Од химне до првог пољупца
Био је који минут после седам ујутру, а ја сам, још поспан, стајао у ставу мирно, погледа упртог у заставу, која се спремала на пут ка врху јарбола. Дечак који је претходног дана био оцењен као најбољи од нас, никада нисам знао у чему, ни како се то постаје најбољи од свих нас који смо иначе сви добри, стајао је поред јарбола, чврсто држећи рукама подебели канап којим је застава била завезана. Гледао је у њу као у неку светињу, мада тада нисмо ни знали шта су то светиње. Када су се зачули први звуци химне „Хеј Словени“, почео је лагано да повлачи канап и да застава, уз звуке музике, путује увис. Ветар ју је раширио и сада смо сви гледали ка оној петокраки у средини, опшивеној златним нитима, која је улазила у плаву, белу и црвену боју југословенске тробојке. Повремено сам гледао у оног најбољег међу нама, замишљајући себе како чврсто држим заставу, препоносан и пресрећан. Док сам гледао како се застава подиже, имао сам неки чудан осећај, срце је хтело да ми искочи из груди. Могао сам д...