Момине приче

Био је то 15. април 1990. године. Недеља, леп, сунчан дан. На писту београдског аеродрома, право из Кракова, слетео је приватни авион Акиа Морите, оснивача и „идеолога“ рађања и раста Сонија. Изашао је из авиона у пратњи супруге. Одмах поред степеница, низ које су из авиона сишли на писту, дочекали су их представници Југославија комерца, др Зоран Обрадовић, генерални директор и Топлица Спасојевић, директор заступања Сонија у тој фирми. Госпођа Морита је добила букет цвећа. Све то је помно пратила екипа листа Политика, која је имала ексклузивно право, добијено од Југославија комерца, да забележи тај тренутак. У екипи Политике били су новинари Станко М. Стојиљковић, који је у Политици писао о науци и научним достигнућима и моја маленкост, новинар са Економске рубрике, док је фотоапаратом све бележио Срђан Илић.  Морита није тада дошао у посету Југославији, већ дан раније, у суботу,14. априла, када је посетио ЕИ Ниш, а потом је по подне отпутовао у Краков, да би се сутрадан, 15. април...

На проблеме сам увек гледао као на прилику за учење, за стицање нових знања и вештина. А таквих прилика сам, брзо сам схватио, имао у ЕПС-у. И то на претек. Испоставиће се да су проблеми који су ме мучили и о којима пишем били и више од прилике. Чак и привилегија да будем непосредни сведок низа важних догађаја. Односи с јавношћу, као пословна функција, нису постојали у ЕПС-у до 1997. године. До тада је позивање новинара и организовање конференција за штампу било посао редакције листа, која је имала неколико људи. Кад је формиран Центар за односе с јавношћу, позван сам да будем директор тог центра. Практично смо преузели редакцију листа, кој a   je   позивање новинара на конференције за медије, радил a   само по потреби. Издавање листа једном месечно је било приоритет. Уз то, било је потребно да се граде и односи са свим јавностима, не само са медијима. Они су, ипак, и даље остали најважнија јавност, али је ЕПС открио да има и других јавности са којима мора да комуницира. ...