Писмо

Стигло ми је писмо из Никшића. Да није стигло, не би било ни ове приче о ђедовима.

Нисам их упознао. Ни ђеда са очеве, ни са мајчине стране. Блажа, очевог оца, упознао сам кроз приче, а о мајчином оцу Јанку није се ни причало кад сам одлазио код бабе у Пошћење, код Шавника. Тако ђедови нису постали јунаци мог детињства.

Кад унук одрасте без деде, као ја, свестан је одсуства те чудесне емоције између претка и потомка. А видим је око себе кад деде возе унучад у колицима, кад их шетају, кад се играју и смеју. Ја, који нисам био ђедов унук, тек почињем да градим ту тајну везу између мојих унука и мене. То се не пали на дугме, нема ту укључи-искључи. Дошао унук, па сада пламти љубав. Сваки сусрет, поглед, реч, плач и смех, сваки додир и пољубац су коцкице које се слажуу тој емотивној слагалици. Нисмо довољно заједно. Један је далеко од мене и када ми долази каже да је „узбуђен јер иде код деда Моме“, а други је тек дошао на овај свет. Тек треба да заједно савладамо ту чаролију и изградимо односе које ће они дуго памтити. Покушаћу да будем њихов деда јунак.

Недостају ми ђедови, чак и данас. Нема ни прича о њима. Да бар њих има, сад бих овде причао те приче, тек да потомцима бар оне остану. Зато нисам ни планирао да о ђедовима било шта пишем. А потребни су ми они и те приче и због онога што сада радим. Решио сам да у својим позним годинама када времена имам, иако не знам колико, свом потомству оставим писане трагове о постојању Цебаловића у последњих 150 година. Оне гране нашег стабла која почиње баш од Блажа. Књига у три примерка, за три сина, пише се и не знам када ћу ударити последње слово, нити знам када ће је добити на читање, чување и даље дописивање. Не знам ни колико ће имати страница. То не зависи само од мене, већ и садржаја живота наших и оног времена које је преда мном. Али, неке приче из те књиге у настајању, излазе на светло дана, као приче о коренима и прецима. А неке друге приче остају међу корицама те књиге која ће почети да се чита за пет, десет или, ако Бог да, и двадесет година. Док пишем, нема готове књиге, па нема ни читања. Кад будем видео да је време да је завршавам, привешћу крају и то писаније.  

Пишући ту књигу почео сам да копам по прошлости, надајући се да ћу открити до сада мени непозната документа и приче о својим прецима. Нисам могао да схватим да нема неких папира о њима, не само о ђеду Блажу него и о прађеду Павлу, од оца Дајице. Павле је живео у другој половини 19. века. Даље од Павла нисам ни помишљао да тражим, сигурно ничега нема. Они и даље постоје само у предањима. Хтео сам бар неки папир као доказ да су икада постојали.

Потрагу започех писањем мејла манастиру Острог. Богетићи су у подножју Острога, ту је гробље где почивају сви Цебаловићи из никшићког краја, па сам размишљао да кренем од тамошњих црквених књига. Ако негде има неки траг, сигурно је тамо. Чекам неки одговор, било какав, али га нема. Тај мој мејл Острогу само прослеђујем Православној Митрополији црногорско-приморској – Цетињском манастиру, молећи их да ми они помогну.

Са Цетиња брзо одговорише, не прође ни неколико дана. На моју жалост, одговарају ми да „матичне књиге у старој Црној Гори почињу да се воде тек од краја деветнаестог вијека, најчешће од 1882. године. Нажалост, многе од њих нису ни сачуване. Многобројни ратни сукоби су већину њих однијели. Оно што имамо сачувано је понешто у Боки и околини Цетиња. За Међеђе и Богетиће немамо ништа.“

Упућују ме на Саборну цркву у Никшићу да тамо потражим имају ли што, јер ми је ђед тамо живео и умро. Пишем и чекам. За један дан, хвала господу Богу и свештенику Данилу Зиројевићу, стиже одговор:

„У Црквеној општини Никшић постоје матичне књиге рођених, вјенчаних и умрлих за подручје Никшића и приградских насеља од 1880. године. Не посједујемо све књиге. Доста књига је уништено а доста њих није ни враћено од стране државе и мјесних заједница. Матичне књиге Богетића и околине су изгореле у пожару мјесне заједнице.“

И онда следи да је у Књизи умрлих парохије никшићке бр. 3, страна 60, редни бр. 23, нашао да је записано следеће:

Име и презиме умрлог: Блажо Цебаловић, пок. Павла, пиљар у Никшићу, стар 38 год, ожењен

Мјесто умрлог: Никшић

Датум смрти: 6.6./24.5.1931. 

