Брисање
Пре извесног времена стигла ми је вест – умро је мој први уредник на телевизији. Човек који ми је много помогао, пружио руку и повукао ме када сам био на раскрсници живота. Дао ми је прилику да кренем путем којим сам желео да идем од малих ногу. Живот нас је одвео на разне стране. Шибао нас је. Више њега него мене, јер је остао Човек, онакав какав је био и онда када смо се срели неколико деценија пре тога. У годинама које су уследиле, видели смо се неколико пута. Звао ме је у емисије које је уређивао на неким другим телевизијама. Нисмо се позивали телефоном, нисмо се виђали у кафанама, како смо знали, кад смо били много млађи. Ипак, никада га нисам заборавио. Памтим га. Гледао сам у телефон. На дисплеју је било његово име и презиме. Притиснуо сам дугме delete. Избрисао сам га. То чиним кад год неко кога сам познавао оде на неко друго, боље место. Прихватам те чињенице као неминовност. Телефон чува и оно што је у животу већ одавно престало да постоји. Нема потребе да буду у њему, није ...