Момине приче

Не пишем нови роман о деобама у српском народу, које, на нашу жалост, не престају. Нисам романописац, а нисам ни историчар, па ово није нова историјска лекција било коме. Али, читам, учим и даље, слушам и гледам. И размишљам својом главом у коју улази оно што ја хоћу, а не оно што ми неко сипа као своје истине. И много деоба видим. Не волим кад се људи и народи деле по крви и вери. Не волим кад крене национално пребројавање. Знамо шта следи потом. А све то не престаје. Веома боле поделе у фамилији, којих је највише на идеолошкој основи, али данас имамо и оно што до сада нисмо имали. Данас у једној фамилији, као последицу вишедеценијских тровања од разних режима и „синова народа“ , имамо поделе по националној основи. Један брат гласно и поносно виче да је Србин а други узвраћа, ништа мање гласно и поносно да је Црногорац. Зато су можда ове мисли човека рођеног у Београду, коме је Црна Гора отаџбина а Србија домовина, коме су сви преци, па и отац, рођени доле, само неки вапај за разумом....

Кроз целу историју Пјешиваца, па међу њима и Цебаловића, прате нас сеобе. Исељавање је наша судбина. Те тихе сеобе су нас створиле, одржавале и, нажалост, растурале широм света, гасиле трагове за многима од нас, пре свега у Америци. И данас нас прате. Цебаловићи се и даље селе. Ово није пјешивачка историјска читанка, па се нећу враћати 500-600 година, у време када су настајали Пјешивци, познато племе у Старој Црној Гори, у делу који се називао Крајина. Били су на бранику одбране од Турака, понекад и у окриљу Млетачке републике, као и други делови државе Црнојевића. Али, како причам о сеобама које су нас створиле, и овде, на самом почетку наше племенске приче, морам их поменути. Ваља се вратити само на Војводу Богдана Потолића, који је по многим предањима, родоначелник Пјешиваца. 15. и 16. век - с Косова и Метохије у Црну Гору Да није било тадашњих сеоба због турског прогона, ни Богданови преци после Косовског боја не би напустили Косово и Метохију. Шта год да читате, наћи ћете да...