Момине приче

Грађански и студентски протести у Србији због покрадених избора у режији Слободана Милошевића и СПС-а трајали су од половине новембра 1996. до краја фебруара 1997. године. Хиљаде људи су свакога дана шетали и мирно протествовали. Било је и контрамитинга, како би се народ међусобно побио. Било је много тешко и много тужно. А ја, гледајући све ово на београдским улицама, сећам се 26. децембра 1996. године. Био је четвртак. Изашао сам са супругом до Теразијске чесме да видим шта се дешава. Тада смо купили сателитску антену да са страних ТВ гледамо шта се дешава стотинак метара од нашег стана, јер су нас домаће ТВ станице лагале. У суровом обрачуну са народом, жандармерија те вечери није бирала кога и како удара. Пре него што је један од њих почео да ме удара, покушавао сам да разговарам са њим, да га убедим да стане, да ме не удара. Стајао сам мирно. У рукама нисам имао ништа. По нагласку сам видео да није из Београда. Тачно је било да су их доводили из унутрашњости и да их је било из Кра...

О нама је пре 100 година писао др Арчибалд Рајс. Као своје посмртно завештање српском народу оставио је необјављен рукопис књиге „Чујте Срби, чувајте се себе!“. Књига је завршена 1. јуна 1928. а штампана је тек 2004. године. Суочен са нама, морао је да нас опише, да нам укаже какви смо, надајући се да ћемо постати бољи. Швајцарац који је истраживао аустроугарске злочине над Србима, који је сахрањен на Топчидерском гробљу у Београду, док му је срце у урни, по његовој жељи похрањено са солунским борцима на Кајмакчалану, умро је од последица можданог удара. Зло му је чинио први комшија, Србин. Рајс није издржао то, а издржао је да види и прегледа хиљаде мртвих Срба. Данас се питамо да ли је могуће да смо пре једног века били такви. А онда прочитамо Нушића, Домановића, Ћопића, Александра Поповића... Душана Ковачевића... па и Душка Радовића. Каже Душко - "МУКА ЈЕ ОД ЉУДИ". Изгледа нема еволуције, нема помака. Да ли је све ово што гледамо, видимо, чујемо... наша слика? Слика нашег ...

  Похвалио бих Телеком. Имају ТВ серије које су правили људи са изузетно бујном маштом. То што су они осмислили не знам да ли постоји игде у свету, сем можда у Јужној Америци. У серијама "Државни службеник", "Убице мог оца" и "12 речи" гледаоци могу да виде како ради државна хоботница, како функционише спрега врха полиције и државе са шверцерима дроге и оружја, како специјални државни тужилац, уз помоћ појединаца из БИА, организује шверц дроге, како потпирују рат између криминалних група, како и кога убијају плаћеници безбедносне агенције, како се на намештеним лицитацијама продају хотели и како се кроз куповину пропалих фирми перу паре...Да, било је и тајно гајење марихуане, планирање да се кроз законе легализује употреба у медицинске сврхе...То еј планирао неки тајкун, али су га открили. Видимо и немоћ поштених полицајаца и тужилаца, који понекад буду и убијени, јер се баве оним чиме не би смели. Само хоће да раде свој посао. Наилазимо на поткупљене држа...

Београд 1982. Млади хонорарац у Београдском ТВ програму, јурца за вестима, бори се за опстанак и статус сталног хонорарног сарадника. Добио, поред осталог, сектор - Градска чистоћа. Зови сваки дан, питај, шта има ново. Вест - Београд добија бетонске жардињере, са лименим улошцима за сакупљање смећа. Најавимо, објавимо. Ускоро ме зову из "Чистоће". Имамо проблем, краду улошке. Направимо вест, упозоримо, замолимо, израчунамо штету... Ништа. Нема вајде. Крађе су се наставиле. Београд, 2023. Пролазим улицама и тужан се сећам тих мојих вести од пре 41 годину. Неке нове бетонске жардињере, неки нови лимени улошци и - крађе као пре 41 годину. Каква еволуција свести једног народа, у велеграду Београду. Београђани! Четири деценије краду и уништавају. Они што су крали 1982. сада су у шестој, седмој деценији..али пристигли су наследници, нове генерације. Циљ исти. Тужно. Нада у боље сутра са овом памећу... има ли је?

Данас воде децу код стручњака за професионалну оријентацију, да помогну родитељима. Када сам био дете тога није било. А мени није било ни потребно. Ја сам одрастао уз "Политику", када је "Политика" била институција и када су новинари били новинарчине!!! Тата је куповао "Политику", читао прву половину, ја другу, па смо се потом мењали. Памтим његову поподневну дремку са "Политиком" преко лица. Чита па заспе. Имао сам тада 7-8 година! Већ тада сам желео само да будем новинар. И то само новинар "Политике". Имао сам 11 година, те 1967. када сам почео да пишем за "Дечје новине", Горњи Милановац. Од њих сам добио своју прву сарадничку легитимацију. Наравно да је чувам и сада после 56 година. Сан се остварио. Све остало је сада историја.