Момине приче

Био је то 15. април 1990. године. Недеља, леп, сунчан дан. На писту београдског аеродрома, право из Кракова, слетео је приватни авион Акиа Морите, оснивача и „идеолога“ рађања и раста Сонија. Изашао је из авиона у пратњи супруге. Одмах поред степеница, низ које су из авиона сишли на писту, дочекали су их представници Југославија комерца, др Зоран Обрадовић, генерални директор и Топлица Спасојевић, директор заступања Сонија у тој фирми. Госпођа Морита је добила букет цвећа. Све то је помно пратила екипа листа Политика, која је имала ексклузивно право, добијено од Југославија комерца, да забележи тај тренутак. У екипи Политике били су новинари Станко М. Стојиљковић, који је у Политици писао о науци и научним достигнућима и моја маленкост, новинар са Економске рубрике, док је фотоапаратом све бележио Срђан Илић.  Морита није тада дошао у посету Југославији, већ дан раније, у суботу,14. априла, када је посетио ЕИ Ниш, а потом је по подне отпутовао у Краков, да би се сутрадан, 15. април...

На проблеме сам увек гледао као на прилику за учење, за стицање нових знања и вештина. А таквих прилика сам, брзо сам схватио, имао у ЕПС-у. И то на претек. Испоставиће се да су проблеми који су ме мучили и о којима пишем били и више од прилике. Чак и привилегија да будем непосредни сведок низа важних догађаја. Односи с јавношћу, као пословна функција, нису постојали у ЕПС-у до 1997. године. До тада је позивање новинара и организовање конференција за штампу било посао редакције листа, која је имала неколико људи. Кад је формиран Центар за односе с јавношћу, позван сам да будем директор тог центра. Практично смо преузели редакцију листа, кој a   je   позивање новинара на конференције за медије, радил a   само по потреби. Издавање листа једном месечно је било приоритет. Уз то, било је потребно да се граде и односи са свим јавностима, не само са медијима. Они су, ипак, и даље остали најважнија јавност, али је ЕПС открио да има и других јавности са којима мора да комуницира. ...

Папагаји, корњача, мачка, рибице, зец, голубови, пас... Све су ово приче са тужним крајем које су једном дечаку, а касније и момку, наносиле бол када би се завршавале. Готово увек су биле сузе. И дубока туга. Каленић пијаца, Вишка улица, тамо код библиотеке „Петар Кочић“. Ту су се некада викендом продавали кућни љубимци. Папагаји, голубови, рибице, зечеви, кучићи, па кавези, акваријуми, опрема за њих, храна за птице, рибице. Све је било ту надохват руке. Колико пута сам ишао и само гледао. Чучнем поред кутије са куцама, мазим их. Маштам да ћу једног дана и ја имати свог пса.   Кад већ није могао пас, купим папагаје. Оне мале, тигрице, плаве, жуте, мушке, женске. Набавио сам кавез, љуљашку, посуду за воду, за храну, сипину кост да оштре кљун, храну и просо на гранчици, коју закачим у кавез. Они кљуцају, па све бацају ван кавеза. Чистим, да се тата и мама не љуте. Редовно мењам папир на дну кавеза, да им не буде прљаво. А и да не смрди. Увече, кад се иде на спавање, покривам кав...