Момине приче

У оном делу регала где је неко држао телевизор, ми смо остављали разне ситнице. Моји ми никада нису купили неку музичку линију или грамофон, али сам имао срећу да имам стрица који је имао сина. Мој брат од стрица је волео да мења музичке линије и грамофоне, да путује у Венецију и купује грамофонске плоче, па сам од те његове љубави или потребе, и ја имао неке вајде. Оно што није ваљало њему, мени је било велика радост. Радио са појачалом  HSR 48  Еи Ниш Грамофон Tosca 10 Тако сам добио радио са појачалом HSR 48 Еи Ниш, док је он купио неки Маранцов систем. У пакету сам добио и грамофон Tosca 10, Радио индустрије Загреб (RIZ). У Венецију смо заједно путовали, па сам тако и ја долазио до оригинал плоча. Све трошкове путовања возом, и то спаваћим колима, хотела и куповине, пре свега плоча, и то за обојицу, покривао је стриц.     У соби су, поред регала и мањег сточића, који је био у пакету са регалом, биле две фотеље, светло браон мебл, дрвени рам црне боје. Дизајн ве...

Станови нису само цигле и бетон који су исцртали границе простора у коме боравимо и живимо. Они се не мере само квадратуром, већ и бројем срца која у њему куцају. У њима, иза тих зидова, теку наши животи са радостима, бригама, тугама, тајнама и боловима, све сакривено у тишини иза затворених врата. То је свет за себе, који сами стварамо, улепшавамо или уништавамо, свет  који је привремено и повремено склониште за нашу душу, за наше мисли и осећања без којих тај стан не би никада постао наш дом. Само кад стан постане дом, имамо нашу тврђаву и склониште у коме се рађају и умиру све наше породичне радости и туге, у коме се стварају наше мисли и осећања, где можеш да будеш слободан, миран, сигуран, заштићен и окружен љубављу. Ако тога нема, имаш само стан, не и дом. Понекад ни у дому нема свега што ти је потребно, што пожелиш, што душа иште, али је он ипак дом, јер у њему не живе само твоји најближи, они који су ту међу тим зидовима, већ је у њега, са нама, ушла и наша прошлост. Родите...

Сећам се кућа са дрвеним двокрилним прозорима ка улици, који су се ретко отварали. Између спољних и унутрашњих прозора, офарбаних још када су куће грађене и никада после тога, оронули од киша, сунца и снегова, живело би неко цвеће које подноси не претерану бригу и тај прозорски „затвор“. Обично би то биле мушкатле, које су се у том скученом простору гранале и шириле вапећи за слободом, за изласком из те стаклене самице. Завесе, као обавезан прозорски декор на унутрашњим крилима, такође су биле остављене на њима, заборавивши које су боје некада биле, само да унутрашњост станова буде сакривена од радозналих погледа пролазника. Онај ко их је ту заробио није имао намеру да њима улепшава прозор, већ да сакрије своју приватност. Заиста, кад смо ишли улицом, ако би био отворен прозор, могао си да завириш у те собе, да видиш постељину и јоргане пребачене преко брачних кревета да би се излуфтирали или људе који седе за столом док причају и испијају кафу. Главе пролазника, не наше дечје, биле су...