Празници које сам волео

Сине, идемо на пијацу, да купимо прасе, говорио би тата уочи сваког Првог маја, Дана Републике и Нове године.

Брзо се обучем, средим, као да идем на параду а не на пијацу, ухватим тату за руку, радосно га погледам, он намигне и кренемо. Стрчимо низ оних стотинак степеника од нашег четвртог спрата до приземља и онда кренемо улицом, ја све поскакујући са једне на другу ногу, док га држим за руку, док он у другој руци носи велику торбу у којој се налазе неке кесе. Ми, у ствари нисмо ни ишли на пијацу, иако се тако само каже, јер то што смо хтели да купимо, на пијаци није ни могло да се нађе. Та „пијаца са прасићима“ је почињала одмах иза ћошка.

Чим изађемо из наше улице, Симе Милошевића, на ћошку са Максима Горког, већ код продавнице ПКБ-а, па даље ка пошти, у Његошевој и онда ка Банијској, Мутаповој, Невесињској, све до Курсулине, на тротоарима и на коловозу паркирана кола. Сваки са отвореним гепеком а унутра – прасићи. Мањи, већи, лакши, тежи, беле се са модрим печатима на буту које им је, после прегледа, ударио дежурни ветеринар на једном шалтеру на Каленићевој пијаци.

Идемо од једних до других кола, сударамо се у оној гужви са стотинама других људи који су са истом намером као и ми дошли а ја тату чврсто држим за руку да га случајно не изгубим. Тата иде од кола до кола, прича са сељацима, пита их одакле су, колико кошта прасе, да ли их је прегледао ветеринар, док ја, издижући се на прсте, завирујем у гепек и гледам прасиће. Никад се није куповало на брзину, из првог гепека. Те наше куповине су трајале, јер су се чекале месецима, па је ваљало да се мало ужива у њима. Тата је тражио само печаћене прасиће, јер је то била гаранција, објаснио ми је, да је месо здраво, да га је проверио доктор за животиње и да га ми без страха можемо јести.

Кад он изабере прасе, обично је било око 10-15 кила, јер ће се јести неколико дана, а биће и гостију, убаци га прво у неку кесу, да не крвари по торби, па у торбу. Док тата носи прасе, ја трчкарам поред њега, завирујући у торбу да видим гуду, како смо некад звали прасиће, радостан због онога што следи – грицкаћу кожицу са печења и окупиће се породица. Тог дана када га купимо, објашњавао ми је тата, „одмара“ се на тераси, да се исцеди крв које је било још мало. Напољу је хладно, кад је то било за Дан Републике и Нову годину, па може да се излежава у плеху, не мора у фрижидер, у који иначе не би стало. За Први мај, кад је топло, није било „одмарања“ на тераси, па смо морали да му нађемо место у фрижидеру. Све око прасета ми је отац објашњавао и показивао, као и многе друге послове, које сам, када сам порастао, обављао без њега. Сутрадан, рано ујутру, носили смо га у пекару.

Тата је био мајстор за припремање прасета за печење. Предвече, уочи сутрашњег одласка у пекару, почињале су припреме. Заврне рукаве, припреми ножеве, поређа их на сто, донесе прибор за бријање, на сто рашири неки најлон, да се сто не прља и започне ритуал. Прво опере прасе још једном, па га обрише чистим крпама и полако, нежно, положи га на предвиђено место. Кад се прасе опружи, тата погледа да нема негде заосталих длака. Кад их нађе, ако их има, узме онај стари апарат за бријање, са жилетом, који већ спреман чека на столу и уклони све што би нам кварило укус. Кад га лепо обрије, на више места га засече врхом ножа, направи мање прорезе, па у прасе убацује ченове белог лука који је мама чистила, док је он „бријао“ прасе. Кад све рупе попуни луком, сипа со у шаку, па почне да је трља по прасету, како би месо било добро слано. Онда у стомак убаци празну белу литарску стаклену флашу, да стомак остане лепо обликован и затвори га са неколико зашиљених комада дрвета или неком бакарном жицом. На крају, следи мазање машћу. Тако спремљено и покривено, преноћи на тераси.

