Не окрећи се, сине
Беше 1956. година. Тада је први пут приказан филм „Не окрећи се, сине“, по роману Арсена Диклића. На крају филма, отац, сакривен иза неког заклона, шаље сина у шуму да побегне, док он остаје, жртвује се, пуца да заустави непријатеље. Док пуца, виче „ Трчи и не окрећи се, сине“. Те године рођен сам и ја. У годинама које следе, не знам колико пута сам гледао тај филм. Водили су нас у биоскоп са школом, суботом нам пуштали филмове у сали за музичко, вртео се на оном једном ТВ програму. И увек сам на крају филма, кад се за сва времена растају отац и син, плакао. Никад нисам волео растанке, нарочито не такве. А у школи смо читали ту књигу. Док сам је читао, нисам плакао. Ваљда сам се исплакао гледајући филм. Та реченица с краја филма се дубоко урезала у мој ум. И данас је ту. И сада када гледам филм, на крају крену сузе. Љубав оца и сина. Беше пролеће 1994. године. Иза нас ратови, хиперинфлација. Неколико месеци раније, у децембру 1993, после инфлације када смо безвредне плате п...