Момине приче

Сине, твоја браћа Марко и Милош су пре 29 година били у Међеђама. Крстили смо се у Острогу дан пре тога. Имао сам тада 39 година, Марко девет, а Милош седам. Никада нисам био у Међеђама до тада. Твој деда Душан, који је рођен у Никшићу, никада није отишао до Међеђа, где му је отац, твој прадеда Блажо, имао кућу и земљу. Блажо је умро 1931. године, у 36. години живота, када је Душан имао само осам година, па није ни имао од кога да слуша приче о Међеђама. А да је Блажо и поживео, не знам да ли би имао жељу да се враћа тамо одакле је побегао, у потрази за бољим животом. После је дошао рат, твој деда Душан је био по логорима, од никшићког Бедема, преко Бара, Каваје у Албанији, Барија, Фође и Болоње у Италији, па све до немачког логора у окупираној Пољској. А онда је и он 1948. године, у потрази за бољим животом, из Никшића дошао у Београд. А кад се дође у Београд, тешко се враћа у Међеђе. Тако да твој деда Душан никада није био у Међеђама, где му је рођен отац. Никшић Овако сам зборио...

Беше 1956. година. Тада је први пут приказан филм „Не окрећи се, сине“, по роману Арсена Диклића. На крају филма, отац, сакривен иза неког заклона, шаље сина у шуму да побегне, док он остаје, жртвује се, пуца да заустави непријатеље. Док пуца, виче „ Трчи и не окрећи се, сине“. Те године рођен сам и ја. У годинама које следе, не знам колико пута сам гледао тај филм. Водили су нас у биоскоп са школом, суботом нам пуштали филмове у сали за музичко, вртео се на оном једном ТВ програму. И увек сам на крају филма, кад се за сва времена растају отац и син, плакао. Никад нисам волео растанке, нарочито не такве. А у школи смо читали ту књигу. Док сам је читао, нисам плакао. Ваљда сам се исплакао гледајући филм. Та реченица с краја филма се дубоко урезала у мој ум. И данас је ту. И сада када гледам филм, на крају крену сузе. Љубав оца и сина.   Беше пролеће 1994. године. Иза нас ратови, хиперинфлација. Неколико месеци раније, у децембру 1993, после инфлације када смо безвредне плате п...

Данас је 5. јун. Родољуб Герић је 2010. године умро на данашњи дан. Родољуб Герић, за пријатеље Гера и Роле  У тешким годинама, када није било лако бити уредник Економске рубрике у листу Политика, он је био. У тим (не)временима, кад није било лако да се створи име у новинарству и да се сачува образ, био сам новинар у тој Политици. Уз мене је био мој уредник Родољуб Герић. То је била последња деценија 20. века. Деценија искушења, ратова, хиперинфлације, санкција, рестрикција струје, несташице бензина, уништавања српске привреде. Тада нисмо знали да ће бити још горе деструкције и распродаје. Дођем у редакцију у 10 сати, узмем кафу и Политику, горе већ седи Гера. Око 11 креће на колегијум. Цебо, шта имаш данас? Да пријавим доле. Ја кажем шта ћу да пишем или, ако немам, кажем – имаћеш нешто, још не знам шта. Али, биће нешто, не брини. Било је тешких тема, да не кажем опасних, а ја сам хтео да пишем. Онда седнем са Гером и попричам. Прођемо кроз тему. Разменимо мисли. Да видимо ка...