У крају је било доста пекара, али су у свакој биле велике гужве. Морали смо да га донесемо рано ујутру, око 7-8 сати, да би било готово предвече, јер за новогодишњу трпезу треба да стигне вруће. Бар смо ми тако радили. Исту процедуру смо имали и за Дан Републике, с тим што смо тада тражили да буде готово за ручак. Но, нисмо само ми тако размишљали, то су радили готово сви, па смо онда ујутру у реду чекали да га предамо. Иако смо били ранораниоци, предавали прасе на време, у два-три наврата Нову годину смо дочекали без прасета. То ми се дешавало касније, кад сам порастао и када сам ја ишао по прасе. Тада су ми говорили да дођем по прасе око шест увече, па када дођем и питам за прасе, кажу да није готово и да дођем за два сата. Дођем око осам увече - ништа. Опет су померали рок, опет сам долазио, да би на крају Нову годину дочекивао у пекари а прасе кући доносио око један ујутру. То ми се десило једном у пекари које више нема, у Маршала Толбухина, готово на углу са Курсулином, а други пут у пекари у Синђелићевој, мало испод угла са Саве Ковачевића.

Приликом предаје прасета, пекар нам је давао парче дрвета које се, колико се сећам, звало рабош. Дрвце је било пресечено по дужини на две половине, са различитим резовима и удубљењима. Једна половина је остајала у плеху, везана жицом за уво прасета а другу половину је добијао онај који предаје прасе. Кад се преузима прасе, ја сам пекару давао свој део рабоша а он га је стављао у ону половину која је на прасету. Та два дела су морала да се уклопе, да буду целина. Ако се све поклапа, прасе може да се носи. Кад се одлазило по прасе, носили смо неки плех, да га положе на њега, уз обавезан „прекривач“ да не кисне, да се не прља, не хлади, да га не гледају пролазници. Печење прасета су наплаћивали по тежини, оној пре печења. Пекаре су биле удаљене од нашег стана пар стотина метара, неке и више, па нимало није било лако да се тај плех носи раширених руку, испред себе, пазећи да случајно не слети са плеха на улицу, па да ми побегне или да се не исфлекам са машћу из плеха. Све ово испричано, дешавало нам се три пута годишње, кад су били ти велики, тада нама драги празници. 

Ти свечани дани су окупљали не само нас, тату, маму и нас троје деце, већ и родбину. Празници су нам доводили госте и то ме је радовало. Кад нам они долазе, не донесу само кафу, шећер у коцкама и кило ракије тати и мами, то је био обичај, већ и нама деци неке слаткише, обично чоколаде. За празнике се увек имало пара, за прасе, пиће и мамину торту, која је стизала на крају, кад се печење склони са стола.

У госте смо ишли и ми. Прво је следило породично купање. Не може на прљаво тело да се облачи чиста одећа, говорио би отац. После купања је следило свечано облачење, па се из ормана вадила чиста одећа коју ретко облачимо, тата је свима чистио ципеле а спремали смо и поклоне да понесемо. Накупило се од оних који су нама долазили, па су тата и мама пажљиво бирали шта ће коме однети, од онога што смо већ добили, да се не деси да некоме вратимо исту ракију, док је кутија шећера у коцкама, која се тада обавезно носила, била иста, па се ту није много пазило. Сећам се да се уз турску кафу, на тацни поред шоље, увек сервирала и коцка шећера. Њом сам се ја увек заслађивао, после умакања у кафу. Чекао бих стрпљиво поред стола, гледао у ту коцку шећера, док онај коме је намењена не би видео у шта бленем, па би рекао да је узмем, јер њему не треба. Био сам ко куче кад поред стола чека храну гледајући тужним очима ка ономе ко једе. Слаткиши су се, ако тамо где идемо има деце, куповали, јер смо оне које смо добили брат, сестра и ја одмах појели, да се не покваре.

Нову годину памтим и по – ђубретарима и трубачима. У то време смо имали нашег милиционера, који нас је знао све у крају, поштара, некада и млекаџију, породичну докторку Прицу, у амбуланти у Чубурској, пекара у пекари, свог новинара који нам у новинарници продаје новине, а то је у нашој кући била „Политика“, свог бакалина у бакалници, продавачицу у продавници ПКБ-а, на ћошку наше улице или у Ц маркету, на углу Маршала Толбухина и Соколске.

