Момине приче

Отац му је умро пре рата, почетком тридесетих година прошлог века. Имао је само осам година. Не памти га. За њим ни слика није остала. Запамтио је само место где је био очев гроб, испод цркве у Никшићу. Одвео ме је једном, кад смо заједно били у Никшићу. Стајали смо поред ограде гробља, баш испод манастира, како понекад зовемо Храм Светог Василија Острошког. Руком је показивао ка гробовима: „Ту негде је био гроб твог ђеда, мог оца Блажа. Нема га више, ни на гроб не могу да му одем. На Ускрс '44. савезници су бомбардовали Никшић, да побију Немце, а побили су нас и наше гробове, разровали пола Никшића. Ово што видиш, то су нови гробови.“ Душан, мој отац, тешко је носио то бреме, без оца, без слика, без памћења, без гроба. Као и ја жал што никада нисам упознао ђеда. Блажова удовица Стануша остаде да сама подиже четири сина, два Зорића из првог брака, два Цебаловића, из другог. Судбина јој је наменила да два пута буде удовица. У цркву су ишли док је Блажо био жив. После њега, живот је...

Будилник сваког јутра, кад мајка ради преподневну смену, зазвони у четири сата. Из стана излази око 4.40, јер у 5.10 мора да стигне на аутобус који вози до болничке капије на Бежанијској коси. Кад ухвати тај аутобус, на посао стиже на време, у 15 до шест. Радила је као сервирка и имала је довољно времена да обуче униформу и оде до кухиње, где се спрема доручак за болеснике. Кад устане, у тих четрдесет минута пре поласка, прво је деци, а било нас је троје, спремала доручак а затим се и сама спремала. Кад се пробудимо, око седам сати, све је на столу – сваком по тањир и у њему по једно или два парчета хлеба намазана маргарином и џемом. Понекад уместо џема добијемо саламу или уштипке и крофне, кад их мајка спреми претходно вече. Ако је зима, на „смедеревцу“ су скувано млеко и „дивка“. Мајка је звала „цигура“, ваљда по цикорији од које је прављена „дивка“. То нам је била замена за какао, који нам је тада био скуп. У летњим месецима, све то нас је чекало на врућој рингли, јер је „смедерева...