дивка“. Мајка је звала „цигура“, ваљда по цикорији од које је прављена „дивка“. То нам је била замена за какао, који нам је тада био скуп. У летњим месецима, све то нас је чекало на врућој рингли, јер је „смедерева...

У оном делу регала где је неко држао телевизор, ми смо остављали разне ситнице. Моји ми никада нису купили неку музичку линију или грамофон, али сам имао срећу да имам стрица који је имао сина. Мој брат од стрица је волео да мења музичке линије и грамофоне, да путује у Венецију и купује грамофонске плоче, па сам од те његове љубави или потребе, и ја имао неке вајде. Оно што није ваљало њему, мени је било велика радост. Радио са појачалом  HSR 48  Еи Ниш Грамофон Tosca 10 Тако сам добио радио са појачалом HSR 48 Еи Ниш, док је он купио неки Маранцов систем. У пакету сам добио и грамофон Tosca 10, Радио индустрије Загреб (RIZ). У Венецију смо заједно путовали, па сам тако и ја долазио до оригинал плоча. Све трошкове путовања возом, и то спаваћим колима, хотела и куповине, пре свега плоча, и то за обојицу, покривао је стриц.     У соби су, поред регала и мањег сточића, који је био у пакету са регалом, биле две фотеље, светло браон мебл, дрвени рам црне боје. Дизајн ве...

Станови нису само цигле и бетон који су исцртали границе простора у коме боравимо и живимо. Они се не мере само квадратуром, већ и бројем срца која у њему куцају. У њима, иза тих зидова, теку наши животи са радостима, бригама, тугама, тајнама и боловима, све сакривено у тишини иза затворених врата. То је свет за себе, који сами стварамо, улепшавамо или уништавамо, свет  који је привремено и повремено склониште за нашу душу, за наше мисли и осећања без којих тај стан не би никада постао наш дом. Само кад стан постане дом, имамо нашу тврђаву и склониште у коме се рађају и умиру све наше породичне радости и туге, у коме се стварају наше мисли и осећања, где можеш да будеш слободан, миран, сигуран, заштићен и окружен љубављу. Ако тога нема, имаш само стан, не и дом. Понекад ни у дому нема свега што ти је потребно, што пожелиш, што душа иште, али је он ипак дом, јер у њему не живе само твоји најближи, они који су ту међу тим зидовима, већ је у њега, са нама, ушла и наша прошлост. Родите...