Имали смо и наше ђубретаре. Они су, не зато што смо их звали „наши“, били бољи од ових данашњих које и не познајемо. Сећам се како су нам на врата куцали за сваку Нову годину. Куц, куц... Добро вече, ми смо ваши ђубретари, срећна вам Нова година. Шта ћеш, ред је, дају моји родитељи неки динар и кажу „и ђубретарима је Нова година“. Дешавало се да нам тих дана дође и неколико група тих „наших“ ђубретара. Њих нисмо познавали, али дошли, пожелели нам срећу, мораш да даш, ред је. То им је, по целом Београду, тих дана био допунски извор прихода. Могли смо да их зовемо и честитарима.

Трубачи испред зграде су о празницима били обавезан фолклор. Из далека су се чули. Иду од зграде до зграде, стану испод прозора, свирају, треште трубе а они гледају нагоре и чекају да им неко баци част. Тата или мама узму неку папирну новчаницу, не кованицу да некога доле не убијемо, закаче је за штипаљку и тај „пакет аранжман“ дају мени да га ја бацим трубачима. Мора за штипаљку, да паре не одлете где не треба. Ја сав срећан бацам паре музикантима и гледам како се паре и штипаљка, врте, као неки хеликоптер, док лете са четвртог спрата ка свирачима на улици. Ето како сам се навадио да плаћам музику. Кад оду једни, дођу други. Тако су се смењивали тих претпразничних дана. Они нису долазили само кад је Нова година, већ и кад су други празници, јер тада су се празници баш славили, и у становима и на улици. 

Кад помињем празнике, не могу да заобиђем Симу, чистача ципела, који је имао салон на углу Симе Милошевића и Максима Горког. Салон у стаклу, унутра неколико столица на којима муштерије седе, испред тих столица мања хоклица, на којој седи Сима или неко од његове деце, јер је то био породични посао. Муштерија кад седне, стави ногу на посебно постоље испред Симине хоклице и чишћење може да почне. Да, тада су људи волели да имају чисту обућу. Пазило се на то.

Симу не могу да заборавим ни после оволико деценија. Омален, није имао више од метар и шездесет, кривоног, са једним вештачким оком које се видело и неколико сребрних зуба, који су бљештали на сунцу када се Сима насмеје. Увек је био лепо обучен, уз обавезан шарени прслук који се уклапао уз све што је на њему. Понекад преко прслука, црни плишани сако. Уз кошуљу, увек танка кравата. Треба ли да посебно истичем да су његове црне ципеле увек сијале.

Највише је волео 1. мај и Дан Републике, 29. новембар. Тада су пред његов салон долазили трубачи, њих неколико, уз обавезног бубњара и бубањ. Бубњар је у једној руци имао неки танки штапић, ваљда за такт, а у другој бас палицу, са великом белом квргом на врху, која, кад звекне у затегнуту кожу бубња, само јечи. Музика трешти, Сима игра коло. Сам. Све то је било за његову душу. Насмејан, занет, врти марамицу у десној руци, диже једну ногу, задржи је у ваздуху окрећући је тамо-'вамо, док му је друга нога позади, савијена у колену. На следећем кораку, промени ногу. У једном тренутку показује бубњару да клекне, и кад се до земље спусте бубњар и бубањ, кад бубањ додирне асфалт, Сима, не престајући да игра вртећи марамицу, ставља прво једну ногу на бубањ, па онда и другу. Стојећи на бубњу Сима, раширених руку наставља своју игру, савијен  у коленима, њишући куковима. Марамица, сва изувијана од вртења, не престаје да лебди изнад његове главе. Онда хитро скочи, као да није превалио шездесет, и наставља коло. Комшилук тапше, њише се у ритму музике, окружио музику и Симу. Та кола су ми била непозната. Касније сам чуо да је Сима Албанац из Македоније, да су то биле народне игре из његовог краја, да је био партизан, где је наводно изгубио око и да је веома волео Југославију. Тада нисам знао ни ко носи капу коју је он носио на глави. Сада знам да кече носе Албанци, само његово кече није имало двоглавог црног орла, како сада ките ту капу. Било је без икаквих обележја. Нисам схватао ни да су панталоне које је носио, горе шире а од колена надоле припијене уз ногу, део њихове народне ношње. Тада нисам знао ни да се он не зове Сима, али ми смо га тако звали и тако је остао за сва времена. Једног дана је Сима нестао. Чуо сам да се одселио. Убрзо му је неко срушио и тај салон. Када је кренуло рушење по Врачару, срушене су и све приземне куће на нашем ћошку, где је био Симин салон. Ту је сада велика стамбена зграда. 

