Момине приче

Сећам се кућа са дрвеним двокрилним прозорима ка улици, који су се ретко отварали. Између спољних и унутрашњих прозора, офарбаних још када су куће грађене и никада после тога, оронули од киша, сунца и снегова, живело би неко цвеће које подноси не претерану бригу и тај прозорски „затвор“. Обично би то биле мушкатле, које су се у том скученом простору гранале и шириле вапећи за слободом, за изласком из те стаклене самице. Завесе, као обавезан прозорски декор на унутрашњим крилима, такође су биле остављене на њима, заборавивши које су боје некада биле, само да унутрашњост станова буде сакривена од радозналих погледа пролазника. Онај ко их је ту заробио није имао намеру да њима улепшава прозор, већ да сакрије своју приватност. Заиста, кад смо ишли улицом, ако би био отворен прозор, могао си да завириш у те собе, да видиш постељину и јоргане пребачене преко брачних кревета да би се излуфтирали или људе који седе за столом док причају и испијају кафу. Главе пролазника, не наше дечје, биле су...

  Малена моја Чубуро, зелена земљо, распевана крајино, на брегу! Диши! Остани бар још мало, док живим. Још који дан сиви. Још који дан благи. Остани да те видим под небом мајским кад свићу девојке нове и за мене и за тебе!   О, Чубурци, ако вас још мало има, чувајте своја топла недра! Дишите! Дишите дубоко, Чубурци! Ви сте нада земље ове! Ви, скромни младићи, који лутате бреговима преосталим! Покажите како се дише и умире за малу башту, за собу и кујну, и резеда креденац, са будилником који сто пута иде на поправке, и много пута не звони и не буди у прави час, а ви сте будни пре њега! Слободан Марковић – Либеро Маркони, део из Поеме о Чубури На углу Призренске и Балканске, код такси станице, прекопута хотела „Балкан“, на путу ка Чубури и Каленићевој пијаци, застајем да се одморим. Седох на клупу на платоу који гледа ка пијаци Зелени венац, погледах у прошлост и вратих неке слике старе готово шездесет година. Нису чак ни пожутеле, сасвим су ј...