Момине приче

Живот је пролазио мимо њега. Откад га знам, а има томе више од шест деценија, обитавао је у свом свету, који с оним у коме смо ми живели, кроз који смо гурали како смо знали и умели, имајући неке циљеве пред собом, није имао никаквих додирних тачака. Још као дечак имао је свој, нама непознат и несхватљив свет, у коме се кретао и тумарао, изгубљен, иако се трудио да се то не видимо. Или он заиста није видео да бесциљно лута. Седели смо с њим, причали, играли се, а нисмо видели да он, иако је ту поред нас, није са нама. Кад смо порасли и схватили да нам се путеви разилазе, покушавали смо да кроз разговор проникнемо у разлоге за његово такво живљење, да видимо има ли неки циљ ка коме иде, али нисмо успевали. Нисмо га убеђивали ни у шта, јер нити смо били толико паметни, нити је било неке наде да ће се вратити ка нама. Зато смо га пустили да корача својим стазама, да лута тим нама тешко схватљивим путевима, не реметећи му илузију. Ипак, свако од нас из друштва, кад год је могао, пружао м