Датум сахране: 7.6./25.5.1931.

У којем гробљу је сахрањен: У парохијском гробљу у Никшићу

Мјесто рођења умрлог: Међеђе, општ. Пјешивци

Гдје је највише становао: Никшић

Узрок смрти: бубрежна болест

Свештеник који је обавио опијело: Лазар Шакотић, парох

Да ли је умрли исповијеђен и причешћен: Није

Док читам мејл из Никшића, сузе крећу. Имам умрлицу ђеда, коју није имао ни мој отац. А тата је, кад му је умро отац, те 1931, имао само осам година. После га је живот носио, главу је спасавао кад је већ са 19 година бачен у логоре, да би га са 22 ослободили Руси у окупираној Пољској. А кад се вратио, није нашао ни гроб свог оца. Пала савезничка бомба у гробље поред Саборне цркве и избрисала сваки траг о постојању Блажа Цебаловића. Отац није више ништа тражио ни о оцу ни о прецима.

Овде је некада почивао мој ђед - део гробља испод Саборне цркве у Никшићу

Умрлица Блажова потврђује све што сам до сада знао о њему. И године рођења и смрти и место сахране, године старости и оно чиме се тада, када је умро, бавио мој ђед. Тачно је све што ми је отац причао. Сада то имам и писмено. Блажо, онај неписмени, убоги и сироти горштак из Међеђа, који је оженио удовицу са два сина, старију од себе 12 година, са којом је добио два сина, зарађивао је за шесторо уста тако што је на пијаци у Никшићу отворио тезгу и радио као пиљар. А годинама пре тога се мучио радећи тешке физичке послове, од којих је и оболео и умро у својој 38. години. Е, да ми је од њега бар нека слика, но нема ништа, сем ове умрлице. До јуче ни то нисам имао.

Отац Зиројевић ми нуди да ми пошаље копију умрлице, што са радошћу прихватам. И стигосмо до повода за ову причу. Из Никшића, из Саборне цркве, свештеник Данило Зиројевић ми посла писмо и у њему извод из матичне књиге умрлих за мог ђеда Блажа Павловог Цебаловића. То је једини писани доказ да је Блажо постојао. Нема крштенице, нема слика а нема ни гроба, да се зна где почива. Само прича мог оца коју сам записао. Блажова умрлица остаје и мојим потомцима, да имају нешто од свог прађеда.

Извод из књиге за уписивање умрлих који ми је стигао из Никшића

А други ђед, Јанко П. Лаловић, са Пошћења, код Шавника, умро је 1947, од последица пада са коња. Његова жена Вукосава, моја друга баба, остала је сама са шесторо деце, два сина и четири ћерке. О њему немам прича, нико ми их није причао. Немам ни папира неких. Ђеда Јанка ми је баба помињала само када би ме видела да јашем коње. Гласно ми је говорила да одмах сиђем, да не паднем, да не завршим као Јанко. Страх од коња је остао дубоко у њој.

Бар знам где је Јанков гроб, тамо на Пошћењу, где ми је мајка рођена. Почива уз сина Милана, мог ујака који се 1955. године утопио, у својој 26. години, спасавајући војника, који је упао у хладну Зету, враћајући се са обуке. Ујак врућ после марша, скочио у ледену воду, дављеник који се спасио, ударио га у главу и ујак се утопио. И у песми коју спеваше тим поводом, помиње се да је војник који се спасио био Шиптар. Ни на ујакову сахрану, кажу, није дошао. Ту, поред мужа и сина, почива и Вукосава, моја баба, која је дочекала своје 92 године. 

Споменик Лаловићима на Пошћењу

Писао бих ја још, али „немам материјала“. Када сам сваког дана по два пута, ујутру за добро јутро и увече за лаку ноћ, причао телефоном са мајком, знала би да ми на крају разговора, кад смо исцрпли све теме, каже – „немам више материјала“. Тако и ја завршавам причу о ђедовима.