Први мај смо такође славили како приличи, за трпезом на којој је обавезно било прасе. Гужве у пекарама су биле мање него за Нову годину, ваљда и због тога што је много људи одлазило у Кошутњак и околна излетишта, где су роштиљали, па је био мањи притисак на прасиће и пекаре. Прослава празника рада је, што се државе тиче, била скромнија од 1965. године, када су укинуте војне параде сваке године и дефилеи радника и сељака. Не сећам се зашто је то било, али сада, док враћам сећања и лутам по интернету, видим да је разлог за то било смањење државних трошкова. Све то је коштало, па је војна парада, уместо сваке године, почела да се организује сваке пете. Волео сам те војне параде и памтим само две, пре 1964. када је била последња у мом детињству. Она 1970. је била када сам имао 14 година, али се ње ни мог одласка на њу, не сећам.

Последња парада којој сам присуствовао, негде на Цветном тргу, с леве стране, док колона иде ка Славији

Прва које се сећам била је 1961. године, када сам имао пет година. Тата је тада радио у Интеркомерцу, чија је дирекција била на Теразијама у броју 27, поред Касине, изнад пролаза ка Безистану и Романитару, некада познатом ресторану, где је сада Мекдоналдс. Горе, са последњег спрата, на тераси, стајали смо и гледали доле, како посред Теразија, поред хотела „Москва“, пролазе војна возила а војска маршира. Ја сам се држао за металну ограду, па нисам могао да машем, а није могао ни тата, јер је он држао мене са две руке. Тако загрљени смо били сигурнији на тераси. Више ми се допало када сам други пут ишао на параду. То је вероватно било 1962. или 1963. године, када сам имао шест или седам година. Колона је долазила са Теразија, пролазила Улицом маршала Тита, поред Официрског дома, данас СКЦ-а, и Цветног трга и ишла према Славији. Ја сам са татом био са њихове леве стране, на Цветном тргу, прво на татиним раменима, а онда ме је подигао и ставио на ограду, на зид који је делио улицу од продавница цвећа на самом тргу. Држао сам се рукицама за ту металну ограду, не превише високу и преко глава људи који су радосно викали родољубиве пароле, тапшали и махали заставицама које су се делиле, гледао војну параду. 

Не сећам се да сам више гледао првомајске параде, као што се не сећам да смо икада, сем једном или два пута, још почетком шездесетих, ишли у Кошутњак, где се тог дана роштиљало, као што се и данас пале ватре и праве журке уз месо и пиво. 

Некада смо уочи државних празника на ограду балкона постављали заставу Југославије, ону тробојку са петокраком. Не знам како је тата дошао до ње, нити да ли нам је неко рекао да је качимо или је све то било из татине љубави према земљи и празнику. На нашој згради није било јарбола, па да цела зграда буде окићена само једном заставом. Зато се готово на сваком спрату вијорила по једна. Знам сигурно да је није сваки станар постављао, нити се сећам да је неко имао проблема зато што тробојку није окачио на свој прозор. У излозима радњи, ту није било грешке, морале су да се нађу две заставе: партијска, црвена застава са српом и чекићем у левом горњем углу, испод кога је писало великим словима СКЈ, док је изнад тога, на врху писало „Пролетери свих земаља, уједините се“ и друга застава, државна тробојка, плаво-бело-црвена, са петокраком у средини, уоквиреном, златним везом. Обично је у центру била Титова слика а две заставе су биле са стране, наслањајући се на слику. Све то што смо радили 1. маја, радили смо и 29. новембра, за Дан Републике, јер је тада рођена, учили смо тако, наша једина домовина - СФРЈ.

Данас не славим државне празнике. Углавном их обележавам не радећи ништа. Славим само славу, Зачеће светог Јована. То мој отац није славио, али када ми је први и последњи пут дошао на славу, заплакао је од среће. Следеће године нисам славио славу. Умро ми је тата.