Бакина кафа
Бака је свако вече одлазила на спавање са првим сенкама мрака. Нисмо тада, почетком шездесетих, имали телевизор, око кога би се окупила породица, тако да смо и ми одлазили раније на спавање. Када је мајка радила од шест, она је прва будила зору, а када је радила по подне од два, бака је била та која је шољицом кафе будила мајку, своју снају. Новка, моја мајка је за њу била Новка, а бака је за моју мајку била – мајка. Тако су се звале. Бака увече није одлазила у своју собу, јер је није имала. У једној соби смо били ми деца, а у другој отац и мајка, па је она спавала у кухињи, на софи, испод прозора, поред шпорета. После вечере, која је ретко када била иза осам увече, сви смо излазили из кухиње и остављали баку да се у мраку опорави од дечје граје и свега што доносе деца у тим годинама. Њених осам до десет сати сна, било јој је довољно да опорави душу и тело од претходног дана. Имала је тада више од 80 година, а бринула је о троје деце – о мени, који сам имао мање од десет година и...